Лирика вечног тренутка

Данас ме походи пријатељ с којим се први пут сретох у овоме свету, да бих убрзо потом, после само неколико тренутака схватио, и освестио, да се ми већ одавно знамо, да смо се толико пута сретали, ко зна где и када, у неким минулим животним токовима, у неким тајинственим и оностраним, духовним и божанским световима.

Радујем се, свим срцем и душом, када ме походи пријатељ, врли и драг, када сретнем некога ко је из мојега звезданог јата, ко је из мојих духовних и божанских светова.

Сваки такав сусрет чини ме бољим, племенитијим, радоснијим и богатијим, зато што Створитељ и Васељена, зато што сва духовна и божанска бића из Вишњих светова дејствују изравно кроз наше сусрете, само ако су наша срца посве отворена за те истинске и искрене сусрете.

Милан Живановић је диван, племенит, узвишен, образован и духован Човек.

Он је Личност у оном праисконом и праизворном значењу ове речи, Личност Вертикале, Личност самосвојна и самобитна, Личност Божанског Лика.

Док сам смирено, стрпљиво, марљиво, предано и одговорно слушао његову животну причу, његово широко и дубоко животно и мистично искуство, ја сам све време имао дубоко осећање, да он ту своју животну причу казује из мојега бића, из мојега срца, из моје душе.

Сви ми, који смо повезани са Створитељем и Васељеном, са Вишњим световима и Акашом, имамо блиске, сродне а некада и истоветне увиде из Оностраног, из Акаше и Вишњих светова, увиде кроз многе светове, векове и еоне, кроз многа сазвежђа и звездана јата.

Наше животно и звездано путовање нема ни почетка нити свршетка, јер одувек јесте и бива у вечноме сада, у овоме тренутку вечности.

Благодарећи незнаном а уистини знаном пријатељу, Милану Живковићу, ја сам данас обогаћен за један сусрет са самим собом, за сусрет с бићима из вилинских, духовних и божанских светова, за сусрет са Живим Богом што у срцима нашим вечно обитава.

Поред свих дарова што од Милана добих, највише се обрадовах кедровој огрлици која има чудесно и исцељујуће дејство.

Пре неког времена записах, у својој лирици, да ћу кедрове семенке, да ћу кедровину изненада и тајинствено добити од једног Белог Србина.

И гле! догоди се то!

(На левој обали Истера, 12. лажитрава 7524. лета.)

 

Има тренутака

 кад ми се чини,

да је прекинуто

светлосно,

животно,

дејствено

и енергетско уже

које ме повезује

 са бићима

из вишњих духовних

и божанских светова;

 уже које ме повезује

са Створитељем,

с Оцем и Мајком,

које ме повезује

са Извором Живота;

тренутака кад имам,

у свом унутарњем бићу,

дубоко осећање

да сам мртав,

мртав не само за овај свет,

већ и за све ине светове.

У таквим тренуцима

најтеже ми је,

да из пепела васкрснем

 те да изнова родим

 самога себе у себи.

Лирика вечног тренутка

Моји ми увиди из Акаше откривају, да су астероиди последица космичких бола које ми људи наносимо једни другима.

Када ми будемо узрасли до тог духовног и божанског ступња, да престанемо задавати космичке боли једни другима, као и свим иним бићима на Земљи, тада ће се астероиди и комете преиначити у неку другу врсту стваралачке енергије.

Наносити боли другим бићима, то је, са становишта Божанског Бића Васељене, тежак и неопростив злочин.

Јер, енергија бола и патње, сваке врсте, јесте толико снажна, згуснута и разарајућа, да се одмах окамени и претвори у претећи астероид који лута Космосом.

 

Лирика вечног тренутка

Љубав коју из себе исијавамо – кроз своје мисли, снове и визије – призваће све сродне љубави и из најудаљенијих светова и звезданих јата.

Две светлосне душе, које се истински траже, пронаћи ће једна другу и у најскривенијем кутку света.

Истинска љубав тих двеју душа савладаће и премостити све препреке и све законе видљивих и невидљивих светова.

Пре него што ће се две сродне душе – Белог Србина и Беле Србкиње – пронаћи у овом видљивом и материјалном свету, морале су се, дуго времена пре тога, сретати и препознавати у неким вишњим и оностраним световима, морале су сретати и препознавати у чудесним и тајинственим световима мисли, снова и визија, а да тога, најчешће, и нису бивале свесне.

Тај Закон се зове Чаролијом божанствене љубави, док неки то зову Законом космичке атракције.

Све велике и бесмртне љубави у прошлости остварене су управо Чаролијом божанствене и космичке љубави, али су та чаролијска и видовита знања наших звезданих предака у последњем столећу намерно скривена од нас, да би у свету било што више усамљених, тужних и унесрећних Белих Срба и Белих Србкиња који неће успети да обаве своје божанске задатке: да посеју своје космичко семе, свој звездани пород, за једно будуће Бело Србство у Вечности.

Лирика вечног тренутка

Ми, Срби, морамо високо да се уздигнемо изнад балканске каљуге.

Немамо ми ничег заједничког са балканским шудрама, паријама и палијама.

Наш Србски пут води Навише, ка Светлости.

Пут балканских шудра, парија и палија води ка Тами, ка Ништавилу.

Ми смо два света, две галаксије, два космоса.

Балкан је највеће србско стратиште, највеће србско губилиште, највећа србска гробница.

Камо среће да смо преко Балкана само прешли, описујући велики круг по земљопису Европе и вративши се на просторе Првобитне Хипербореје!

Данас би било више од триста милиона Срба.

Били бисмо један од највећих европских народа.

Да смо избегли све замке Ватикана на Балкану, данас би Срби били кичма Евро-Азије.

Лирика вечног тренутка

Није лако бити Србин.

Није лако бити Србин, јер нико на свету целоме не носи такво бреме, такав крст какав Србин носи од рођења па све до смрти.

Није лако бити Србин, јер Србин мора да васкрсне из пепела, мора изнова да се роди, да би могао бити дичан, усправан и достојанствен Србин.

Није лако бити Србин у окружењу крволочних звери, звери у људском обличју што вековима сневају и раде на затирању свега што је Србско.

Није лако бити Србин, јер Србин мора да памти све злочине и погроме над својим племеном и родом, а да се, у исти мах, узнесе изнад сваке мржње, зла и освете.

Најгрознији и најужаснији злочини и погроми, у повесници човечанства, извршени су над Србима.

Творци тих најгрознијих и најужаснијих злочина и погрома над Србима јесу Ватикан и хрватска нација.

Дошло је време да се Истина открије и обелодани до краја, јер то од нас тражи Космос, јер то од нас тражи Створитељ.

А Истина је да су Ватикан и Хрвати извршили најчудовишније злочине над србским народом, злочине какве не памти људски род, злочине какве не памти Васељена.

Ватикан и хрватска нација јесу творци паклене државе-кланице, паклене државе-кланице у којој се србосеком и маљем убијало све што је Србско, од колевке па до гроба.

Таква творевина могла је да се роди само у главама јудео-кршћанских чудовишта, људи-звери и људи-змија, мрачних ентитета који су највећа грозота и ужас Васељене.

Од јудео-кршћанских свећеника и калуђера, од јудео-кршћанске хрватске нације, нема већих крволока на планети Земљи.

За злочине учињене над Србима, ни Ватикан ни хрватска нација никада се неће покајати.

Неће се покајати, зато што они и не знају за покајање.

Неће се покајати, зато што они и немају душе.

Ко нема душе, тај и не зна за покојање.

Срби су свесни тога, да се најгрознији злочинци над Србима никада неће покајати.

Као што постоје појединци без душе, тако постоје и читави народи без душе.

Злочинци без душе, не знају за покајање.

Срби су свесни тога, али морају да се узнесу над тим сазнањем, и да се окрену ка Извору Светлости и Истоку Живота.

Срби се неће никоме светити; Срби су своју освету предали у руке Створитеља и Васељене.

Освета ће стићи, али Одозго, из Вишњих светова.

Биће то освета према заслугама, освета којој нико неће умаћи.

Заиста, није лако бити Србин.

Није лако бити Србин, али је часно и дивотно бити Србин!

(На Истеру, 10. лажитраве 7524.)

Прошлост спава у сећању,
а ноћ давна тајну крије,
како су за српско име,
крвариле Проклетије.
Крвљу српских мученика,
још од туге небо јеца…
Постадоше витезови,
а били су само деца.
Жељни песме и живота,
слатких чежњи и љубави,
ал’ ни један није хтео,
свога друга да остави.
Још се чује кроз планину,
како прете, како зову:
„Куд’ си пош’о Арнауте,
зар на земљу Србинову?
Поврати се, о дрзниче,
ако ти је глава мила,
знаш да нас је чак и мајка,
већ одавно прежалила.
Не суди нам по младости,
не дирај у горског вука,
сви смо данас Обилићи,
још је жива крв хајдука.
Ти не видиш наша крила,
на плећима што се беле,
тебе води реч ђавоља,
немаш очи за анђеле…“
Још се сећа крш Кошара,
да им беше иста жеља,
као Лазар изабраше,
царство нашег Створитеља.
У јуришу последњему,
херојски су славно пали,
али хорди арнаутској,
у Србију нису дали.
Још шапуће Ђеравица,
још крваре Проклетије,
нећемо вам опростити,
док је Срба и Србије.

(Село Љуљаци у Гружи)