Сви наши снови

већ у самом трену сневања

бивају стварност;

ако не у овоме свету,

а онда у неком

од мноштва светова

скривених

у оностраним пространствима

 Вечне Васељене.

 

Лирика вечног тренутка

Уверен сам, да ви већ знате све ово што ја знам, све ово о чему пишем, а можда и више од мене знате!

Никада себе нисам уздизао изнад ближњих, изнад пријатеља и читалаца, изнад других људи; увек сам себе видео само као једног од вас, само као једног од нас.

Моја знања нису моја знања, моја поезија није моја поезија – све је то наше, заједничко, опште, светско, космичко и божанско!

Сви ми заједнички радимо на себи, сви ми заједнички радимо на лепоти, доброти, чистоти и љубави.

Сви смо ми Једно Биће и Једна Душа.

Ако нисмо свесни тога, онда ћемо много патити због тога!

Сва наша патња је од незнања.

Незнање је највећи грех.

Незнање је отац свих греха, свих грешака, свих заблуда, свих опсена.

Сваки ми је дан као један цео живот.

Сваког дана почињем све испочетка.

Свакога се дана изнова рађам и изнова умирем да бих се поново родио.

Свакога сам дана другачији.

Никада нисам имао два иста дана у веку.

Данас нисам онакав какав сам јуче био, нити ћу сутра бити овакав какав сам данас.

Час сам горе, а час доле!

Дижем се и падам – из дана у дан, из часа у час.

Некада високо узлетим, па се суновратим.

Винем се небу под облаке, па треснем о ледину.

Моји пријатељи ме увек другачијег виде.

Никада ме двапут нису истог видели.

Никада ме двапут, ни у једном једином дану, нису истог видели!

Мењам се онако како се сазвежђа и звездана јата мењају, онако како се планете и сунца мењају, онако како се сва бића сушта у Васељени мењају.

Бити духован, то не значи: бити залеђен, бити замрзнут, бити окамењен, већ, напротив, бити у вечној мени и промени, бити жив – бити другачији!

Сва су нам знања доступна;

ништа више није скривено.

Ко год тражи,

добиће све што тражи.

Ко год жели да зна:

ко је,

чији је,

 одакле је пошао,

 и куда иде –

сазнаће, само ако жели!

Нема више ниједног

скривеног знања и сазнања

о Белим Србима,

о Великој Раси.

Они Срби

који ништа не знају о себи,

о својим Великим Прецима

и Белим Боговима –

сами су криви!

Сами су криви,

зато што су,

уместо Пута знања,

 изабрали Пут незнања!

Пламене су горе наше,
живим светлом окупане
и са пламом неугаслим
живе оне вечно сад!
На њима су разбацане
оне које дају свети кад
биљке родне, Божји слад.
И на врху горе том,
над облаком и небом свим
стоји један сјајни град!
Вилин стакло и кровови,
Вилин камен и лукови,
Смарагд, Рубин и Сафира сјај,
а над њиме злато сја…
Пламом неугаслим бије срце Творца сад!
И пламење то у нама, посадио Творац сам!
Да се душе небесима вину,
да сад мудрост заручи истину,
и лепота с’миром крила шири,
јер у овом леже благо и талири…
Љубав вечним пламом сја!
Ето, тиме дише сав наш град.
Светло пуни срца сва,
она горе као ватра жива!

Наш живот се наставља

у нашим делима

љубави.

Кад будемо напустили овај свет,

 тада ћемо –

 кроз оностране светове,

кроз онострана сазвежђа

и звездана јата –

пловити,

гле!

на крилима

 наших дела

љубави.

Лирика вечног тренутка

Ово је време великог разлаза, велике водоленице између Светлости и Таме, између оних који су опредељени за Светлост и оних који су опредељени за Таму, а то се види и по опредељењу за стране света, духовног и унутарњег земљописа.

Све што је окренуто ка Светлости истовремено је окренуто и ка Истоку, а све што се определило за Таму у исти мах је опредељено и за Запад.

Ово је рат између Истока и Запада, рат између Хипербореје и Атлантиде; надаље, то је и рат између Космичке Вертикале и Земаљске Хоризонтале.

И гле! све се понавља.

Све се већ вековима и еонима понавља на Плавој Планети.

Ту ничег новог нема, нити ичег новог и може бити!

Прва Атлантида је нестала; нестаће и Друга Атлантида.

За Србе је важно, и битно, да се присете: ко су и чији су!

Моји дани, моје ноћи, моји снови

Препуни су јада и боли, откад моје срце,

За тобом жуди, откад моје срце само тебе

воли.

Ходам по ивици живота, по кањонима таме,

тумарам обалама мрака, тражећи бар

сенку твог погледа, твога зрака.

Ја сам само једна од залуталих душа,

у свету несталих срећа и изгубљених

љубави.

Где, гле, изгубљени

лутају као сене,

тражећи пут ка дому свом,

тражећи пут

ка срцу изгубљеном.

О, како бих волео да те сретнем бар!

у предворју среће, да видим твој осмех,

Да ме тргне,

да бар нешто ме покреће.

Ходам по ивици живота, по кањонима таме,

а мисли о теби, не дају ми да се спотакнем

да паднем.

Тражећи тебе волео бих наћи себе.

Лирика вечног тренутка

Ако желиш да будеш слободно биће, слободан човек, слободна, самосвојна и самобитна личност, онда мораш жестоко да радиш на себи, мораш да се ослободиш свих магијских утицаја земаљских религија и идеологија, земаљских учења, теологија, цркава, образовања и политика.

Буди Биће Свести и Свесности, буди Биће космичке и божанске Вертикале!

Држи се само Божјега Закона, држи се само Закона Васељене, држи се само Закона Живота и Закона Вечности!

Човечански ум је одавно поробљен, а поробљен ум, наравно, и ствара све лажне религије, све лажне идеологије, све лажне политике, сва лажна учења, сва лажна знања и сазнања.

Ми живимо у свету који су створиле лажне религије и још лажљивије идеологије.

Зато је тако и мрачно у овоме свету!

Нема Светлости, нема Лепоте, нема Доброте у свету који су стварале лажне и мрачне религије, религије и идеологије бесова и гмазова, религије и идеологије мрачних бића отпалих од Божјег Закона.

Што даље од религија и цркава – све ближе Богу, све ближе Светлости, Истини и Љубави!

Будућност, звездана будућност, припада оним појединцима који су у стању да се узнесу понад свих религија и идеологија, понад свих цркава и теологија, понад свих лажних знања и сазнања овога света.

Свако је од нас

собом самим

донео своју веру

на овај свет.

Та наша вера

уписана је у језгру наше душе

на самом почетку Стварања,

и њу собом носимо

кроз све еоне и светове,

носимо је

кроз све

животне токове своје.

Та наша вера јесте

изнад свих земаљских вера,

 религија, идеологија и учења,

изнад свега

што у овоме свету

тражимо и налазимо.