Драган Симовић: О СРБСКОМ ПИТАЊУ, О СРБСКОЈ ИСТИНИ

Опремио: Стари Словен

Мало светле речи за  душу:

Учен даље од Бога,

овај свет је сакрио све боје твоје душе,

и понудио ти да увек бираш измећу две боје, а то су добро или лоше, лукаво увек да бираш, коментаришеш, просто дао ти је да мислиш и себе увек да губиш, у ствари ту је убачен црв сумње.

Већина користи само црну и белу боју али површно и када то сјединимо опет добићемо таму, да ли се ми то вртимо.!

Зато сам крени у дубине своје душе и пронађи те скривене боје, јер у теби је све, да заиста свако од нас поседује боју љубави, време је да ти узмеш боје у своје руке и почнеш да бојиш, постани Божански стваралац, твоје платно биће овај свет, сваки човек, дрво, и птичији лет, а твоја четкица твоје очи пуне љубави, светлости и наде и сада крени тихо и нечујно да бојиш, јер ти бојиш све боје неба.

Лирика вечног тренутка

Свет је пун бесова, демона, дракона, гуштера и иних гмазова који слободно шетају свуда око нас.

Слободно шетају свуда око нас зато што користе људска физичка тела, зато што су, на неким ратиштима и стратиштима широм света, били у прилици да без муке украду лик и обличје страдалих, а, будући да знају да смо ми изгубили све божанске дарове и моћи – као што је предосећање, прозорљивост, видовитост и видовито знање – те да нисмо у стању да их препознајемо и разликујемо од истинских људи, божанских бића, они могу слободно да се шетају свуда око нас и да нас лове на сваком кораку.

Они су у свих раса и народа, они су у свих држава и влада, они су у свих људских и човечанских заједница од дна до врха сваке пирамиде.

Наша највећа несрећа и патња у овоме добу јесте проузрокована последицама погрешног васпитања и образовања, кроз многе векове и нараштаје, а то погрешно васпитање и образовање произилази из западно-еверопског (јудео-кршћанског) позитивизма и материјализма, у суштини гмазовског лажног учења које је у нама, од покрштавања огњем и мачем, убијало редом све божанске дарове и моћи.

Без божанских дарова и моћи, ми, уистини, нисмо више кадри да опстанемо и живимо у овоме свету.

Једини спас је повратак древним ведсрбским и хиперборејским учењима, повратак видовитости и видовитом знању, повратак свим оним даровима и моћима које смо у древности имали.

Нису више битна никаква земаљска звања, знања, образовања и учења, јер сва та тобожња земаљска звања, знања, образовања и учења не могу нас ни од кога и ни од чега заштити, сачувати и спасити у времену долазећем, у времену које је већ одавно дошло а да ми и нисмо свесни тога.

Да бисмо узрасли до Богова,

нису нам довољне само мисли,

већ будни снови и визије.

У својим будним

и свесним сновима,

 и у визијама

које повезујемо

са Највишим

Божанским Световима,

ми најлепше и најдивотније

стварамо и обликујемо

своје Божанско Биће

и Суштаство.

Све што постоји

на Земљи и у Васељени:

 сва бића,

све планете,

сва сунца и све звезде,

у свим сазвежђима и звезданим јатима,

све је то, гле!

 из наших стваралачких мисли рођено,

а наше су стваралачке мисли

са Божјим Умом повезане.

Из Ума се рађа Светлост,

а из Светлости се рађају

Дејства и Енергије,

 да би, потом,

из Дејстава и Енергија

било рођено Вештаство –

Твар и Материја.

Преко Удвојене Завојнице Стварања

на Узлазно-Низлазном Путу

 Почетак и Свршетак творе Велики Круг

 који описује Вечност и Бескрај.

Србство

смело и достојанствено

 корача Путем ка Висинама.

Много је оних

који покушавају

да осујете Пут Србства,

али неће успети у томе.

Неће успети,

зато што Србство

 воде и чувају

божанска бића

из Вишњих светова.

Сви они

који већ столећима

покушавају да осујете

Пут Србства

јесу најобичније псине

што кевћу и лају

покрај Пута

у глуво доба ноћи.

Србство

смело и достојанствено

корача Путем ка Висинама,

а лавеж

и кевтање паса луталица

кида се на ветру

подно звезданог неба.

Лирика вечног тренутка

(Посвета: Милици, Јадранки, Бранислави, Татјани, Александри, Верици, Владану, Марку, Милану и Милораду, дичним и поноситим Србкињама и Србима.)

Само Србин може да осећа светски бол, само Србин може да пати и болује када неко други страда и пати у ко зна којему делу Света, у ко зна којему кутку Васељене, у ко зна којему сазвежђу и звезданом јату.

Само Србин може да мисли Срцем и осећа Душом, само Србин може да покаже Милост и Самилост, само Србин уме да живи и умире за Љубав, само Србин зна да су сва бића у свим световима Једно Велико Биће, Једна Велика Душа и Једна Вечна Љубав.

Само Србин може бити Србин, а Србин је Онај који није од Овога Света, Онај који је дошао из једног далеког сазвежђа у којему влада Ред, Склад, Љубав и Савршенство, из далеког сазвежђа које су стварала светлосна, духовна и божанска бића, бића Љубави, Лепоте и Доброте, бића која су после низвођења на Земљу сама себе назвала Србима.

(Србски Витез са својом Вилом на Ромоме Вуку језди низ Свете Вилин-Гајеве.)

Од наших мисли,

гле!

зависи цветање шљива,

трешања,

 багрема и липа

 као и рођење нових звезда,

 сунаца,

сазвежђа

и звезданих јата.

Све нас прожима

и повезује

 једна те иста љубав,

једна те иста доброта,

 једна те иста лепота

што исијава,

без престанка,

из Срца Творчева.

Лирика вечног тренутка

Подржавам, у начелу, све родољубиве и патриотске странке у Србији, подржавам у Србству Дух родољубља и родинољубља (родинољубље – љубав према Родини).

Од свих србских родољубивих и родинољубивих странака и покрета, некако су ми најближи и најјаснији Заветници.

Не знам зашто – јер неке ствари не могу умом да разјасним – али, из неког разлога, највише поверења имам у Заветнике, а, превасходно, у Милицу Ђурђевић и Стефана Стаменковског.

Чини ми се, а имам и дубоко осећање, да су они истински родољуби и истинити родинољуби, да љубе Србију и љубе Србство.

Подржаваћу Заветнике, поджаваћу Милицу и Стефана, вазда и увек, све док иду овим ређим путем, путем коначног ослобођења Србства и Србије.

Овом приликом, из неког унутарњег разлога, посебно издвајам Милицу Ђурђевић – младу, образовану, култивисану, пробуђену, освешћену, елоквентну, бистру и неустрашиву Србкињу.

Она ме, по много чему, подсећа на оне храбре, самобитне, самосвесне и мудре древне Србкиње, на јунакиње из србске епике, из србске народне поезије, из србског мита, из србског предања.

Хоћу да верујем, да Милица зна Свој пут, да, уистини, храбро, достојанствено и одважно корача Властитим путем.

Миличина унутарња лепота, доброта, мудрост, племенитост и неустрашивост зраче са њеног лица, исијавају из њених бистрих и светлих очију.

И, за мене уопште није ни битно ни важно, да ли ће Милица и Стефан ући у Народну скупштину; важно је и битно да они постоје, важно је и битно да њихов Покрет јача из дана у дан, важно је и битно да они буде и освешћују Србство и Србију.

Желим да верујем, да су они звездана будућност пробуђеног, освешћеног и слободољубивог Србства.