Category: СВЕ ОБЈАВЕ
О. Л. Аџић: КУЦНУО ЈЕ ЧАС!
Драган Симовић: ЗАКОН КОЈЕМУ НИ ЉУДИ НИ БОГОВИ НЕ МОГУ УМАЋИ
Лирика вечног тренутка
Бог, Свевишњи, Велики Створитељ свима прашта, само не прашта онима који су у Његово име чинили злочин.
Онима који убијају, кољу, одсецају главе, силују, пале домове и уништавају земљу позивајући се на Њега, позивајући се на Његову веру као једину исправну веру над верама завршиће у најгрознијим, најјезивијим, најужаснијим круговима унутарњег пакла, јер унутањи пакао је грознији и језивији од спољнога пакла.
Они ће до дна испити чашу жучи, чашу чемера космичког бола својих жртава.
Они ће проћи кроз све муке, ужасе и грозоте својих жртава.
Они који су убијали, биће на исти начин убијани у следећем животу; они који су клали, биће на исти начин клани у следећем животу; они који су силовали, биће на исти начин силовани у следећем животу, јер ће се као жене инкарнити и искусиће космичке боли својих жртава.
Постоји Закон којему нико ни од људи ни од богова не може умаћи, а тај закон се зове Карма.
Карма је у преводу: Закон сетве и жетве.
Сетва – то су наша дела, а жетва – то су последице тих наших дела.
Стићи ће нас сваки бол који смо игде и игда било коме нанели.
Ако нас не стигне у овоме животу, стићи ће нас у следећем; ако не стигне нас, стиће ће оне који су нам најмилији, а то је још страшније и ужасније него кад нас стигне.
У ранијим вековима, у минулим временима, размак између сетве и жетве био је мерен годинама, десетлећима или столећима, а сада, када се космичко време убрзава и згушњава, размак између сетве и жетве мери се данима, часима, тренуцима и минутима.
Људи не разумеју Бога, не разумеју Закон, не разумеју Васељену; они из мрака незнања, Бога Свевишњег, Великог Створитеља, призивају кроз своје злочине, а не знају, да су већ самим чином злочина увукли себе у унутарњи пакао ( у унутарњи пакао који су својим мраком, својим злим делима сами створили) из којега никада неће изићи, ни они ни пород њихов, и да ће им се семе затрти заувек у црним космичким рупама.
Драган Симовић: Лична и тајна вера
Лирика вечног тренутка
Свакако сте запазили, да свим великим и омасовљеним религијама, религијама које теже да завладају светом и човечанством, управљају мрачни астрални ентитети, под водством Црнобога – Таме.
Отуда толико религијских фанатика, толико верских лудака сваке врсте, отуда кроз векове толико верских ратова, отуда толико грозних, ужасних и језивих злочина у тим и таквим религијама, у име тих и таквих религија, у име њихових богова, оснивача, пророка, проповедника и светаца.
Све што је јавно, све што је у уму, то одмах бива подложно утицајима мрачних, рептилских, драконских ентитета са Астрала.
Само тајна вера, лична, индивудуална вера, само паганска религија, паганска вера, не може пасти под утицај Црнобога – Таме, под утицај астралних демона, астралних утвара и рептила, зато што такве – личне, индивидуалне, природне, паганске – вере нису вере ума, већ, превасходно, вере срца, вере унутарњг бића и свести.
Вера мора да буде лична, тајна и скривена.
Нико не сме ништа да зна о твојим боговима и богињама, о твојим светлосним и духовним бићима из Вишњих светова са којима си на разне начине повезан.
Имена својих богова и богиња, својих вила и вилењака, као и свих иних светлосних и духовних бића с којима сарађујеш, који ти помажу на свим животним стазама и путевима и који те воде и спроводе и спасавају у овостраним и оностраним световима – кроз планете, сунца, звезде и звездана јата – не смеш никоме да откриваш.
Све док је твоја вера тајна, дотле ће и бити чиста и моћна.
А чим нешто постане јавно, то се одмах изокрене, извитопери и преиначи у своју супротност, губећи све своје дражи, чари и моћи.
Биљана Гавриловић: НАСЛЕЂЕ
Драган Симовић: Љубав и Бог
Лирика вечног тренутка
Човек не може да живи без Љубави.
Кад кажем човек, онда мислим на словесно и освешћено биће.
На биће које има душу, срце и свест.
Е, видите, такво једно биће, заиста, не може да живи без Љубави.
Зашто је данас толико несрећних, очајних и болесних људи у свету?
Зато што је у свету све мање Љубави.
Али, не само човек, и не само биће, већ ни Природа не може да живи без Љубави.
Не може ни Васељена.
Не може ни Бог!
Јер, ако ишта постоји веће од Бога, онда то може бити само Љубав.
Но, ако је већ Љубав већа од Бога, онда је Љубав – Бог!
Љубав се пројављује кроз Бога, једнако као што се и Бог пројављује кроз Љубав.
Захар Прилепин: ДОНБАС У ПЕСМИ
- понедељак, 29 фебруар 2016 14:04
Ово је Ана Долгарјева, руска песникиња – која је после погибије свог вољеног, командира батерије, и сама отишла у Донбас
Драги пријатељи, ви се нервирате због заиста чудовишних стихова Дмитрија Бикова о несрећној Лизи. А шта се још ново и може рећи о Бикову после његове изјаве да је Порошенкова парада 9. маја у Кијеву – одакле су тенкови кренули право на Донбас – ствар о којој се „може расправљати“, а оних 68 заробљеника, које је Захарченко спровео улицама Доњецка тог истог маја – „безусловна гадост“? Ми имамо сасвим различите представе о моралу; мостићи с обале на обалу сада су порушени. Ако кренеш у госте, можеш ногу сломити.
Али није о томе реч. Па ви сами све то читате, нико вас не тера. Колико је тамо на сајту прегледа испод његове песме? Двеста хиљада? И следећа ће имати сто педесет хиљада. А онда још двеста педесет хиљада. То ви читате, ви!
А ево, ово је Ана Долгарјева (на свим сликама), руска песникиња – која је после погибије свог вољеног, командира батерије, и сама отишла у Донбас. И тамо ради, као новинар, као медицинска сестра, као човек…
Прочитајте стихове о живом, човечном, вечном. Шта вас кошта. Бар једном годишње.
Ана Долгарјова
У град је стигао рат.
На град падају мине.
У граду је разорен водовод,
и вода тече дугим, мутним потоком,
и људска крв, с њом помешана, тече.
А Серјожа – није ратник, није херој.
Серјожа је обичан момак.
Он просто ради свој посао, поправља водовод.
Под паљбом, под врелом и загушљивом паром.
И вода, помешана с људском крвљу, тече улицама.
И, најзад, једна од мина
за њега бива последња.
И Серјожа устаје, отреса се од крви,
и иде, и траг му светли,
и од шрапнела рупица на обрви.
И Серјожа стиже у рај – а где би друго?
Земаљска сенка тамни му силуету.
И он каже: „Господе, овде код тебе цури,
крвава киша одавде тече,
дај, покушаћу то да поправим“.
* * *
Ана Долгарјова – то је дуго очекивани догађај у нашој поезији. На фону суморних верлибриста и дамских керефека, одједном се појавило нешто аутентично, болно, узнемирујуће… У неком смислу дрско. Али то није дрскост нарциса – таквог блага сад имамо на гомиле, него дрскост туге.
То је онај исти осећај с којим се пушта крик: „Елоа, Елоа! Лама савафхани!“
Неко ми је већ саветовао: Ах, Захаре, зашто ви на то обраћате пажњу – то је простодушно, неуметнички, то је само таква тема, због теме њени стихови тако дејствују. (Тема је једноставна: жена је волела човека, човек је отишао у Донбас да ратује, тамо су га убили. Она је отишла за њим. И тамо остала, да доврши оно што он није стигао.)
Па ево, да одговорим: са тачке гледишта поезије као такве, код Долгарјове је све у реду, она зна шта је ритам, шта је рима, уме тиме да се служи, и њен пријемчиви тон уопште није знак дилетантизма, него, напротив, знак изванредног поетског слуха.
Најближе рођаке по занату Ане Долгарјове су, наравно, Ана Ахматова и Марина Цветајева. И Јулија Друњина. А више од свих – Олга Бергхолц. Са њеном способношћу да опрости нешто што се опростити не може, с њеним тако слабим – а тако моћним гласом, са њеним повремено неправилним римама, са њеним, најзад, спокојним, скоро неизреченим, али апсолутно људским осећајем, који избегавају и од кога беже данашњи састављачи и састављачице.
А чињеница да иза ових стихова стоји живот – живот и судбина, и још истински (а не својеручно рашчешани) кошмар – па, извините, жао ми је. У руској поезији то никад није било забрањено. Напротив, најчешће је и било тако.
То код вас ништа није аутентично, све је с намигивањем, све је игра.
А овде људи живе и умиру. И умеју да о томе причају.
Превео Ж. НИКЧЕВИЋ
Блог Захара Прилепина
Милорад Максимовић: Љубав сад је све!
само оно што ми душа да
она је искра од живога Бога
Творца и Свевишње љубави.
Светло ми сја у суштини
и биће ми пева у вечној истини
док се одвија прича деце Божје
у свету Јаве – наш дух је вечан!
Очи виде само суштину звезда свих
а оне певају кад осети свака;
да човек живи
да човек јесте
да човек је Бог у телу и делу
да Бог је свуда
да Бог је Љубав
Љубав сад је све!
Драган Симовић: Љубав и слобода
Слободни смо онолико
колико смо повезани
са Вишњим световима,
са Богом Створитељем,
са Великим Срцем.
Слобода се не тражи
у спољноме свету,
јер спољни свет
и не зна за слободу.
И још нешто,
битније од свега:
колико љубави дајемо,
толико слободе примамо;
слободан може бити једино онај
који за Божју љубав живи!
Драган Симовић: Унутарња борба са самим собом
Од када знам за себе
водим једну непрестану борбу
са самим собом,
са злом у себи,
са тамом у себи,
са рђом у себи.
Та борба тече
из дана у дан,
из часа у час,
из трена у трен,
тече без застоја,
без престанка и предаха,
тече и – знам! –
нигда се и нигде окончати неће
како у овоме свету
тако
и у иним световима.
Милан Николић: ТЕБИ СЕ ОБРАЋАМ
Теби се обраћам, Србине!
Теби, кога Грађанином прозваше, а земљу Грађанијом,
у својој Земљи, коју ти бог није обећао нити даривао,
Земљу из чије си земље изникао.
Теби Србине, на чијим је плећима бреме историје свеколике.
Теби, чији су Богови старији од Јахвеа, Христа и Алаха,
и блиски теби, јер си се родио са њима.
Теби, чија је земља свуда где су гробови дедова твојих.
Теби који вечно стариш и одумиреш јер ти секу младе изданке.
Теби, чије изданке дивљим чине, да твој корен угуше.
Теби у миру широког срца насмејани, у рату, бесни крвави.
Теби који у рат не идеш због туђе земље,
већ због куће, њиве, крушке и шљиве.
Теби који браниш свој корен, своје исходиште, свој хлеб и своје изданке.
Теби, који једини знаш цену слободе,
не да би је продао, већ да би је скупо откупио.
Теби се обраћам, Устани Србине!
СРБСКИ ЖУРНАЛ 