Велики ратници

корачају Путем Љубави.

Бели Срби су одувек имали

ратнике који су смело корачали

Путем Љубави.

Они су били

 ратници Светлости Божје Љубави

који су пред собом разгонили

и распршивали

Таму Васељене.

Они су били продужена

 Рука Божја.

Они су Божјим Мачем

и Божјом Руком

сасецали синове Таме,

 људе-звери и људе-змије.

Они нису убијали својом вољом,

 већ је Божја Рука

и Божји Мач

 кроз њих убијао и сасецао

синове Таме,

све оне човеколике

 звери и змије

што нарушаваху

Божји Ред и Божји Склад.

Велики ратници

увек и вазда испуњавају Божју Вољу,

 будући да су од Самога Бога изабрани,

да саучествују

у вечном Божјем Стварању.

Велики ратници

корачају Путем Љубави.

МИЛОРАД МАКСИМОВИЋ: БЛАГОСЛОВЕН БУДИ

(ПЕСНИК КАЗУЈЕ СВОЈЕ СТИХОВЕ)

ОПРЕМИО: СТАРИ СЛОВЕН

О Финроде пријатељу стари

Храбро срце са косом од злата

Сећаш ли се где стајасмо храбро

Изгонећи страх преко свију нада!

Када смрт и туга душе рањаваше

И по шумама света гмизаше зло

С`песмом моћи спрам змијскоме леглу

Ми стајасмо дивно, племенито.

О Финроде пријатељу стари!

Душо драга са срцем од злата!

Присети се и чуј зов свети, прави

Живота, лепоте и живе Љубави

У срцу свом и души ја знам

Да те чак и Лутијена зове сад

О Финроде златно срце и драгоцена душо

Сети се и дођи, мој пријатељу стари.

Исто ово, на енглеском, зато што је песма најпре рођена на енглеском, а потом на србском!

O Finrod, my friend of old!
Brave heart with hair of gold.

Remember how we stood tall
casting out fear against all odds!

When evil crept in forests of the world
and death and sorrow mauled souls…

We stood together high and fair!
With song of power in dragon`s lair.

O Finrod my friend of old,
dear soul with heart of gold!

Remember now and hear the call ,
of life and beauty,living love!

In my heart I know and deep in soul
that even Luthien calls you now.

O Finrod -golden heart and precious soul,
remember and come, my friend of old.

А Реч Љубави,

коју шапћући изговоримо,

чуће и најскривенија звезда

у најудаљенијем

звезданом јату.

И та Реч Љубави,

коју смо

 шапатом изговорили,

оваплотиће се, гле!

 у једну нову звезду

једног будућег сазвежђа,

и једног будућег

звезданог јата.

Ми плутамо у Водеану Етра.

Етар је свуда око нас,

око планета и сунаца,

око звезда и сазвежђа,

око звезданих јата и светова.

Етар је суштина

и суштаство свих потки

сазданих од вештаствених

и духовних енергија,

изатканих од најгрубљих

 до најтананијих твари.

Етар је Дух Свети

 који све прожима и испуњава.

Који свему даје Живот

и Смисао живљења.

„Боље је да село пропадне, него у селу обичај“
„Боље је земљу продати, него јој обичај изгубити“

Будући да је родноверје народна религија, нераскидиво је везана са народним духом, тако да је везана и за народне обичаје.

Народни обичаји су искуством и навиком створене одредбе, као неки незаписани закон управљају целокупним животом друштва. Стара словенска вера, данас позната под именом родноверје, изражавала се кроз народни обичај и обреде.
Нико не може тачно навести период настанка обичаја, исто онако као што је тешко рећи и време постанка народних песама, игара, обреда и других општих творевина и тековина једног народа. Првобитно многа веровања и обичаји, сигурно и њихов највећи број, били су искуством стечене навике, које су најбоље одговарале општим потребама једне друштвене заједнице. Те навике улазиле су у сталну употребу, док им се нису прилагодили сви њени чланови и почели их сматрати као нешто неопходно. Када се на овај начин једно људско друштво потпуно уживи у своје навике, кад по њима стално живи и ради, онда оне нису више навике, већ обичаји.

Народни обичаји и веровања имали су нарочиту велику моћ код предхришћанских односно такозваних „примитивних“ људских заједница. Код њих они обухватају и регулишу целокупни живот и сав рад. По њима се обраћају Богу и другим божанским бићима и воде борбу против злих сила. По њима се кажњавају грешке, отклањају друштвене неморалности и успоставља ред. Такође, оне чувају човека и лече од болести. На крају, по њима се човек испраћа на онај свет и води бригу о његовом животу на том другом свету. Код „примитивних“ народа обичаји, обреди и веровања су имали такву моћ да нико није ништа радио ван њих. Кад се друштвена заједница са свим прилагоди својим обичајима, оно их се упорно држи, и не напушта их „без велике невоље“. Тако да у народу постоје пословице које кажу: „Боље је да село пропадне, него у селу обичај“, „Боље је земљу продати, него јој обичај изгубити“. Обичаја се треба држати и онда када престану разлози за њихов опстанак, па чак и онда када им се заборави првобитни значај и смисао. Баш из тог разлога, многи данашњи обичаји су врло стари.

Они више немају значај и намену који су раније имали, али када се добро проуче, на њима се могу уочити погледи и схватања наших предака. То што стари обичаји данас немају значај и намену, не мора да значи да им не можемо то дати. Нема разлога да ми родноверни, упркос модерним временима, те обичаје не оживимо и дамо им значај у нашем личном животу.

Променом територије, економије и религије, мења се начин живота човека и његовог народа, а тиме и народни обичаји, који губе императивну моћ или сасвим ишчезавају. Из тих разлога наши народни обичаји и веровања нису остали онакви какви су били у нашој даљој прошлости. Примањем хришћанства и напуштањем племенског начина живота, и улажењем у државну организацију која намеће писане законе, стари народни обичају су знатно оштећени и заборављени.

Због тога што су уско везани за биће једне друштвене заједнице, обичаји се сматрају као њена специјална особина и карактеристика – као њена етничка одлика.

Лирика вечног тренутка

Знања из Вишњих светова на Земљу се низводе преко изабраних Белих Срба, кроз србски светлосни запис.

Знања која се у овом тренутку вечности низводе на Земљу преко изабраних Белих Срба, упућена су САМО Белим Србима, САМО Белом Човечанству.

Стога је битно, да изабрани Бели Срби властиту Свесност подигну на највиши ступањ Божје Свести, те да дејствују и стварају усаображено и усаглашено са Највишим Начелом Божје Љубави.

А то значи, да Они (изабрани Бели Срби) та Знања која преузимају из Вишњих светова не смеју да обелодањују онима који нису достојни тих Божјих Знања, онима који ће та Знања употребити и злоупотребити, онима који ће та Знања користити противно Начелу Божје Љубави.

Знања која се тренутно низводе на Земљу нису намењена мрачним бићима (змијама, гуштерима и змајевима), већ искључиво бићима Светлости (Белом Србству), у најширем значењу овог појма, како би се Бело Србство заштитило и одбранило од мрачних бића и небића која су, пре много тисућлећа, поробила Бело Србство, Бело Човечанство као и саму Мајку Земљу.

Приметили сте, свакако – ако пажљиво пратите медије и разне друштвене мреже – да, у последње време, млади, талентовани и изабрани Бели Срби, који су дошли до неких космичких и божанских открића, до неких епохалних космичких и божанских знања и сазнања, изненадно и напрасно умиру свуда на Западу.

Напросто, њих потуљено, подмукло, лукаво и прикривено убија рептилска раса која влада овим светом већ тисућама лета.

Најзнаменитији, најпосвећенији и најобоженији Бели Срби тако су одувек убијани.

Сваки је изабрани Бели Србин, који би Белом Човечанству донео нешто битно из Вишњих светова, одлазио са овога света на тајанствен начин.

Умирао би, изненада и напрасно.

Убијали би га, потуљено и мучки, мрачни и демонски владари из сенке, убијала би га гмазовска раса преко својих покорних а верних атлантистичких слугу.

Стога је важно, да изабрани Бели Срби све раде у тајности; да не одлазе никамо на Запад, међу гмазове и звери, већ да све то остварују или у Србији или у Русији.

Ако оду на Запад, и нешто епохално открију и створе, одмах ће их убити.

Убијаће их на разне, подмукле и потуљене начине.

Убијаће их вирусима, убијаће их отровима, убијаће их на прометним цестама и раскрсницама.

То се из дана у дан дешава, свуда у атлантистичком и рептилском свету.

Има још нешто, а битно!

Свевишњи Бог не дозвољава, у овоме трену вечности, да та Највиша Знања падну у руке гмазовској раси, да гмазовска раса овлада тим Највишим Знањима, те зато Он (Свевишњи Бог) и допушта, да такви – изабрани и посвећени – Бели Срби, буду изненадно и напрасно уморени.

Сваки изабран Бели Србин мора да зна, и да упамти за сва времена, да је он изабран од Свевишњег Бога, те да мора да дела и дејствује усаглашено и усаображено са Највишим Начелом Божје Љубави, као и да све рачуне полаже Свевившњем Богу, а не да ради и ствара у рептилском и атлантистичком свету, зарад признања и награда од овога света.

Све што је од Свевишњег Бога примљено, то мора Свевишњем Богу и да се поврати.

У скоро свим земљама, које имају древну културу, постоје легенде које тврде да су знање које имају донели бели богови који су дошли са севера.

У Египту, било је девет белих богова, који су тада владали неко време.

У Индији, то је било шест белих Риши – (Раши), (мудраца), који су дошли са севера …
У Кину су, такође, знање донели бели људи.
Код већине народа Евроазије, са монголоидним карактеристикама, или чак на Блиском Истоку, постоје интерне легенде, према којима су и они сами у далекој прошлости били бели и плавокоси, или су живели под заштитом белих и плавокосих људи …
Код Кинеза је био Хуанг Ди – Бели Бог, који је дошао код њих са севера и научио их да читају и пишу, како да изграде бране, да негују поља, да граде градове, итд.

Амерички Индијанци су поштовали беле људе као богове.

Астеци и Толтеци Мексика назвали су Белог Бога Куетзалкоатл,

племена Инка – Кон-Тики Виракоча,

за племена Чибча, он је био Бочика,

а за племена Маја – Кукулкан.

О мој роде племенити!
Једном стаде на камен високи
стену гримизну и поглед упути
у дањине оку непозате
у просторе где се светло тка…

И играле сене тада,
изнад свода светог града
упалише свете ватре,
подно гора белих шатре,
свака пута светога народа.

Певало се…
Ода с’ диже небу над облаке,
јер песма је титрај светла,
сад ка Оцу, ка животу свом
оде хвала душом свом.

Гледао си и видео
како љубав сутра ствара
где ће стопом газит’ деца
Божје искре из недара,
по земљици мајци тада…

Јер у Бога време стоји
прошли талас сада плови
ка јутрима нове наде
јер воља Божја даде
Љубав сад да све буде.

О мој роде племенити!
Фин-роде што речима певат знаде.
Духу твоме вечна здравља,
Љубави и благослова,
у вечности записано:

Љубав сија дивно сјајно!

Лирика вечног тренутка

Ноћас сам, по ко зна који пут, поново размишљао о пуковнику Богосаву Стојменовићу.

Гледао сам његово гостовање у серијалу Голи живот, на Хепи телевизији, код Миломира Марића, и у трену се присетих свих наших сусрета, свих наших разговора.

Пуковника Богосава Стојменовића сви ми – ми, који смо се дружили с њим – знамо под једноставним народским именом: Боги.

Звали смо га Боги или пуковник Боги!

Био је само један пуковник Боги, један и једини!

Био је жива легенда, жива енциклопедија, жива ведсрбска повесница, жива и оваплоћена Акаша.

Био је живи и оваплоћени космонет.

Био је повезан како са овостраним тако и оностраним световима.

Био је повезан са Мајком Акашом.

Беседио би једноствано, просто, народски.

О највећим тајнама и истинама говорио је једноставно, просто, народски, сељачки.

Попут простог горштака са Радана.

Све би своје саговорнике збуњивао својом урођеном  једноставношћу, простодушношћу, чистотом и праисконом, ведском и хиперборејском наивношћу.

Боги је био жива Вертикала Белог Србства.

Нико тако посвећенички није радио на буђењу и освешћивању Белога Србства као пуковник Боги.

Имао је сан, сан који је и будан сневао, да истински србску војску уведе у парапсихолошке, космолошке и космософске тајне; да развије парапсихолошку и космолошку војну доктрину, да разради парапсихолошку и космософску стратегију; да србску војску припреми за Ново доба Духа Стварања, да србска војска буде спремна за све изазове Новога доба.

Наравно да га нису разумели.

Нису га разумели људи сужене свести, људи поробљеног ума и духа, људи лажи, људи који су под атлантистичким шаторима и чадорима завршавали некакве курсеве и школе за дебиле и идиоте.

Боги је био онај који је дошао из будућности.

Био је пун овостраних и оностраних информација, сазнања и знања, био је свестрано и темељно образован.

Људи га нису разумевали, нису могли да га разумеју.

Зато што је Боги био исувише једноставан.

Он је најбољи пример како до једноставности ваља дорасти, како је једноставност израз умне, душевне и духовне висине и дубине.

Штета што Боги није био човек пера!

Да је био човек пера, оставио би за собом чудесна дела, чудесне књиге.

Али, свеједно!

Све његове приче и беседе и данас живе у Акаши, и заувек ће остати у Акаши.

У једној будућој Србији, у једном будућем Белом Србству Вертикале, Боги ће заузети место које му следује и припада.

У једној будућој а истински србској војсци проучаваће се Богијеве теорије, стратегије и доктрине.

Боги је свом душом и свим срцем љубио Бело Србство.

Свој живот овоземаљски посветио је Беломе Србству.

Бело је Србство за Богија било светиња.

Љубио је своје племе, свој род, своју породицу.

О својој животној сапутници и кћери својој говорио би срцем и душом, говорио би с љубављу.

Своју супругу и кћер видео је и осећао као беле богиње.

Њих је, напросто, обожавао.

Људи сужене свести и поробљеног ума нису могли да виде и препознају Богија.

Они су видели и доживљавали као сељака са Радана.

Као сељака са шајкачом.

Боги се није одвајао од своје шајкаче.

Шајкача је била његов космички и божански знамен.

Шајкача му бејаше божански заштитни знак.

Говорио би да га шајкачи штити од урока, од злих енергија, од црних мађија.

Жао ми је што Боги није чешће гостовао у неким телевизијским емисијама.

Зато што његова жива реч отвара звездане капије.

Што уводи у Акашу.

Жао ми је и што мој пријатељ Миломир Марић није у овој емисији више искористио Богија, искористио у оном најлепшем, најдивотније а праисконом значењу те речи, што му није дозволио да до краја развије своју поетику, свој поглед на свет, своју философију, своју стратегију и доктрину.

Но, не мари!

Боги је и данас присутан.

Он није умро, већ се само пресилио у Акашу, у Вишње светове.

Одозго нас посмтра, и опомиње.

Као да је ту негде, мед нама и са нама.

Погледајте и послушајте ову Богијеву беседу у Голом животу.

Погледајте је смирено и стрпљиво, без опсена, без предрасуда.

Сазнаћете много тога, много тога што нећете другде, и од других, чути.

(На левој обали Истера, 5. сечко 7524.)

(Пуковник Боги као древни ведсрбски чаробњак и посвећеник са Радан-планине.)