Category: СВЕ ОБЈАВЕ

Око Соколово: ПЕСНИК БЕЛИХ СРБА


  1. Пре неколико десет лета,
    Рођен беше песник Светла.

    Васиона наша мила,
    Њега нам је подарила.

    Рођен беше песник Вели,
    Своје Беле Србе да весели.

    Необичан песник то је,
    Дању спије ноћу поје.

    Ноћу дела ноћу снује,
    Да нас јутром обрадује.

    Само будан снове сније,
    Другачије не умије.

    Пева песме сваке веле,
    Све су миле и веселе.

    Веселе су оне стога,
    Јер их прима све од Бога.

    Поје песме да изуме,
    Јер њих тешко ко разуме.

    Њих познају Срби Бели,
    Јер их она развесели.

    Он о Белом Србству брине,
    Да у тами не изгине.

    До ничег му тако стало није,
    Ко до Белог Србства и Србије.

    Он с висине стално гледа,
    Белом Србству не да да се преда.

    За Србство се тако још нико борио није,
    Од како је Белих Срба и Србије.

    О Господе ал си мио,
    Кад Си нам га подарио.

    Васионом стално кружи,
    С Боговима он се дружи.

    И с Вилама он је често,
    Јер је њему тамо место.

    Кад је био посве мали,
    Миле су га Беле Виле,
    И од сваког зла га криле.

    Са Њима је он зборио,
    Да би себе соколио.

    Кад ојача и одрасте,
    Он се вине у висине,
    Мед орлове у планине.

    Све су Виле и Вилани,
    Од вајкада њему знани.

    Сву ноћ они мудро зборе,
    Све до ране рујне зоре.

    Србскога су Рода Виле
    Јер су с нама вазда биле.

    Вратиће се Оне нама,
    Кад на Земљи умре тама.

    Кад се Срби Роду врате,
    И у Србство преобрате.

    За истином песник трага,
    На лаж гледа ко на врага.

    Свака лаж га силно боли,
    Јер истину само воли.

    Тама му је страшно мрска,
    Као нека неман дрска.

    Против ње се силно бори,
    И ратове страшне води.

    Песме пише песме рише,
    И ни једну нема ману,
    Шири Светлост брише таму.

    Светлост шири таму пара,
    Рад земањског дивног шара.

    У Акаши он је често,
    И Тамо је њему место.

    У Њој силне књиге листа,
    Па му лице вазда блиста.

    Акаша му помоћ нуди,
    Да нас спаси чудних људи.

    На предке нас стално сећа,
    И минула сва столећа.

    Он са њима често бива,
    Да им каже шта се с нама збива.

    Шта се збива Србском роду,
    Док бој бије за слободу.

    У тишини песник само ствара,
    Јер у мноштву душа му изгара.

    Са ждралима он се вазда дружи
    Док Истером Србским кружи.

    Годинама већ се мучим,
    Ја песника да докучим.

    И кад мислим да сем с њиме,
    Он се вине у висине,

    Мед звездана своја јата,
    Од Светлости сва саздата.

    Горе бива с Њима збори,
    Докле душу не одмори.

    Кад одмори душу своју,
    Он се опет Озго вине,
    Доле к нама у низине.

    Тешко ми га предочити беше,
    Све што ствара то је пуно сета,
    Јер он није песник са овогa света.

    943884_917311041680306_3529141036206872807_n

 

Перунов Ратник: СЕКИРА БЕЛОГ РАТНИКА


У битку ратника зове, громовима своjим Перун.
И песму смрти поново пева моjа тешка секира.
Моj предак jе исковао и мени предао да славу Рода у боjу проносим.

У ватри и леду створена, она кида удове и кости ломи.
Никада дрво секла ниjе, она jе у боjу и за боj створена.
Тамо где сечиво о сечиво удара, где се штитови ломе и крв пролива.

У Златне Ириjске Вртове она мене води, где jе вечни пир!
Ту Сварог сабира ратнике коjи су смрт у боjу задобили.
Тешка рука и спретни замах и поново сам задао ударац.

Ми смо смрт, ми смо страх, за све коjи су против нас.

Секира у боjу ломи мач, пробада груди, нико не може да jоj побегне.
Ми име Перуна Бога Грома у борби узвикуjемо!
Ми смо вукови и нашим секирама хиjене убиjамо.

И када на боjишту паднем, и смрт се над мене наднесе, знам да jе моj пут у Ириj сигуран.
Али смртоносна песма моjе бесмртне секире ниjе готова.
Она jош ниjе испевала своjу песму и зато jе дужност моjих потомака да jе узму у своjе руке и да заврше песму.

99663979_YSLHDEysv3w

Бранко Драгаш: НЕЗНАЊЕ – ТО ЈЕ ГРЕХ!


 Svarog1
Срби су древни народ, који хиљадама година живи на свом огњишту и који никуда није одлазио, нисмо се селили нигде, нисмо се досељавали тамо где већ живимо, проклета германска подвала, ту смо у Подунављу још од неолитског времена Лепенског вира и Винче, имамо прво писмо, језик, своју традицију, културу и своју древну веру. Срби су непријатни сведоци свега што се кроз историју дешавало и због тога сви освајачи хоће да нас затру, јер империје долазе и пропадају, али Срби остају и трају. Наш највећи грех је то што памтимо и бројимo 7524 српске године. Наш највећи грех је што смо жилави и што се не дамо да нас униште. Наш највећи грех је што трајемо, упркос свему. Српски грех је што смо подарили Европи писменост. Српски грех је што су нам други народи украли језик. Српски грех је што смо први топили руду бакра и правили металне посуде. Српски грех је што су Лепенци правили скулптуре и сликали. Српски грех је што је Винча била Њујорк у неолиту. Српски грех је што имамо 49 наших владара пре Стефана Немање. Српски грех је што смо дали 19 римских царева. Српски грех је што смо имали предђотовско сликарско у манастирима. Српски грех је што смо имали нашу династију. Српски грех је што су нас крсташи издали и оставили на Косову. Српски грех је што смо православци. Српски грех је што славимо славе. Српски грех је што смо се сами ослободили од Турака. Српски грех је што имамо најсавршеније писмо на свету. Српски грех је што су нацисти украли српски знак сунца и обновављања природе. Не можемо да се уклопимо у њихове лажи. Подвуцимо црту! Памтите! Не заборављајте! Учите! Нема милосрђа за зло! То је наш древни завет.
(Преузето са сајта БЕЛИ СРБИ)
kult-drveta-1

Милорад Максимовић: Некада давно…



20150501_220721

Некада давно…
Срце те води свим оним изворима свете воде
куда си ходио и ходила – роде.
Некада давно…

Некада давно није само остало тамо,
већ је ту сада и овде.
Носи га душа твоја као палету живих боја.

И сада док трептаји вечерњих звезда
испуне ум и дах и сне
носи те лагано талас светла
далеко у неке светове будуће.

Постојиш само кад волиш – о роде мој!
Божја те одежда чека,
мудрост, мир и славуја пој.

И добро ми знаш све…
само те нека сета обузе
и њом дође тама и страх…
да утврди да ли си света и да ли си јак…

Сети се.
Сети се – о роде мој звездани.
Пут пред нама у нашој је власти!
И чује се хор
и небески сабор
и дјева од светла
како обзнани свети пој
И би Љубав…

И она пусти све своје зраке
и обасја родове свете.
И донесе прах звездане земље
и роди се дрво живог светла и песме…

И Творац се насмеши…
Љубав би.

Драган Симовић: БЕЛИ СРБИ НИСУ СА ОВЕ ПЛАНЕТЕ


Лирика вечног тренутка

20150531_154820

Има нешто што сам давно открио, а о чему, ево, све до сада, нисам могао да пишем.

Напросто, није ми се, свих ових минулих година, дало да пишем о томе!

На свом животном путу, а у овоме животном току, упознао сам, отприлике, око стотину расних Срба и Србкиња, оних Срба и Србкиња који су, уистини, виша звездана и божанска раса.

Оних Срба и Србкиња који нису од овога света.

Оних Срба и Србкиња који нису са ове планете.

Не само да верујем, већ и знам, да сам се срео са бићима која су дошла са неке далеке духовне планете, из неког далеког духовног сазвежђа, из неког нама – овде, на Земљи – тајинственог и непознатог звезданог јата.

То неприпадање овоме свету, овој планети, некако је снажније изражено у расних Србкиња.

Сретао сам расне Србкиње које су посве другачије од свих иних жена, од свих иних људи, од свих иних бића на овој планети.

Оне напросто зраче унутарњом светлошћу, божанском љубављу, самилошћу, племенитошћу, чедношћу, смерношћу, чистотом и добротом, свим оним што није од овога света, свим оним што се не може другде срести у овоме свету.

Ми обитавамо у свету у којему преовладавају звериња бића у људском обличју; ми обитавамо у свету у којему су лепота, доброта, племенитост, душевност, духовност и дивота веома ретке појаве; ми обитавамо у свету где свако свакога поткрада, прља, трује, понижава, вара и лаже.

Стога бих осећао неизрециву радост и милину, кад год бих се срео са расном Србкињом, са расним Србином, са божанским бићима која нису од овога света, нису са ове планете.

И морам да признам, да су ми они, и једино они, свих ових година и векова, давали снагу да опстанем, да преживим и живим, да се радујем и стварам у овоме свету илузија, варки, лажи, омаја и опсена.

Веома сам благодаран, благодаран и душом и срцем, свим оним расним Србима, а поготову расним Белим Србкињама, што постоје, што сам их сусрео и упознао, и што ме попут Белих Богова, попут Белих Богиња, водише и проведоше кроз најмрачније лавиринте овога света у којему већ тисућама лета владају човеколике звери.

Драган Симовић: Љубав никада не умире!


Лирика вечног тренутка

Untitled-2 copy.jpg2222

Љубав никада не умире!

Ниједна љубав никада не умире, већ вечно остаје, и живи, у Вишњим световима, у Акаши.

Кад год се присетим својих љубави из ране младости, ја осећам и видим да су оне и даље живе, да су управо онакве какве су, негда давно, биле.

Нема туге, нема сете ни жала за тим давнашњим љубавима, већ само  радости, милине и дивоте у мојему срцу вилењачком и у души мојој сневајућој.

Осећам неизрециву радост, милину и дивоту што су ми се те давнашње љубави догодиле, што сам живео за њих и живео у њима, што сам сневао и маштао о њима.

И још нешто, а битно и суштаствено.

На тренутке, имам снажан осећај, да су ми се све те љубави догодиле у једном ранијем животу, у неким давно минулим – космичким – животним токовима.

Заиста, љубав никада не умире!

Уз романсу из шездесетих година, Ухвати ветар, желимо вам угодну ноћ!


Фото: Танјуг

Фото: Танјуг

Ухвати ветар
(Стихови, музика и свирају: Силуете)

Да л знаш за љубав
што пролази и нестаје
к’о ведри, топли, летњи дан

Да л знаш за тугу
што настаје и мори те
кад после среће будеш сам

Реф.
Ухвати ветар и питај
да л’ познаје њу

Шеснаест лета је имала
да, сећам се,
и очи плаве као дан

Ал’ једнога дана је
отишла у неповрат
да неком другом сруши сан

Реф. 2x

Године лете и
нестају у неповрат
а прошлост тихо крије све

Ал’ љубав прва увек
остаје к’о сећање
на давне порушене сне

Реф.

 

9
СРБИН.ИНФО

Марко С. Марковић: ОРАЊЕ


Мути се небо, као пред кишу,
облаци праве по своду боре,
сиромашну, испошћену земљу,
стари тежак с’ једним коњем оре.
Ислужени и уморни дорат,
тетураво по земљи спотиче,
тврда њива а тешка ралица,
једва гази и напред одмиче.
Кораци му све краћи и краћи,
тек одједном, стресе се и стаде,
па к’о човек, дубоко уздахну,
заведе се и у бразду паде.
К’о на снегу, плуг се заледио,
црна слутња сељака пресече,
па дрхтаво обиђе ралицу,
скиде капу и крај њега клече.
„Зар си ми се уморио, доро,
још је рано, брате за постељу,
хајде само још четири бразде,
па идемо кући, хранитељу.
Што уздишеш тако, са натегом,
погледај ме, црни работниче,
заједно смо сву муку делили,
опрости ми, сињи мучениче.
Сећаш ли се, мили побратиме,
па ја сам те к’о дете подиг’о,
на теби сам Савку испросио,
у јуришу са Солуна стиг’о.
Опрости ми за сваку капљицу,
твога зноја што је због ме пала,
и што сам те онда ударио,
дабогда ми та рука отпала.
Послушај ме, знам да збор разумеш,
нећеш више, славе ми, орати,
косићу ти смиљу и пшеницу,
ако треба, њиву ћу продати…“
Проломи се од громова небо,
заиграше прве капи кише,
склизну суза низ образ дорату,
па заувек престаде да дише.
И док ветар са планине шиба,
па јуриша ка облаку сиву,
паде старац крај коња, у блато,
проклињући и бразду и њиву.
(село Љуљаци у Гружи)
12662728_734681179966993_1929600428763171671_n

Драган Симовић: Што сам старији, све више својих грешака откривам и препознајем


Лирика вечног тренутка

IMG_20151202_135123 (1)

Свако од нас, тек када дође у неко зрело доба, почиње да сагледава и освешћује своје животне грешке из минулих времена, из минулих животних токова.

Што сам старији, све више својих грешака откривам и препознајем.

Има грешака из младости којих се и дан-дањи стидим пред самим собом.

Знам да нико неће открити и видети те моје грешке, али видео их је Бог и видео сам их ја, и стога се стидим.

Нема човека, нити је било нити ће бити, који нема неких грешака којих ће увек и вазда да се срами и стиди, пред Богом и пред самим собом.

Једино Љубав и Милост Божја поништава све наше грешке, све наше грехе, све наше пороке, сва наша непочинства, све наше омаје и опсене.