Лирика вечног тренутка

Кад год осетим, да сам запљуснут таласом мржње који је стигао до мене незнано откуда – можда из неких сеновитих и мрачних светова што су дубоко скривени у мени или негде изван мене – ја гледам да то одмах сасечем у корену, гледам да што пре изиђем из тог вртлога и душевног осећања и стања које ме води у болест и смрт, јер не желим да икога и ишта мрзим у свету и световима.

И, не само што не желим да икога и ишта мрзим било где у Васељени, већ, штавише, желим да свакога и све љубим, желим да се препустим космичким и божанским титрајима и трептајима безусловне љубави, Љубави у Светлости, Љубави која је сама собом Светлост, Љубави која је сама собом и по себи Живи Бог Стварања.

Пут вечнога живота – то су моји најдубљи увиди са унутарњих путовања – води једино кроз Светлост несебичне и безусловне Божје Љубави.

Подижем поглед високо ка Сунцу

усправно стојим ко поносит брест

Богове своје дозивам, тражим

а они ми шапћу ту смо ми већ.

Тијело ми лако, а срце храбро

у глави мудрост у души мир

Перуна муње сад су ми стазе

смиреност мач а љубав штит.

Судбину моју за род свој бирам

да звјериње сјенке растачем свуд

за Србство бијело и Чаробне горе

што хтјели су да буде им црн усуд.

Лирика вечног тренутка

И Мајка Земља мора изнова да се роди, с нама да се роди.

Оздравиће, васкрснути и изнова се родити Мајка Земља и зваће се Мајка Звезда.

Сада је Мајка Планета, али када се буде поново родила биће Мајка Плава Звезда.

У овоме трену вечности, она је болесна, као и ми што смо болесни, али оздравиће ускоро, и васкрснути, као што ћемо и ми заједно с њом оздравити, и васкрснути.

Морамо Мајци Земљи да припомажемо својим дивотним мислима, својим дивотним речима, својим дивотним сновима, својим дивотним осећањима, својим дивотним визијама.

Та наша дела биће Богу Створитељу и Духу Светоме, као и Прамајци Васељени, веома мила и драга, и биће благословена од Створитеља сва дела наша која будемо чинили у Светлости Љубави Божје.

Постоје животворне

и живодајне речи,

 речи које исцељују,

васкрсавају,

стварају и рађају.

Постоје речи

од којих настају планете,

 звезде и сунца,

 речи које су богови и богиње,

 речи који су живот,

вечан и неуништив,

живот без почетка и свршетка.

Има речи

у којима обитава Створитељ,

Дух Стварања

и Прамајка Васељена,

речи од којих је све постало

и речи од којих

све што је постало

никада нестати неће.

(Александар Угланов: Капиште)

Ма шта сатанисти предузимали и чинили, већ је почела србско-руска мисија.

На Земљу се, из Језгра Космоса, низвео Дух Стварања и Ново Златно доба наступа.

Није важно шта душмани са Запада чине, важно је и битно шта ми чинимо.

Не траћите своје време и мисли на атлантисте и сатанисте, но се на себе усредсредите.

Препустите атлантисте и сатанисте Суду Васељене.

Њима ће Васељена судити због космичког бола који су вековима наносили свим словесним и самосвесним народима.

Наш је најважнији задатак, у овоме трену вечности, да се посветимо стварању нових светова у Светлости Божје Љубави.

Што год дубоко мислимо

и дубоко осећамо,

 то нам се и дешава.

Све се дешава

што стварамо

 у својим дубоким мислима,

 дубоким осећањима,

дубоким сновима

 и дубоким визијама.

И, не само да својим мислима,

речима, осећањима, сновима

 и визијама можемо

да мењамо своју судбину,

већ и судбину својих ближњих,

свих нама драгих

и милих бића,

свих бића на Земљи

 и свих иних бића у Васељени.

Можемо, заиста!

Ако верујемо,

тек тада можемо!

Све можемо!

Сваки онај

који изабере Унутарњи Пут Светлости,

добиће,

од Великог Духа Стварања

као и од Прамајке Васељене,

три божанска учитеља

и верна животна сапутника

 из Виших духовних светова:

Самоћу, Тишину и Шутњу.

Ова три божанска учитеља

 и верна животна сапутника –

Самоћа, Тишина и Шутња –

увешће га

у највеће Мудрости,

 Истине и Тајне,

како овостраних

тако и оностраних

светова

и пространстава.

Нека Светлост Божје Љубави

обасјава све нас,

нека струји из нас,

нека исцељује

 и васкрасава све нас,

све ближње наше,

сва бића нама

 мила и драга,

и нека озарује Мајку Земљу

 и просветљује Прамајку Васељену!

Нека смо сви ми,

собом и по себи,

Светлост Божје Љубави!

Да то казујемо и видимо,

да то сневамо,

мислимо и осећамо,

те да деламо и дејствујемо

сагласно и саобразно

са најдубљим осећањем нашим

 које се у живе слике излива

 творећи, у Простору и Времену,

све оно што сневамо,

све оно што казујемо,

све оно што мислимо,

све оно што јасновидимо

 и све оно што

душом и срцем осећамо!

Лирика вечног тренутка

Погледах кроз прозор: пун Месец, огроман и жут, на зелено-бадемастом небу понад модрих кровова у даљини!

Док сам зурио у Месец, однекуд се јави мисао-сан: шта чинити и како помоћи ближњима?

И рекох себи: ако већ никако другачије не можеш да помогнеш ближњима, расејаном Роду и Племену својему, а ти им пошаљи макар једну дивотну жељу, упути им преко Виших светова, преко Бога и свих светлосних и божанских бића, нешто из срца и душе, нешто што ће да их ободри, осоколи и окрилати, нешто прекрасно и дивотно што ће до њих стићи у виду благослова и љубави Унутарњег Неба.