Чекај ме, и ја ћу сигурно доћи
само ме чекај дуго.
Чекај ме и када жуте кише
ноћи испуне тугом.
Чекај и када врућине запеку,
и када мећава брише,
чекај и када друге нико
не буде чекао више.
Чекај и када писма престану
стизати издалека,
чекај и када чекање дојади
свакоме који чека.
Чекај ме, и ја ћу сигурно доћи.
Не слушај кад ти кажу
како је вријеме да заборавиш
и да те наде лажу.
Нек повјерују и син и мати
да више не постојим,
нека се тако уморе чекати
и сви другови моји,
и горко вино за моју душу
нек пију код огњишта.
Чекај. И немој сести с њима,
и немој пити ништа.
Чекај ме, и ја ћу сигурно доћи,
све смрти ме убити неће.
Нек каже ко ме чекао није:
Тај је имао среће!
Ко чекати не зна, тај неће схватити
нити ће знати други
да си ме спасила ти једина
чекањем својим дугим.
Нас двоје само знаћемо како
преживех ватру клету, —
напросто, ти си чекати знала
као нико на свету.

Напомена приређивача:

А ево како је познати србски песник и певач, Тома Здравковић, препевао и отпевао ову дивну љубавну песму.

Лирика вечног тренутка

Ако се родољубива и патриотска опозиција овога пута не уједини, и не наступи сложно и јединствено на предстојећим изборима, онда је свршено и са Србијом и са србским народом.

Србија ће, као и Република Србска, у том случају бити посве разбијена као дечја звечка, а србски ће народ пасти у атлантистичко робство из којега, можда, неће никада више изићи као свестан, самобитан и словестан народ.

Ови избори јесу наш како индивидуални тако колективни велики и битан животни испит.

Бити или не бити!

Наше исходиште

јесте звездано небо

 и живот међу светлосним

и божанским бићима

у тајинственим духовним световима,

где влада вечно савршенство

Божје Љубави и Самилости.

Лирика вечног тренутка

Ма колико се човек трудио на унутарњем путу ка савршенству, он ће, упркос свему, вазда изнова чинити грешке.

На мом животном и унутарњем путу – то без тескобе и зазора признајем – бивало је доста грешака, које сам ја превазилазио, и свагда изнова превазилазим, песничким стваралачким радом.

Што сам више грешио, све сам се више посвећивао стваралаштву, јер сам, у дубини свог бића и суштаства, слутио и осећао, да само стваралаштвом и посвећењем могу да савладам и победим своје слабости.

Сваки човек има своју сенку, ма на којему умном, душевном, духовном и божанском ступњу бивао.

Сенка – то су све наше слабости, мане, грешке, греси, пороци и немоћи.

Сенка нас вуче надоле, у каљугу и таму, вуче нас у провалију, ка ништавилу.

Наша борба са властитом сенком води се целога живота, од почетка без почетка па све до свршетка без свршетка.

Ходи амо и почини, одмори се од света ти.

Од опсена и омаја, од светала поноћних.

Види, точак света круг за кругом прти,

изнад свода небеских висина и тик до смрти

сваког ко би путем тим у телу ходио…

Тако бива сваком ко се  с` телом сродио,

и тај беше забораву траку дао

да њом каже предајем се.

У свему ми сада веруј…

Ако л` нећеш, воља ти је усуд.

Сам ћеш бират` и рукама стварат`

лични твој, особени пут.

Што је било то ће опет бити.

Јер у Бога краја нема, не!

Нит почетка како деца света

замишљају сада све.

 

Али…

Али почуј реч истине ти,

застани и душом смерно сад разуми,

да Љубављу душа ствара

и да боји срцем из недара.

И кад дође трен да буде страва

И кад дође ноћ тамнија од свега

тада пламен свети засијаће

јаче нег икоја звезда!

Да се знаде широм круга Божјег!

Нема силе и моћи велике

што ће Љубав склонит` занавек и век,

Узалуд су наде тамних срца

да убију, да спотакну и вечно запале…

Љубав сија дивно сјајно!

Ватра света жеже бајно!

Нежна теби као вила лепа

анђеоским гласом пева…

А мрачнима последње је

светло што им биће виде…

 

Прах оста…и дим сиви.

Ходи амо и одмори душе своје чисти вео

Љубављу ти сад обуци себе самог- Божје дело.

Нит си жена нити човек,

нити Србин ни Србкиња,

него само чиста сјајна

вољена си душа Божја.

Пламен свети неугасли сад.

Ходи амо и сети се.

Лепота није пролазна;

Лепота је непролазна,

бесмртна и вечна!

Богиња Лепоте јесте

и Богиња Љубави.

Лепота и Љубав иду заједно.

А где су Лепота и Љубав

ту је и Истина сушта.

Што је Истина у Небу,

то је Лепота и Љубав

 на Земљи.

Тако су говорили Древни.

Ко не препознаје

Лепоту и Љубав,

 тај ни Истину

нигда

препознати неће.

Душа вапије за Лепотом,

за Љубављу.

Наша божанска Душа

 вапије за нечим непролазним,

 бесмртним и вечним.

Лепота и Љубав, гле!

то је праискони знамен,

космички и божански

праобразац непролазног,

бесмртног и вечног.

Оваплоћење вечне Лепоте

и вечне Љубави јесте

Божанство Лепоте и Љубави.

Богови су у нама,

 у нашој божанској Души.

И Богови и Богиње

вазда се изнова

рађају у нашој

божанској Души.

Каква нам је Душа,

 такви су нам Богови и Богиње,

такав нам је и свет

у којему пребивамо.

Почела је последња трка кроз Време
Историје нашег доба кишобесом обасјано
Уназад према Креди камену Васељене
Према Богу сунца срцем затражено
Напред Срби најстарији народe на Земљи
Бодри старци на стази Пасјег времена
Ти и гробар као два уморна коња
Од те мртве трке гори Васиона
Твоја муња заборавила да се угаси
А Век ће изгорети у кишном Пламену
И као што мора и реке робују Вечности
Срећни као птице које су пронашле ваздух
И као што се Жена од љубави пролепшавa
Земља твоја коју смртан волиш
Награђује те јутрос Бесмртношћу
За Век у Веке занавек да ce сећаш
Ти који си узалуд сејао пшеницу и раж
Садио пустњскo биље и морску со
Најзад си схвати тврда главордо подметање
да je ово опасна Маглуштина обмана и лаж
И ти који си заспао у камену винограда
Који си се приковао на крсту Историје
Борио се премудро са Апокалипсама
Оживи поново у селим и градовима Србије

 

 

Шта ли сања душа једна…

Небо бело и сиве облаке,

како лети сад по њима,

како срцем јаву снива.

Слобода је све у њој.

Срцем она смрт дозива

да јој каже да ће да почива

да не мори душе више.

Јер шта је смрт но дух кад клоне?

Кад се вихор зла узвиси

и задува на све оне

што Божији јесу свици.

 

Да унизи и заклони.

Светло душе да обори.

Мрак да буде место зоре

и да срца бесом горе…

Не!

Стаде душа и узвикну,

Духу Божјем краја нема!

Ход` овамо Божји створе,

Нека руке пламте горе!

 

А у њима звезда сјајна.

Коју свима Господ да,

да узвиси и посвети

и на чело стави Љубав.

Плови она мирна сјајна…

Љубав кроји где год стане.

Визија је увек јасна.

Љубав носи Божје дане!

Првобитна Светлост

Великог Створитеља

 кроз Богове мојих Предака

 у моје се Срце слива,

обасјавајући Унутарњи Водеан

Вечнога Живота

 у мојој Бесмртној Души.