Category: СВЕ ОБЈАВЕ
РОДНОВЕРНЕ ПЕСМЕ ДЕСАНКЕ МАКСИМОВИЋ: ЛЕТОПИС ПЕРУНОВИХ ПОТОМАКА (СЛОВЕНСКИ ЛИРСКИ ЦИКЛУС)
СА СТАРИМ БОГОВИМА
Старим се Боговима лакше исповедам,
С њима и људски говорити могу,
Рећи им више но недокучном Богу,
Признати сваку од заблуда и беда.
Стари Богови готово сви одреда
Схвате нашу грешку многу,
Била у делима или речи, слогу –
Сваки од њих нас праштајуће гледа.
И они имају људских особина
Воле живот, сунце, добра вина,
Пате што и њима пролазност прети.
Ја још у срцу чувам црквицу стару,
Они сви у њезином олтару –
Мада и они грешни, мени су свети.
ПЕРУНОВ ДВОРАЦ
Муња ми осветли дом
Где столује Перун.
Метеори се крај њега веру,
Оградио га камена лом.
Постеље у дому његовом
Облаци ватрени стеру,
Магле га штите на северу
На југу стражари гром.
Спазих низ пушкарница,
Али му не спазих лица,
Муње ме засенише две.
А био је у логору ратном
Окружен небеском ватром.
Али зар му човек лик видети сме!
ПЕРУН
Дрхте земља и камен тврди
и траве се преплашено по тлу стеру,
долази бог громова Перун,
а срце му од огња и туча
дими се и срди
и кључа,
и падају огњене брадве
на шуме, торове, угљарске чадре, –
још трен само па ће Перун
и на Цареве конаке да надре.
Слушају стрелци тек стигли са војне
и уплашени и срећни:
Ипак има неко моћнији од Цара,
од Цара већи,
који небо саздаје, и разара
у парампарчад,
има страшнијег од Царева гнева.
Нека и погину под Перуновим громом,
од његова мача,
али има неко моћнији од Цара.
Радују се и уплашени
чобани, орачи, угљари, просјаци:
Ипак има неко
ко и Цару страх у срце сагна,
пред ким бежи
и Царева и Волосова јагњад,
пред ким се и Световид
у Месечеве заоблачне куле склања,
и бежи Морана
у звезда гробишта,
неко пред ким и сунчеви петли
узлећу на неба највиши торањ.
Нека гром побије и стада са гора,
нека усеве попали,
али има неко пред киме је и Цар мали.
ГРОМОВНИК
Размислите мало, насилници мрачни.
Има громовник у својој оружани
Милионе успаваних муња разних
Скривених у пределима заоблачним.
Чувају небеске ведрине модре
Стрела колико у барама трске,
Колико је насилника, мржње мрске,
Тешко оном коме до у срце продру.
Може громовник целу земљу да сатре
Само једном буктињом своје ватре,
Тоне бодљикаве да покида жице.
Распрсну се земаљске силе мехури
Небеска сила кад земљом пројури,
Газећи пред собом све немилице.
ПОРОДИЦА БОГОВА
Радуј се, Перуне, ниси инокосан,
Међ словенским бозима домаћине,
По твом закону задругари све чине:
Волос у стадо мога села бива послан,
Весна залива траву да буде росна,
А Световид се о песницима брине,
Пали за њих сунца, дуге и месечине
И знаком богова чело им жигоса.
Дајбог с руку милијарду милијарди
Благосиља њиве и отаве млади,
Кишом их роси, а сунцем их суши.
Ти пре хиљаде ноћи и дана
Знаш по кога ће кренути Морана,
Чије преда те подастрети душе.
ПЕСНИК И СВЕТОВИД
Песниче, љубимче Бога Световида
Ноћас пишеш песме, види се из сјаја
На прозорском окну твојих одаја,
Види се кроз дрво, камен зида.
Зидови су око песника биљурни,
У часу кад се рађа песма,
Светли се ореол његовога несна,
Људи сањају светлост кад песник бди.
Старост немају ни песник ни Бог
Рекао је срца ојађеног
И под старост млад наш славни Тин.
Световида и њега ватре Бог
Обдари вечним жаром срца свог,
Они су под истом звездом рођени.
ЗАБОРАВ
Не сећамо се старих богова.
Не сећамо се ко беше Волос, ко Световид,
ко беху Дајбог и Весне. И није нас стид
што негдашњих се не сећамо снова.
Изгубили смо слух за глас векова,
као што се изгуби памет и вид.
Исто нам је храм и морска хрид, –
својих предања не знамо ни слова.
Није нас нехаја, равнодушја стид,
прекорачили смо журно праг и зид
између нових и старих времена.
Тврдимо да смо онакви какви нисмо.
Сваки има своје Несвето писмо.
Звонимо у звона сном неотплаћена.
ХИМНА БОГИЊЕ ВЕСНЕ
Мада трајем дуго, од вајкада,
Чини ми се да сам тек настала.
Памтим много, али Боговима хвала,
Ко да сам од јуче, осећам се млада.
Нема Богова ни младих ни старих
Који би рекли и да се не пристоји,
Древној Богињи да се снови роје,
Срце да јој се чежњама зажари.
Што се Богиња заносити не сме
Духовима шуме и планинске чесме
Као заљубљени што на земљи могу.
Зашто не би могла и Морана
Богиња смрти од времена давна
Просањати о младом животу Богу.
СЛУШАЈУ БОГОВИ
Слушају стари богови словенски
и свеци хришћански
како сви ти дошли из далеке Војке,
ухваћени у коштац судбински
небо истом речи именују
и све од звезда па до ситна песка,
како истим речима запомажу
да им се сила смилује небеска.
Како сви ти дошли са далеке Војке,
са њених појата,
ти досељени с падина Карпата,
у смртном часу
истим именом призивају мајку,
и заклињу сина,
истим именом призивају правду,
и како сви кривду зову кривдом,
а стид стидом.
И ниједан од богова, у првоме трену,
не могаде да разазна
ко је нападач, а ко нападнути,
и на које треба да се обори
Перунова
или Исусова казна.
МОРАНА
Кроз жалостиво цвиљење попца И јечање рањеника,
Кроз молитву једва чујну,Донету још из краја предака,
Кроз мукле ропце,Краљ зачу глас Моране
Као да му се Богиња примакла Самоме уху:
Краљу словински, ја сам она
Којој су се пре толико векова и дана Молили твоји преци
Ја сам Морана,Богиња смрти и зивота
Не буди Краљу у дослуху,Са паством апостола,
Не веруј духу,Који те куша и колеба.
И не жали ове војнике:
После смрти нема бола,Изгинула војска сада не пати,
Одмара се мирно на папрати,Као да је папрат сама.
И Морана,Или се тако бар учини Краљу,
Као огроман пласт мркле таме,
Пође нечујно по разбојишту
И њена тамна рука
Ослободи земаљских мука
И Рашане, и борце са Црног Мора
И Краљеве мртве копљанике.
ОСТАНИ ПУТНИЧЕ
Остани, путниче, на овом пропланку,
у њему, додуше, нема златне руде,
сунчевог злата једино ту буде
и бисера росе, по трави, на уранку.
Али срешћеш вечерас вилу лаку
која досад није виђала људе,
твоје очи кад вилу зачуде,
предаће ти се као вилењаку.
Опасности је пуна околна тама,
нека вила никад не остане сама,
немој без ње одлазити ни у лов.
Прикрашће се однекуд из мрака
и украсти је који од вилењака
па однети опет јелама под кров.
НАСУМИЦЕ ИДУ РАШАНИ
Насумице иду Рашани.
Слутња им је само водиља
И жубор река и мирис биља,
И свод небески давно знани.
Час им се чини
Да им браће Влашића Седам
Иду уз раме,
Као домовинска у туђини свита,
Час да им Краљ са њима у сусрет хита
И да овчар Волос из свог тора
Баца навиљке Кумове Сламе
Да не скрену са пута док се не раздани.
Насумице иду Рашани,
Светли се једино неба данце,
И Мала и Велика Кола
Иду у стопу уз изгнанце.
Да ли су то према Краљевој земљи
Окренули руде,
Да ли им то своје запреге
Краљева небеса нуде.
Насумице по камену збег корача,
Једна по једна звезда се тули,
Да ли још то светли Вечерњача,
Или луч на Краљевој кули.
ГЛАС ПРЕТКОВ ЦАРУ
Цар се по дану држи ратнички круто,
А ноћу чим би се двор ућуто,
Кад остане насамо са књигама,
Непознати глас га гања,
Или му се можда буде сећања
На списе које је читао у младости.
И ти жупани рашки,
Онај непознати глас му говори,
На које би хтео да завојштиш,
Твоја су прадавна, Царе, својта,
Твоја вера,
И њихови преци су дошли
Са закарпатских пропланака и језера.
Тада се разликовали нисте, Царе,
Ни колико на букви два роја пчела,
Ни колико круне бора и бора,
Нити рибилзле од огрозда,
Ни колико кос од дрозда,
Нити изворска и речна вода.
Тад се нисте разликовали
Ни колико вучија два чопора,
Ни колико Зорњача и Вечерњача,
Нити стада брдска и долинска.
Били сте, Царе, у Закарпатју
Слични другим као два плача,
Као два вриска,
Као врхови копља и мача.
Били сте блиски једни другим
Као што су у глави два ока,
Као што су две вере милосрдне,
Као живот испосника и пророка
Животи ваши били су слични.
Заједно сте у мочварама
Отискивали се низ бујне воде,
Силазили чак до њихових делти.
Опијени ловом
Заједно сте јурили за дивљачи
Кроз врлети
И у страху се дозивали
Кад се небо смрчи.
Ма где сад живели,
Молили се Богу ма коме,
Ви сте слика Богова старих.
У вас је душа жалосне Моране
И Перунова ћуд плаховита.
Сунцу се радујете као Весна,
Неуништиви сте као богиња Жива.
И кад војујете, сањате о миру,
Као Волос доброћудни,
Бог пастира.
ЈЕРЕТИЦИ
По каменим буњама и чемерима
Јеретици од јутра до мрака
Призивају душе очева и дедова,
И незнаних далеких предака –
Од рибара до пчелара простих,
До Богова древних, рата и светлости,
Живота и смрти.
И говоре са њима
Као да су им они у дому гости,
Као да су са њима за истим столом,
Као да су са Волосом чували стада
И с Перуном се возили у кочијама,
Као да их јеЖива у детињству
Њихалана рукама.
А чим опазе ког од опата
Затварају врата,
Јер и у та времена господња
Људи су могли бити криви
Што им сећање на богове помрле
У тешком часу оживи.
ПОМЕТЊА
А земљом се размилели просјаци боси,
Скитнице, испосници и пророци,
Збуњени дијаци, сеоски пароси,
Који с небом говоре језиком словенским,
Свештеници латинских богомоља
И бискупи тек рукоположени,
Скамењене жене
Од очева своје деце силом раздвојене
Због црквених распри.
Скупљају се, као да из змеље ничу,
Овештали јеретици који у дану
Сто пута помену Перуна и Морану,
Пустињаци измилели из мрачних шпиља.
Појављују се изненада
И они којих давно неста.
Деле се благослови, бацају проклетства,
Звона и клепала бију наизменце.
Радознали и уплашени пољари,
Који знају да свако зло прво њих снађе,
Збијају се око својих пољица,
Уз камене венце.
Драган Симовић: Истина
Истина је вазда
и увек Истина,
ма одакле је год посматрали.
Када се држимо космичке
и божанске Вертикале,
када Стварност сазерцавамо
унутарњим и божанским видом,
тада је и свака опречност Истини
такође сама и сушта Истина.
Десанка Максимовић: Моранина успаванка
Сад сте моји сви одреда.
И ви што целујете иконе Бизанта,
и ви под окриљем Млетака и Рима,
сви ви међусобно што се крвите.
Никад нисте били један уз другог тешње,
крв се опет ваша под земљом меша
у велику словенску понорницу.
Из ње ће вам постојбинске нићи липе
и леске и дивље трешње.
Сви ви старином иза Карпата,
и ви опаљени од врела зрака
и ви белолики, главе русе,
и ви што устајете против Бизанта,
и ви што устајете против Млетака,
сви ви завађени,
ходите у тихо царство мени,
и у њему се тесно збите,
отворена су вам широм врата.
Заувек
ту се помирите
у недрима земље смеђе,
заборавите под небом јата,
заборавите звезде и мраве,
заборавите обале и међе.
А жамори опет глас из грања:
то није богиња била Морана.
Одавно је и она покопана
у ћивоте заборава.
То је ноћ што излази однекуд из јама,
то је тама,
сестра вукодлацима и утварама
што напуштају ноћу боравиште.
То се прошлост однекуд искобељава,
то су ваша тамна сећања
на барбарска древна гробишта.
Милена Стојановић: Моранини прсти
На самом крају јесени, када је дрвеће одбацивало своје жуто лишће, нехајно га пуштајући да скапава и пропада по земљи, снег је стигао раније, ношен јаким ветром. У предвечерје једног новембарског дана, кошава није са собом донела само беле пахуље и хладноћу. Донела је и вести, дуго ишчекиване за оне који су били спремни да крену у потрагу. Таквих беше мало. Двојица браће, чекала су стрпљиво вести старог чаробњака. Али, ветар је фијукнуо још једном, завршавајући своју поруку двојици младића, који су огрнути гуњевима стајали на врху куле, а затим се утишала, разносећи снег на неправилне гомилице, и отишла према северу. Браћа су се гледала и сећала речи које им је стари чаробњак рекао.
„Доћи ће дан, када ће се јесен и зима срести, када ће сунце заћи а облаци прекрити небо, у сам сумрак ће вам певање ветра открити тајну. То ће бити позив који не смете да одбијете, јер сте за то рођени, због тога припремани. Све што чујете не сме нико осим вас двојице да зна, јер ви сте од богова одабрани, само ви, међу целим родом. Зато, кад добијете поруку, крените што пре. И кад о томе говорите, пазите, јер и ако нема никог у околини ветар, шума, вода, све има очи и уши и пренеће даље, до оних злих којима не би годило да ви што је изречено остварите. Годинама се чекало на то, а сада, када је куцнуо судњи трен, похитајте и не марите ни за кога, док ону коју сам вам споменуо не уништите. Стојите увек један уз другог, пазите да сенка зла не падне на неког од вас, јер ћете најгори непријатељи бити сами себи. А када обавите што је у поруци било, ми ћемо знати, јер ће Морана своју зиму однети са собом, а сунце ће наново гранути, и свет ће оживети, и неће више бити мутних облака над земљом нашом, и неће бити огољеног дрвећа, и залеђених извора…“
Двојица црномањастих младића, истоветног лика, исте косе, и одеће, не старијих од седамнаест година сиђоше у своје одаје и узеше вреће са пресвлакама, па се упутише у кухињу да попакују храну и пиће за пут. И ако млади, све су радили са промишљањем, и ако им је време лагано истицало. Сваку ствар коју спаковаше, прво одмерише да процене да ли ће бити довољно, за сваку чутуру са водом, поразмислише да ли ће им потрајати, али како зима беше оковала све, прекуваће снег, у малом лименом лонцу, ако им буде зафалило воде. Али тамо где су они ишли, беше и извора обичних, а и оних за које се причало да их настањују виле. Беше и шумовитих предела и животиња у њима. Само што они нису имали времена, да лове, или да траже виле по извориштима, већ тачно одредиште, где да иду, и тачан час у ком да стигну.
Када спремише два велика ратна коња, доведена из северних крајева, које им отац поклони две године раније, браћа пођоше путем, али не лагано, већ најбрже што су могли, баш како им је чаробњак наредио да учине. Јахали су као да их сам ђаво гони, а када се сете речи које им је кошава пренела нису били далеко од ђаволских шегрта који су већ дошли на место њиховог дома. Када су се мало удаљили од куће, видеше бели дим како испуњава тамну ноћ, и пламенове који обујмише њихов дотадашњи дом. Али, нису смели да се враћају. Морали су да иду напред, што даље, јер се за њима већ вијорио траг, траг оних којима шапат ветра, пренесе вести дуго очекиване, који никако нису могли да сакрију.
Дођоше до велике реке, коју никако нису могли прегазити. И ако је се лед нахватао на самој површини воде, могли су пропасти, уништити товар, и смрзнути се. Морали су да је обиђу све до места где се налазила скела. Јахаше уз саму обалу, обраслу трском и шипражјем, опрезно јер је било већ касно у ноћ. Коњи беху уморни, али није било времена за предах. Кад дођоше до места за које су знали да је раније била прикачена скела, видеше гомилу дасака како плутају по разбијеном леду. Неко их је предухитрио и прошао овуда пре њих, а затим уништио скелу, сложише се браћа. Да праве нову скелу, нису имали времена, али и да обилазе реку даље, још више би им одузело, од оно мало времена што су имали.
Старији од двојице близанаца се одважи, па сиђе са коња. Из товара извади огуљено парче дрвета, поклон старог чаробњака, па засвира у њега. Неколико трена се ништа не деси, а онда са супротног краја реке приметише да се нешто креће према њима силовитом брзином. Млађи брат исука вилин мач, који му поклонише виле, када му казаше да чека на речи ветра.
– Врати оружје у корице, нема потребе за тим, рече му старији брат.
Убрзо, и он примети да им се приближава једна мања галија, са лепо украшеним прамцем и местом довољним да се сместе они и њихове животиње.
– Шта би ово? – упита тихо млађи брат.
– Вилин галија. Намењена само онима који су чули глас ветра, да их преко воде пребаци ако затреба. – одговори старији.
– Некад ми се чини, да си ти са разлогом чуо тај глас, док за себе не могу то рећи.
– Знаш и сам да није тако. Некад те све ово што се дешава само натера да помислиш да је тако. А опет дубоко у себи знаш куда смо пошли, и шта морамо да урадимо, стари чаробњак и виле су нам дали задатак, пренели га путем ветра и морамо издржати до краја.
Галија је некаквом мистичном магијом знала правац и водила их најпре узводно, где се повремено чуло ударање прамца у већ разбијени лед, а онда се нагло заокрену и опрезно пристаде уз речну обалу. Браћа се искрцаше и изведоше коње на обалу, а старији брат наново дуну у оно парче дрвета, и галија отплови даље, благо понирући, све док није нестала у тамну воду.
Без речи се успеше на коње и упутише стазом која се једва назирала у мраку. Док се старији брат прерачунавао у мислима, и склапао делове слагалице који су му често недостајали, млађи је у седлу задремао. Да су другачије околности, старији не би ни обратио пажњу, али сада је знао, да је ветар био у праву. Да ће једном од њих двојице кроз сан доћи визија како изгледа то што траже. Успорио је свог коња, и узео узде са братовљевог, да би били што тиши, баш као што их је чаробњак упозорио раније, и да би га пробудио.
„Јер ако задоцни и из сна не побегне, више се неће међ живе ни вратити“, присећао се гласа који је ветар донео.
Пролазили су минути, дуги као године за онога ко чека, али прекратки за онога ко сања. Млађи брат је упловио у снове који су га водили најпре лагано, кроз дивне пределе, а онда све брже, промицали су пејзажи и догађаји, од којих се он повремено трзао и преносио немир на коња на ком је био. Када се у његовим мислима створи слика тамнокосе жене, бледе као снег, са црвеним уснама развученим у осмех, огрнуте у бело крзно, како руком показује према нећему, несвесно је знао да је нашао траг. Све је на њој било савршено, кожа без и једне непотребне боре, без икаквог белега, коса и одежда дивне, али та рука је деловала неприродно, укочено. Велики прстен красио је њен домали прст, танким ланчићем повезан са прстеном зарђалим и неугледним који беше на малом прсту. Какве је повезаности ту било није успео да докучи, али кад жена нагло подиже руку и додаче га, осети како га глава силовито заболе.
Старији брат се помучио да га задржи на коњу, док се овај нагло цимао, и отварао уста као да жели да врисне. Млађи од браће се борио за ваздух, као да жели да дахом побегне из кошмара у којем је био, а старији брат се борио да га пробуди. Није смео да дозволи да остане у одајама снова. Сишао је са свог коња и повукао млађег брата обарајући га на земљу. Ударио му је јак шамар, на шта овај само отвори очи и погледа га укоченим погледом, док се нешто у њему не преломи и повради му дах. Млађи покуша да се придигне али га бол у глави заустави у месту.
– Знам шта тражимо. – прозбори млађи. Прстење. Два прстена на два прста спојени ланцем. На њој су.
– На њој? – упита старији.
– Да. Мораћемо са њом да се суочимо, ако желимо да их уништимо. Али имамо много да путујемо. Знам место до ког да идемо, па да се одатле упутимо на север.
Наставили су пут а убрзо су успели да иду шумским стазама, газећи потоке и обилазећи клисуре, и ако се под тешким облацима сунце није промаљало, и тама је обавијала све око њих. Сада су знали шта су значиле речи ветра „А тај део ње који јој је срастао уз тело, мачевима одсеците, да се злобница никада не врати“. Морали су да нађу баш њу. Морану, богињу зиме, смрти, чемера и јада.
Од свих божанстава које је народ на овим просторима поштовао, она је била најмрачнија, најхладнија, најзлобнија. А ускоро су требали да се суоче са њом, узму прстење и униште га, иначе би по речима ветра „Занавек владала тама, зло и зима“.
Када дођоше до дела које је млађи брат видео у сну као раскрсницу, он упозори руком да застану. Али како нађоше лош тренутак за предах, раскрсницу која је одувек била место сусрета и растанка, чарања и бацања магије, један коњ нагази на место које беше уклето, и паде, испуштајући душу. Нико није смео ни да се помери, када млађи брат примети линије, праве, испресецане, али и оне криве, накнадно доцртане чарањем и враџбинама, како се јасно исцртавају по белилу снега.
– Све је испресецано бајалицама и враџбинама. Не желимо да завршимо као ово кљусе.
– Има једна ствар. Али је доле, испод коња, у бисагама.
Он претури по бисагама, па нађе једну бочицу, не већу од палца. Скину поклопац па поче да прска по раскрсници пазећи да све обухвати а да се не помери с места. Када се након неколико трена магијске линије приказаше још јаче, светлуцајући разним бојама и дебљинама, све у зависности од чини и враџбина које су бацане, указа се и јасни путељак, тесан толико да у колони прођу њих двојица, али не и коњ. Браћи беше тешко да оставе и другог коња, да умре на том месту, али некако извукоше товар па пођоше даље. Онај коњ их је гледао, њиштао над телом другог па из места прескочи све оне линије које га спутаваше и нађе се тик уз браћу. Они уз осмехе потапшаше коња по сапима, па га наново натоварише, сада дуплим теретом.
Наставили су пешака према северу, водећи коња, који им је сад служио само да носи товар, која браћа беху спаковала код куће.Што су могли носили су на својим плећима, а остало беше упркос томе тешко. Како су дани одмицали, зима је све више узимала маха. Преко дана је било хладно и облачно, али ноћи беху ледене. Били су на измаку снаге, хране им је понестајало, а нигде у близини није било насеља где би могли допунити залихе које беху веома мале. Једне ноћи одлучише да не праве паузу, већ да наставе до једне падине која би им пружила поглед на околину. Једва су разликовали дан од ноћи, али сунце као да је неким чудом пробијало облаке, па беше мало светлије, него у ноћ када се прст пред оком не може видети. Када су се тешком муком успели на њу, видеше да је одмах испод ње замак. Црн, обавијен некаквом маглом, уздизао се и прљао белину снега који беше нападао докле год им је поглед пуцао.
Коња су привезали за једну јелу, да не би морали и о њему да воде рачуна, а они се упутише право према замку, скривајући се у свакој сенци дрвета, у сваком смету снега, трудећи се да остану неопажени, ако је у замку било неког. Знали су кога да очекују, али нису знали у ком облику и са које стране, па је страх, и ако од малих ногу беху припремани за ово, надмашивао њихову жељу да испуне завет ветра и да нађу Морану.
Када се нађоше пред самом капијом замка, она се сама отвори и пропусти их унутра. И даље су се опрезно кретали са исуканим мачевима. Нађоше се у великој дворани, украшеној белим ледом и кристалима који су светлуцали.
– Нашли сте ме дакле. – зачу се женски глас, а потом и смех који се одбијао о ледене скулптуре, допуњујући његову силину.
– Изађи, немој да се кријеш. – повика старији брат.
– Зашто би се ја крила од било кога? – упита па се као фурија створи тачно пред њима.
Жена прелепа, црнокоса, коју је млађи већ видео у сновима, за старијег беше нешто најлепше што су његове очи до тада виделе. Дивио се њеној лепоти која се огледала у сваком делу кристала којима дворана беше украшена, а онда се сети разлога њиховог доласка.
– Знам због чега сте овде. Ветар не шапуће само вама. Имам и ја своје доушнике. Али то што тражите, нећете добити. Мислили сте да сам ја неко старо наличје божанства, да сам се осушила због времена које неумитно тече. Нисте се преварили, али имам толико моћи у себи да и даље држим привид да сам млада и лепа. А досадио ми је овај свет. Све је тако бледо и ништавно. Нема више никаквих занимљивости о којима бих могла да слушам, а још мање да им се бавим. Ако моја душа вене, бар и овај свет нек увене. И онако сте га ви, мали људи већ довољно уништили. Чините онако како мислите да треба. Не поштујете више никог па ни сами себе. А оно што богове уништава је заборав. Е па како сте ви заборавили мене, тако ћу и ја вас. Оставићу вас у вечној тами и хладноћи да се мучите и да молите за помоћ. А од свега тога остаће само вапаји у пустој, вечној ноћи која ће вас све обавити. Не заслужујете боље. Али, желим да се уверим да сте одабрани! Желим да ми покажете обележја! Могао је било ко долутати овамо и правити се да је мој усуд!
Браћа задигоше огртаче и кошуље и показаше идентичне знакове, у облику Световидовог рога тик изнад пупка, који Морани беху довољни да погази своје речи и да се увери да је куцнуо час када су се њени усуди појавили пред њом. Она се осмехну, уверена да ће их надвладати, па подиже руку, баш као у сну једног од браће, са намером да баци неку од њених бројних клетви, али обојица успеше да својим мачевима посеку прсте на њеној руци. Морана врсну, док је крв капала по белом поду, па поче да се окреће и крвавом руком да прска по леденим украсима у дворани, који су се при свакој капи крви топила. Више јој лице не беше младолико и лепо, већ старо, изборано годинама, очи упале, а коса на глави у ретким праменовима слепљена и бела.
Старији брат не сачека више ни трена, већ мачем удари по оном прстену са рубином, који је носила до малочас, а млађи удари по оном рђавом, док се ланац између њих не прекину. Али, стара злобница се грохотом насмеја.
– Знала сам да сте ви мали људи, глупа створења. Хахаха, веровали сте да сам због некаквих накита лепа и млада у пуној снази, дошли сте на мој праг а нисте ни знали шта у ствари тражите. Два прста сам одсекла још као дете, када сам своју душу удружила са ђаволом, а он ми је Господар над господарима, својој верној следбеници дао два ђавоља прста да ме служе место мојих. Ах, колико сам само чаролија начинила њима. Срасли су самном, и није било магије коју нисам могла да изведем. Можда је моје време ипак дошло. Да одем мирно, а ви радите шта знате, али упамтите, биће горег времена од овог, и горих ствари од ових досадашњих. На вама људима је то, какав ћете свет створити…
Морана се закашља и умири, пуштајући да се њено тело претвори у прах. Двојица браће умоташе њене прсте у тканину и понесоше са собом. Лед се у дворани топио невероватном брзином и стварао потоке. Двојица браће се попеше на ону падину до свог коња а у бисаге му ставише онај замотуљак са ђавољим прстима, који су одсекли са Моранине руке. Коњу избише крила на леђима и претвори се у прелепог пегаза. Двојица браће му се попеше на леђа и он узлете, високо, на небу на ком се сунце пробијало. Топло време је почињало, а од Мораниног замка не оста ништа до воде која оста да тече и понире у земљу, баш као речи које теку, стварајући само сећање на нешто што се збило…
Драган Симовић: Буђење Срба
Лирика вечног тренутка
Савременим Србима – говорим о већини успаваних и неосвешћених Срба – највише недостаје самосвести и самобитности, достојанства, поноса и дичности.
Огромна већина савремених Срба некако делује млако, скрушено и снисходљиво, снисходљиво скоро до несувисле и бесловесне понизности.
При сусрету са иним племенима и народима, поготову са иним племенима и народима у окружењу као и на Западу, Срби некако делују преплашено и ушуткано, као да се плаше (или стиде) да гласно, јасно и отресито говоре о себи, о свом пореклу, о свом бићу и суштаству.
Та преплашеност, снисходљивост и ушутканост Срба осећа се, штавише, и у самом срцу Србије, а поготову у Београду.
Свака атлантистичка невладина организација, и у самом Београду, може лагано да ушутка сваку родољубиву и патриотску србску организацију, тако да се стиче утисак, да савремени Срби више и не умеју (или не смеју) да се достојанствено, поносито и дично боре за своја праискона права, за свој опстанак, за свој живот сушти, за своје битне и суштаствене ствари.
Нама, Србима, у овоме времену, највише недостаје праисконог хиперборејског, аријевског ратничког духа, јер овако млаки, снисходљиви и скрушени, ми, зацело, нећемо никамо стићи, па чак и ако – неким чудом! – стигнемо некамо, ми, овакви какви јесмо, нећемо тада требати никоме и ничему.
Драган Симовић: Света Тајна Живота
Песник Вилењак каже:
Морам да упознам Живот,
да откријем Свету Тајну Живота,
да зађем с ону страну Живота,
да уђем и проникнем
у само Биће и Суштаство Живота
и, надасве,
морам да поштујем
и обожавам Живот
као највећу благодат
Створитеља и Духа Светога,
као највећи дар
Оца и Мајке Васељене!
Драган Симовић: Рођење ратника
(Милану Живковићу, Белом Србину)
У самом језгру звезданих јата,
с ону страну свих појавних
и тварних светова,
рађа се Сварогов ратник
у Љубави и Светлости.
Рођење ратника, гле!
праћено је појањем
и умилном вилинком светлосних бића
из оностраних
божанских светова.
(Борис Олшански: Рођење ратника)
Драган Симовић: Колико љубави дајемо, толико и примамо
Какви су нам снови
и какве су нам мисли,
такав је и свет
у којему обитавамо.
Колико љубави дајемо,
толико и примамо;
што сејемо,
то и жањемо.
Каквим се боговима молимо,
такви и сами бивамо.
(Борис Олшански: Сварог)
Милорад Максимовић: Речи једне виле
Рекла ми је вила једна
давно усред старог света
како дићи пало цвеће
како нежно љубити дрвеће…
Срце пушта светло живо.
Прсти твоји нек милују
кору брезе нежно тихо
као груди своје драге
као косу њену дивну…
Душа пева топло, мило.
Лако ти сад усне спреми,
и целивај латице и лист.
Ко да дете своје љубиш нежно,
пољупцем што је Божје чист.
Сањај…на јави.
Буди Богом јер то и јеси
пре нег време поста и свашта се деси,
ти беше род и Божији плам,
Богиња и Бог сам…
Драган Симовић: Сваки је човек једна космичка и божанска песма
Сваки је човек
једна космичка
и божанска песма,
једна непоновљива песма
у простору и времену,
једна непоновљива песма
у бескрају и вечности.
Сваки је човек
сушт и битан,
свако је биће
сушто и битно.
Све што је Бог створио,
свако биће
и свака творевина Божја –
све је то сушто,
битно,
вечно
и непоновљиво.
СРБСКИ ЖУРНАЛ 