Сва лепота и дивота

свих светова

кроз наше душе

 просијава.

И сви смо ми,

међу собом,

повезани

у Једно Биће

и Једно Суштаство,

и сви смо ми,

невидљиво и тајинствено,

прикључени

 на Један Извор Живота.

Нека Песма Живота

саму себе пева

 кроз моје мисли и снове,

 на мој крвоток!

Сањам те у ноћима, пуних звезда,

сањам те у песмама, причама,

сањам те кад очи своје затворим.

Увек си ту да ми наду даш,

да ме подстрекнеш, да мој бол ублажиш.

Тада ми се чини, да кроз снове живим,

да се у сновима препознајем,

да је сан мој живот, да је сан моја борба.

У сновима сам слободан, у сновима могу све,

да праштам да волим, у сновима се молим.

Да душа моја може да се уздигне до великих висина,

да границе нема, да је то космичка синфонија.

У сновима сам ја, у сновима си ти,

У сновима смо слободни, у сновима смо ми.

Свака душа жива

мора дуго да лута

 и пати у свету,

да би се,

 најзад,

вратила Дому своме,

 где у Љубави Створитеља

налази смирење,

спокој

и вечно блаженство.

Лирика вечног тренутка

Ствара се духовно језгро звезданих песника.

Јер, сви смо ми, преко духовних звезда, повезани и умрежени у Једно Божје Суштаство.

Сви ми певамо једну те исту Песму Живота.

Певали смо је кроз многе светове, кроз многе животне токове, па је певамо и сада.

А сада – то је вечно сада!

Једна Душа, Један Дух, Једно Суштаство, и Једна Свесност преко Створитељеве Свести.

Сви смо ми само привидно и тренутачно разливени и распршени у различите особе, у различите личности, а у самој бити, гле! ми смо Једно Биће, Једна Личност.

Звездани песници имају многа различна имена и, немају ни једно име, у исти мах.

Заиста, не може се духовно узрасти до оностраних звезда, ако се не одрекнемо имена, обличја и лика.

Све појавно и именовано у материјалном свемиру – то је само привид, варка и опсена.

Пут навише, ка Светлости Свести, води преко превазилажења и надрастања свега онога што нас спутава и везује за овај вештаствени (материјални) свемир.

Када изиђемо из своје љуштуре, када ослободимо Божју Искру у нама од мноштва овоја таме и илузија, тек тада можемо да заблистамо у свеколикој чистоти и дивоти, тек тада постајемо дијамант, бесцен драгуљ Божјега Стварања.

(Сви они који желе да саучествују у стварању духовног језгра звезданих песника, нека се јаве Милораду Максимовићу, посвећеном песнику вилењаку, од којега је и потекла ова дивотна замисао.)

Нека ме

на свим Божјим путевима

кроз све животне токове

води Светлост Свести,

и нека Свеприсутни Створитељ,

 од Почетка па све до Свршетка,

нада мном,

без престанка,

бдије!

Сноп животодајне

млечно-беле светлости

што прораста

кроз моја стопала

и избија на моје теме

повезује Језгро Земље

са Језгром

Оностраног Сунца.

И ма куд се кретао,

и ма у којем год

положају био,

 вазда сам и увек

 у средишту снопа

животодајне

млечно-беле светлости.

Први цветањ (мај) је дан посвећен великој богињи живота – Живи.
Уз Мокошу, Жива је једно од највећих словенских женских божанстава. Хелмолд у својој „Словенској хроници“ (почетак 12. века) спомиње Живу (Siva) као богињу која даје богатство. Жива се спомиње уз Прова и Радгоста као богиња племена Полабљана. Историчар Длугош (1415-1480) у Пољској налази трагове божанства живота под именом Zywie. Живу налазимо и код Чеха. Чешки речник „Котов“ доноси чланак о Живи или Живани, богињи живота и природе. Жива је некада била веома поштована код полапских и западнословенских племена, али и на нашем поднебљу. У једној словеначкој народној причи Жива је научила људе да ору и воде стоку на испашу. О постојању богиње Живе код нас сведоче нам и песме из 19. века које је записао Милош Милојевић у књизи „Песме и обичаји укупног народа српског“.
„Сива Жива сива силна,

Сива силна голубице!
да куда си путовала?“

Жива је, слично Мокоши, богиња земље. Повезана je са богатством јер дарује добре приносе и омогућава да земља буде плоднија. Док Мокоша представља саму земљу, Жива нас учи како ту земљу да поштујемо, како да се опходимо према њој и како заузврат од ње добијамо плодове. Жива је нарочито повезана са ораницама, ливадама и пашњацима. Не чуди што је у неким нашим крајевима „живица“ и дан-данас назив за ледину:

„Нити у самом нашем језику, име Жива не распојило се од мајке земље, ако ми за ледину још велимо да је живица“.

Натко Нодило „Стара вјера Срба и Хрвата“
Пошто су животи људи зависили од успешне жетве, брања плодова, као и од доброг приплода стоке, Жива је, као што јој и само име каже, богиња живота. Она је могла узети или дати добру жетву, добар род воћа и поврћа, могла је наградити сточаре бројношћу стоке или их казнити доносећи болест међу домаће животиње. Као захвалност Живи приношени су венци од пољског цвећа. Може се претпоставити да је Жива у неким крајевима, поготово оним брдским, сточарским, била врховно божанство.
Жива је, као што видимо, један од облика богиње мајке, као и већина женских божанстава. Она је, такође, заштитница деце. Од потомства су зависили живот и опстанак целе заједнице, па је логично било бригу о деци поверити богињи живота.
Према описима различитих аутора, богиња Жива представљана је на више начина. Најчешће се приказивала као веома лепа девојка, обично нага, бујних груди и веома дуге златне косе. У десној руци држала је јабуку, а у левој грозд.

„Као богиња свега растиња Сива je била приказана као гола. Попут наших мађијарки око Ђурђевдана, тј. пролећне прославе у част првог пристиглог берићета у пољу и стоци“
Сретен Петровић „Митолошке мапе“

Занимљиво је да је у околини немачког града Нојбрандебурга, у некадашњем словенском насељу, откривен храстов кип богиње висине 1.60м, наглашених груди и стидног троугла. Кип датира из 11. века и највероватније представља Живу.
Живина „златна коса“ могла би представљати зрело жито које Жива обезбеђујe као заштитница жетве и житарица уопште.
У нашим народним песмама Жива је повезивана са голубицом, што би могао бити и један од њених облика. Често се спомиње, у већ делимично христијанизованим песмама, као гласник бога Триглава:

„Летила сам Господару
Нашем силном Триглав бору
Те гледала што нам чини
Што нам чини заповеда.“

Према томе Жива је повезана и са гатањем, поготово оним које се изводи цртањем и шарањем по земљи. О таквим гатањима има пуно записа, неки од старијих су они који су записали хришћански хроничари код балтичко-полапских Словена. Словенски жреци гатали су изговарајући обредне текстове и тумачећи разне „шаре“ на земљи.

У народној причи из Замладинаца (Словенија) Жива је прва у вилинском колу. То значи да Жива предводи виле русалке које су веома активне у пролеће тј. периоду када се слави Живин дан.

Код источнословенских родноверних постоји једно (дискутабилно) веровање везано за Живин дан, односно ноћ која му претходи. 30.4.-1.5. је „тајанствена ноћ“ када су врата Нава (свет мртвих) отворена према Јаву (свет живих, садашњост). У току те ноћи веома су активне зле силе. То је Велесова ноћ и траје до првих петлова који најављују празник богиње Живе и почетак новог, лепшег, периода. Појмове „јав“, „прав“ и „нав“ налазимо у „Велесовој књизи“ чија аутентичност још увек није доказана.

1.5. Живин дан славе родноверне заједнице:
„Велесов круг“, „Всероссийский религиозный союз Русская Народная Вера“, „Союз славянских общин славянской родной веры“ и др.

Извор: Старославци