Зурећи у руменкасте облаке

 на тиркизном вечерњем небу

 понад горја у даљини,

осетих и схватих,

душом и срцем,

да смо сви ми –

сва бића и свеколика творевина –

чудесно и тајинствено повезани

Божјом Љубављу

и Божанском Енергијом.

И да смо сви ми,

у самој бити и суштаству,

уистини,

Један Те Исти Живот

 што без престанка струји

и улива се у нас

са Божјег Извора

Вечног Живота.

Мир се најтеже стиче.

Најтеже и најдуже стиче, а најлакше и набрже губи.

Мир у срцу, у души, у духу, у уму.

Мир, дубок и све дубљи, мир најдубљи, мир који прераста у спокојство и блаженство.

Мир се целога живота стиче, а у трену губи.

Смирен, спокојан и блажен човек живи са Богом и у Богу.

Залуд нам сва знања и умећа, све вештине и чаролије, све религије и теологије, ако нисмо смирени, спокојни и блажени.

Све док нисмо смирени, спокојни и блажени не можемо ни Бога познати.

Све наше приче и знања о Богу падају у воду, ако Бога не осећамо и не видимо: у свом срцу, у својој души, у свом духу.

Бог је само у дубоком унутарњем миру.

У дубокој унутарњој тишини и шутњи.

Бог нам се јавља онда када ми претанемо бити ми, када изиђемо из своје љуштуре, када изиђемо из своје илузије и опсене, када изиђемо из свог болесног ума.

На свим путевима мојим,

Бог је вазда уза ме био,

само што Га ја,

заслепњем знањима овога света,

нисам могао

да видим.

У детињству сам,

свуда и у свему,

осећао присуство Бога.

Бог је све прожимао,

 све испуњавао,

 све обасјавао,

све грлио и миловао.

Што год бих

око себе погледао,

то је имало

Лице Бога.

Изиђем,

с пролећа,

у поље,

запљуснут неком неизрецивом

милином и дивотом,

 и милујем погледом

сва бића Божја

и сву творевину Божју,

радујући се

свом душом својом,

животу што нема

ни почетка

нити свршетка,

 животу

 што осећам

 свуда и у свему.

Светлост испуњава и прожима

моје срце,

моју душу

 и мој ум.

 Светлост исцељујућа и васкрсавајућа

испуњава и прожима

 сва бића

 у свим световима.

Желим у сваком ближњем

да видим Божанство,

желим у сваком бићу

да видим Биће Светлости.

Сви смо ми једни другима

 Живи Бог,

сви смо ми једни другима

Извор Живота.

Рекао сам:

не желим да мрзим

 никога и ништа;

не желим да судим

ни о коме и ни о чему.

Све је,

гле!

савршено

у Савршеног Створитеља.

Овако беседи Владан Пантелић:

Није довољно

само да знаш,

већ мораш да видиш

 и осећаш

то што знаш!

Само онда

када знање можеш

да видиш и осетиш,

тек тада се може рећи

 да уистини знаш!

И не само

 да живиш знање,

већ да будеш

Само Знање!