„Љубав траје колико и живот!“, тако кажу људи.
„А, мудро би било доказати вечност!“, проговори душа.
Шта ћу рећи срцу, ако сутра пита кол’ко је волело?
Зар за један живот, до последњег даха…
Зар док траје тело?
Ја не умем тако!
Покушајте људи можда и умете продужити века,
ал искрена љубав она једна права, већа је од њега,
и од света целог, дужа од живота…
До бескраја сеже!
У морнарском чвору и небеском двору за душу се свеже.
Ево… Послушајте ту у мени куца једна вечна љубав
и пролазност ова њој се сада клања, осећај је убав.
Знам, све једном прође и прохуји време, дрхти звук од сата.
Пешчаник се сурва у дубине неме кроз малена врата.
Али ова љубав снажна је ко ветар и ко сунце топла…
Хиљаде рођења, милиони смрти, смака и потопа!
Све то када прође једно проћи неће, у мени ће остат’,
Љубав мили моји ни након живота не уме да згасне.
Док ме тихо буди, откуцај што снива…
Једном, не знам када чућу глас вољеног како ме дозива.
Одзвањаће силно путем галаксије, у сазвежђу ватре!

Фото: Фб страница – Jaya Chakma Moni

Покај нам сузонсне дужице огледаљке смеђе
И дрхтав превез на лицу скривеном
Магала нас ћутања у речи скрива
А душа је голуждраво растиње сна
.
Покај нам Боже скрушена стада
Суве залогаје и испијене сенке на зиду
Сумрачне су стазе којима се време провлачи
Између росног цвећа и камених литица
.
Погледај Боже наша смиона лица
Девице к Теби прилазе са даровима и кротке
Ратници оплакују оне које убише ко смрт своју
Чобани стада поклана од зуба времена курјачког
.
Помилуј Боже моје чисте руке да цвеће саде
У девојачке скуте
Бешумно лете птице нечујно звоне звона песме се
без гласа поју Оче Теби у част
.
Јагњад залутала у ноћи тужно блеје
Звезде осамљене на твој плашт падају
и топлину траже
Срце у осами моје као црква звони звони
.
Покај нам Оче срце самохрано и скрбно
Листају грозни виногради падају зреле кише
Мермерни стубови небо подупиру
Kатакомбе нас заблуделе беспутне очекују
.
На смрт саломљена антиопа под звездани мост леже
Облаци као реке протичу испод њенг тела
Свуд је цвеће твоје милости ал ми смо сами
У цветовима су наше плаве очи и душе наше
.
У лозама набреклим наша румена крв
У земљаним постељама наше су њиве и тело предака
У сувој тишини наши гласи песком затрпани
у дрхтавом птичијем срцу наш страх развејан
У погнутом колену наша летина и помазање
У Витлејему и жито и слама нашег васкрснућа
.
Покај нам оче и коре и семе
На смрт сломљена антиопа целов кринова прима
У пустињи живота зелене се дине прдака
Покај нам Оче и претке и потомке нашом вером
У Тебе са земљом ватром водом и небом зачете

Н. А, Ц.: Збирке поезије „Причин Белог Анђела“

Фото: Покајање; Википедија

Сирена Чакалакара је лежала на омаленој стени, и уживала на сунцу, потпуно опуштена. Онда је запевала тихим омамљујућим гласом, омамљијатом, коме се није могло одолети. Потом је повисила тон гледајући негде према хоризонту:
– Чиууу ћиии, чиууу ћиии, ћиууууу. Чиууу ћиии, чиууу ћиии, ћиууууу, ћиуууиии.

Сиренци су били међу оближним стенама и вирили. Деловали су као слободни заробљеници својих друга. Изазивала их Чакалакара изазивачица, изазивала их је њена зов песма, али и заустављала. Њихов савршени промислух осетио је да њена данашња песма, песма чежњица, има неки други призвук, и то их је потпуно збуњивало. Некако су знали да ова песма није упућена њима, а некако су знали да ни она више неће долазити на њихове стене са својим другама. Одавно су приметили да је Чакалакара постала незаинтересована за разговоре, шале, игре, чак и за рађање нових сиреница и сиренаца. Није се претерано укључивала ни у групно гајење и васпитање младих. Није одбијала, ништа није одбијала, све је савршено обављала, али је духом била далеко, далеко у оносвету.

– Она превише гледи према далеком и високом небу, и превише мисли на Седобрадог. Нама, народу Сиреније, Седобради се јавља само кроз снове. Дао нам је лепоту мора да живимо безбрижно, немамо непријатеља, немамо великих гибања расположења, имамо драгост постојања и драгост у нашим односима. Књига брзине и знања – Макијус, довољно нас подучава за свакодневни живот.

Додуше у њој постоји и легенда да ће се Сиутац Седобради показати коме буде требало да се покаже. Легенде, Изреке и Предања кажу да се он већ показивао неким нашим одабраницима у далекој прошлости, и да их је поучавао разним умешностима. Али, то су само пука предања. Ко зна да ли се Седобради заиста некоме јављао. Ми Сиренци и Сирене имамо велику машту, па кад нас песма обузме, ми путујемо далеко, далеко, до Седобрадог и назад. Нико из наше блиске прошлости није видео Седобрадог, кроз песму га само осећамо, јер он, Седобради, песму, изгледа, највише воли, и кроз њу га је најлакше в и д е т и.

– Коме пева Чакалакара? Коме пева Чакалакара? Милосни, Седобради, чујеш ли песму наше Чакалакаре? Сигурно је чујеш, јер Чакалакарине очи горе ватром праисконом, праисконом ватром. Да ли Те Чакалакара види, о, о, о, Седобради? Шта виде Чакалакарине пламтилице, што гледају тако високо, шта виде?

Шта видиш Чакалакарааааааааааа? Шта видиииииш Чакалакарааааааааааааааааааааааааааа?
– Чииијууууу, чиијууу, чиу. Чиу! Чииииијууууууу, Ћииииииијуууууууууууииии!!

*
Чакалакарина песма
Чиу
Чиииу
Уј
Уууј
Чиииуујуууј

Фото: Сирена; Википедија

Опет нисам знала заборавити драгог.
Брзо је пожутело јесење лишће.
.
Гошао је лекар, али није открио бол.
А ја сам стално жутела и стално венула.
.
Ах, јадна Мира, није могла горе учинити
Кад живи без онога кога је опевала.

Фб страница – Flawers und Nature

Ивани Жигон, посвећеници
свесловенске духовне дивоте

Пођимо у свету земљу Предака
Где лете ждралови бели
И где Истер, гле! Водеан снева
.
Пођимо у свету земљу Предака
Где с вечери трепере јасике и брезе
И где ноћу у пољу певају девојке
.
Пођимо у свету земљу Предака
Где снези су румени и зимзелени
И где борови вити под звездама снију
.
Пођимо у свету земљу Предака
Где лете ждралови бели
И где Истер, гле! Водеан снева

Фото: Глумица Ивана Жигон; Википедија

Ој Душане мој Милошу!
Ђурђевданак давно прецветао
Где си што те нема што те нема?
Да ли су ти духилице снене?
Или скупљаш сребро са гаврана?
Или будиш милодухе своје?
Ил мелеме куваш за опсене?

Ој јој Душане суђениче мој!
Јој ој Милошу чесницо моја!
Ој Душане Милошу моја Лепото!

Или правиш искре од белутка?
Ил те мами песма голицаљка?
Или су те сплеле суђаје судбине –
Плетиља Нитиља и Неумољива?
Гледам лице своје у милогледару
Припитавам коју песму да запевам
Певалицу кукалицу или певалицу!?

Фото: Хајдук харамбаша: Википедија

Не хватај ме у жижу
Суштина је код тебе
А ја ћу те наћи
Као што сам те већ нашла…
.
Твој је задатак велики
Бодриш и бориш се
За све нас
Пусти мене!
Пусти ме низ воду
.
Вода ће ме вратити
Сваки пут када
Киша падне
Да те умије…

Фото: Речица у Гучи; ВП

Станем понекад, на ивицу плаветну
и гледам како се крај Родни злати!
Душа пожели да полети, да му се врати!
.
Онда, дирну ме љубави трепераве нити,
а птица што време мери каже ми –
Не одлази, живот је овде, тво,ј звездани!
.
Негде са висина, из далеких даљина,
Чује се лира! Песник наш на њој свира!

Фото: Фб страница – Birds and Nature

Кроз црно бијели свијет
лети румено перје фламингоса.
Збуњује ову тугу што прави засједу
после првог зареза у реченици.
Запали сва гудала и у прах претвори!
Нек звук њихов не прави мреже од сјете
што лове и хватају златне рибе мудрости!

Нећу да их слушам!
Ја чекам свитање у тишини.
Сунце ће из чела мог изаћи!
Буднија ћу љепше сањати.
Звијезде ћу под ноктима сакрити.
Бићу као никад до сада прогнана
из престрављене обичности!

Будној ће ми из очију нестајати
све маске, које облачимо нашем дану,
док се мој осмех благи буде протезао
између двије ужарене лопте.

Фото: Свитање у Београду; Википедија

Букви славној из Језерских дана
где Чолине виле виленише
мало мало осуши се грана
сребрн воду од кад исушише.
.
А за славе столетнице ове
ходочашћа ка њој јесу ишла
милујућ’ јој старе коренове
над земљицом што их је надвила.
.
За лепоту дарови захвале
често су јој шаренили скуте.
Ту су цуре момке мађијале
да свој поглед ка њима упуте.
.
У љубави она братствовала
и са шумом и са родом људским.
Корењем је воду миловала
над коритом наднета поточним.
.
Поток водом Језеро љубила
док јој слало благодарје своје.
Потоком је даре изгубила.
Злочињење благо посело је.

Фото: Дрво буква; Википедија