Колико је векова иза нас,
толико је и снаге у нама!
.
Колико је векова иза нас,
толико је и снаге у нама!
Ми знамо да су наши Богови
старији од свих народа,
од свих знаних светова.
.
Ми верујемо у своје Свето Предање,
и ми знамо да се све по Предању
нашему и догодило.
.
Ми знамо да су Преци наши Богови
и стога прослављамо Претке своје
и клањамо се Боговима својим.
Језик је наш старији од свих језика,
и Име је наше старије
од свих имена иних.
.
Није било времена у којем нас није било,
нити ће бити времена
у којему нас неће бити!
Све ми ово знамо,
и знамо да и ви ово знате,
па нас зато и мрзите!
.
Али, већ истиче време мржње ваше,
и долази време
Љубави наше!
Ваш се животни ток
заувек затвара, а наш се Пут,
гле, изнова отвара!

Фото: Слика природе; Википедија

• Заљубљени никад не трага, а да за њим не трага и његов Љубљени. Кад муња љубави простријели ово срце, засигурно знај да је љубав и у оному срцу. Кад у твојему срцу нараста љубав за Бога, нема сумње да те Бог љуби.

• Наша жеља за Богом разгоријева се Његовом љубављу: сви путници свој пут преваљују захваљујући сили Његове привлачности. Узлијеће ли прах без вјетра? Плови ли лађа без мора?

• О срце, ако имало разликујеш радост од туге, бит ћеш раздрто и предвојено. Премда је сладак окус онога за чим жудиш, зар твој Љубљени не жели да будеш без жеља? Ох, у смрти је живот оних што воле: нећеш освојити срце Љубљенога док своје срце не изгубиш.

• Нетко је упитао: „Што је то љубав?“ Бог је одговорио: „Сазнат ћеш, кад себе у мени изгубиш.“

• Кад се од бола љубави разбуја твоја духовна радост, руже и љиљани обузет ће врт твоје душе.

• Религија Љубави надилази све друге религије;онима који воле, Бог је једина вјера, једина вјероисповијест.

• Ти си моје небо, а ја сам земља што се чуди Твојему неуморном навиру из мојега срца! Ја сам тло сасушених усана! Добростиво ме напоји – то ће овај прах претворити у насаде ружа! Како ли зна земља што си посијао у њезину срцу? Ти си је Собом прожео, и Ти знаш њезин терет!

• Рече вода нечистому: „Дођи!“ Рече нечисти води: „Стид је мој превелик.“ Одговори му вода: „Како ће се без мене опрати твој стид?

• Љубави за Бога коријен је у нашему знању о Богу. Је ли незнање икада довело до праве љубави? Такво је незнање узрок нашему прогонству, и пријечи нас да Му се приближимо.

• Сви су краљеви робови својих робова, сви су људи спремни умријети за онога тко за њих умире. Срца заљубљених заробљена су онима, који су им срце поклонили. Кога год сматраш заљубљеним, знај, он је и љубљен. И ми, који смо Богом вољени, морамо постати Божји љубавници.

• Тај глас, искон свакога крика и звука, збиља је једини Глас; све је остало јека.

• Кућа срца, у коју зраке божанскога сунца не допиру, тавна је и самотињска, суморна је и запуштена, врата затворених. Она је попут гроба. Дођи! Устани из гроба својега срца!

• Ох, дај ми жеђу, и не дај ми воде! Дај ми да се у Тебе заљубим! Одагнај ми сан!

• Били ми здрави или болесни, нас опија Пехарник и пехар. Обарамо чела, поникли пред Његовом ријечју и законима, и драговољно полажемо живот у Његове руке. Све док је Пријатељ у нашему срцу, једина нам је жеља животом Му својим служити.

• Нисам ли ти рекао: „Не одлази, јер Ја сам ти пријатељ?“ У овому привиђењу ништоће, Ја сам праизвор Живота! Чак и ако Ме гњеван напустиш за наредних стотину тисућа година, на крају ћеш се вратити, јер Ја сам твој истински Циљ!

Нисам ли ти рекао: „Не задовољавај се свјетовним стварима?“ Јер Ја обликујем светиште твојега задовољства! Нисам ли ти рекао: „Ја сам Море, а ти си риба?“ Не замамљуј се обалом, јер Ја сам твоје Кристално Море!

Нисам ли ти рекао: “ Не улијећи у замку попут птице?“ Дођи к мени, јер Ја сам Сила твојега лета! Нисам ли ти рекао: „Они ће те опљачкати и оставити те смрзнута?“

А ја сам Ватра, Топлина, и Жар твоје жеље!

Нисам ли ти рекао: „Умрљат ће ти карактер, све до заборава да сам Ја Извор твоје чистоте?“

Нисам ли ти рекао: „Не питај како равнам твојим животом?“ Јер Ја сам Творац, а нисам равнатељ.

Ако ти је срце свјетиљка, дај јој да те одведе на твој прави пут. А ако си побожан, знај да сам Ја твој Бог!“

• Заљубљенима у Бога, Бог је извор свеколике радости и жалости. Једини је Он прави предмет њихове жеље; свака друга врст љубави пуста је залуђеност. Љубав за Бога онај је пламен који, кад гори, спаљује све осим Бога. Љубав за Бога је мач, који пресијеца све што није од Бога. Вјечан је само Бог, све ће остало нетрагом минути.

• Ма што био предмет твоје жеље, хајде стопи се с оним што волиш, узми на се његов лик и својства. Ако си жељан свјетла, буди га спреман примити; желиш ли се од Бога удаљити, продуби своју саможивост, и отјерај себе од Њега. А ако пожелиш изаћи из ове рушевне тамнице, не окрећи главе од Вољенога; пригни се поклонствено, и приђи ближе.

• Срце Ми постаде перо у руци Вољенога: ноћас би могао написати З, сутра, можда, Б. Он реже и оштри своје перо како Му је воља, да би писао риком и наскхом ; перо каже: „Гле, Теби сам послушно, јер Ти најбоље знаш што чинити.“

• Љубављу горко постаје слатко; љубављу бакар постаје злато; љубављу талог постаје бистар; љубављу бол постаје мелем; љубављу мртво постаје живо, љубављу краљ постаје роб.

• О Уточиште свих оних, који уточиште траже, води нас правим путем! Не дај застранити ниједному срцу, којега си Својом милошћу водио. Не растани нас од оних, који су с Тобом сретни и задовољни. Нема ствари горче од растанка с Тобом. Без Твоје заштите, све је збрка и расап. Свијет твари сише нам духовну снагу. Наша тијела свлаче од‌јећу духа с наше душе. Без Твоје помоћи, како спасити душу? Несједињена са својим Љубљеним, душа је заувијек у чемеру изгубљена. Ако не припустиш душу у Своју близину, она, иако жива, може се сматрати мртвом! Приговориш ли Својим робовима, тако и ваља, Господе. А кажеш ли да су сунце и мјесец нечисти, и усправни чемпрес назовеш ли погнутим, небеса над нама прогласиш ли вриједнима презира, а мора и руднике празнима, Ти говориш истину, јер Ти си извор свеколикога савршенства, и једино је у Тебе моћ да усавршиш несавршено. Свет си Ти и нетакнут непостојањем; онима који не постоје Ти дарујеш постојање, и живот им дајеш!

Фото: Божанска енергија исцељења; Википедија

Постоји глас који те из сна прене
као тајна.
Сав бескрајан и звучан.
И светао као звучно сунце.
Глас од којег се ти што земља си и пеп’о,
преобразиш и измениш по изгледу,
кад смиреном свешћу
звери свемирске кротиш.
И разбуђен душом хрлиш
у далеке висоравни,
док светлошћу, дарованом
разгониш таму отровну,
тражећ миомир заборављени, давни.
.
Јер, почашћен шапатом Божјим
биваш кап од капи са извора Крста
и биваш башта биља небеског, благост чврста.
И биваш сјај звездани, пресликан
из вечне плаве радости.
Разливен сав, као бели пламен у Срцу,
као љубав освештана, огњем дана.
.
Храброшћу лептира који пламен љуби,
ка њему одлеће.
.
Постоји лепота из суза проникла
из тамне радости сна,
где у опомени пеображен изрони глас румени.
И пчела у прашна небеса полети
ка слаткој лепоти цвета.
Дисањем душе изнад оштрице мача,
духа вододелног.
Изнад света.
.
Постоје људи – птице спокојног пламена у оку.
Изнад ове помрачене звезде засјаје,
људи, птице, неболетне
и сведу сунчеве зраке у то срце
што се сузарником каза.
У акордима смирења и када болна крвари рана.
Кад светлост блажена је врело обновљено
што га небо точи.
Љубав, освештана.

Фото: Слика Душана Јовановића, србскоиталијаннског сликара

Ретке су сузе,
јецај их брише…
Ни јецај снаге
нема више.
.
Али бол траје,
разара груди,шта
може бол још
да нуди…?
.
Слике су живе,
љубав их греје,
а душа се,
немило, ретко смеје.
.
Сваки осмех кајањем
јечи и мада
знам, да душу
лечи…
.,,,,,,

Фото: Молитва; Википедија

Одједном сам био потпуно увучен
У тајинство дубоке и плодне бразде
Јер ми се свест заврзла у прошлици
Мисао у мени се жестоко закопрца
Када је ах! напокон! однекуд стигла

Био сам у сувовици свога живота
Не часећи ни часак заиграсмо игру
Пројављивања светлости у сваком
Тамном кутку наших жедних бића

То је било у ноћи личило је на сан
Вратила се присутност и сјај у духу
Говоио сам: Важно је веома важно
Унети топла осећања у сваки однос
И снага препуштања учиниће своје

Добро је да свака особа искуси свет
Благодет моћ и нежност препуштања
И да плови линијама божанске потке
Ненапорно безжељно сасма чудесно

Памтим трен када сам је држао за руке
Напупљено небо је почело да се руши
Били смо препуштени једно – утопљени
Изненада се распрши судбине пртљаг
У пребогатој тајној вечери без чворова

Фото: Загрљај;Википедија

Спаси нас, Боже, неприлика и недаћа
Које су се надвиле над људска бића.
Вероватно смо их понашањем призвали
Ако одавно Бога за помоћ нисмо позвали.
.
Давимо се у бригама, мислимо све ће проћи,
А решење не тражимо са божјом помоћи.
Хулимо на Бога и људе, као могуће кривце
При чему губимо себе, стрпљење и живце.
.
Вечерас размишљам о људским апсурдима
Што са опаким мислима повезаности има.
Сваке године све више сусрећем недела
Оно што раније не би ни помислити смела.
.
Прилике налажу да се прпознаје,
Шта је ко по занимању и које услуге даје.
Квалитет је свуда почео слабити,
На више инструмената не може се виртуоз бити.

Фото: Спасовдан; Википедија

Гиридар је мој верни драги
Усхићена сам његовом лепотом.
Чим падне ноћ,
Ја полазим к њему.
И враћам се тек у свитање.
Спремна сам да га забављам
Дању и ноћу.
О, црнопурасти! У име тебе сам
Принела на жртву
Своје богатство и младост!

Фото: Загрљај; Википедија

Она.
Једина.
Моја.
Она једина моја љубав,
Сјај у овом мрклом мраку,
Мирис љубичице усред зиме,
Сунце моје усред ноћи,
Она, моја велика мала
Бонаца усред фортунала.
Велико волим малу. Велико
Велико је и срце њено
Кад ме гледа заљубљено.

Фото: Слика; Википедија

Они које волимо с ону су страну.
А ми им пружамо руке
И тело би да се сретне
Са онима које вечно дозивамо.
А волимо их, и чувамо
Уз неке додире, тихе, неосетне …
Они које волимо, а вечно их дозивамо.
.
Они које волимо стали су у пружене руке,
Иако остали у вечном исчекивању с ону страну.
Они су остали у нашим телима што мосте
Између топлине и праве љубави.
Они које волимо, а траве се њима госте.
.
Они које волимо
Одавно нису са нама.
Далеко од правих части: хлеба, жена и вина.
Стога баладичне песме певамо
Ми, с ову страну,
У ружном напору крина.
.
Они које волимо
У муклом мраку дишу
И на нас пада њихова рука, лист јесењи.
А у дан судњи и они ће нам се јавити
Кад повијајући се, за њима посустали,
Будемо само мост, чудан, камени,
А они које волимостану нам у срце само.
Они који су већ земља, а ми их дозивамо.

Фото: Солуњанима …; Википедија

Кроз магличасту древност
као кроз поље идем
с травком млечиком у зубима;
шибље ми корак бичује,
камен чело оштроуми.
И тако цео живот
враћам се свом завичају,
тој звезди
увек за дохват
испред.
.
И вазда погибељан у тој љубави, кажем:
Само је овде моја смрт вечита
и неистражена!
Она је у сваком семену
та жеђ чудесна
и стравична,
што сише земљу
и црпе сунце.
.
Ту, где сам све изгубио, цве је моје
док обилазим изворе и плодове,
озлојеђен
и захвалан.
И тако цео живот
враћам се завичају,
тој звезди
која ће ме убити
да би
вечно сјала.

Фото: Слика; Википедија