Једном се давно
Мој лијепи свијете
Запитало мало
Паметно дијете.

Које су боје најдаље планете
И одакле уствари падају комете.

Зашто је дуга тако шарена
И паукова мрежа тако вјешто исплетена.

Колико је небо уствари високо
И како уопште лети тај соко.

Како то дува невидљиви вјетар
И гд‌је се заправо налази етар.

Засто камила има двије грбе
Како слон носи те огромне зубе.

Како је настала пустиња Сахара
И одакле лептиру пуно дивних шара.

И све би мозда остало као прије
Да пирамиде видио није.

Тек тада се замисли дијете
Јос је више размишљати стало
Је ли тачна она теорија стара
Или је мозда мајмун од човјека настао..

Фото: Дуга; Википедија

На путу ка Животу
пуно је суза, бола
и неке тихе туге у осмеху
када дубоко у себи осетиш
све заблуде овог света
које сам не можеш да промениш.
И давно би поклекао
да није те
бескрајне Љубави у срцу,
те прозирне Чистоте у погледу,
те силне Вере у сваког од нас.
И питаш се
одакле се све то у теби родило?
А Нежност Бескраја
дланове пружа
и немо одговор даје…

Фото: Фб страница – Flawers und Nature

Игранка у души – урнебес коло
У колу русалка и седи старац
А ту се не игра баш никада соло
Док су на ногама и срна и јарац
И оно што усном срце је проболо
.
Али када се старцу озноје вијуге
Од воћа што гњије на сувим недрима
И на коло падну облаци од туге
Тад се јасно види снови су од дима
А песници само верне добре слуге

Фото: Русалка; Википедија

Ближа од близине ваздушног ноја
Молована, најшареније колорите
У барци ми љуља
.
Сваки немир стиша у мени
Некако ми глава високо стоји
А детиња крв проструји
У крви мојој

Фото: Слика; Википедија

Давно али баш, баш давно посадила сам башту,
али не у дворишту већ у свом изворишту,
користила сам од материјала свашта,
сећања једног чупавог деришта,
савете разних чудовишта,
а највише од свега ту ми је помогла моја машта

У тој башти ја сам неговала свој ум,
ту је било моје чистилиште и моје коначиште,
ту сам испитивала свој разум,
ту ми је био ринг и борилиште,
ту ми је било игралиште и од света скровиште.

Да ли сте већ схватили да та башта живи у мени?
Посађена је да ме оплемени,
да ме сачува од свих светских ружноћа,
од јефтиноћа и бесноћа,
да живот буде оно што треба,
једна лакоћа.

Фото: Сеоска башта; Википедија

одлази. лепо видим како се удаљава
у трену све је згасло около мук и страва

као да не зна оно о чему вазда ћути
њено је моје време њени сати минути

и речи за које не знам одакле више цуре
њене су све до једне њене су и цензуре

њен сам коначно и ја чији бих иначе био
ако сам пред њом икад пред Богом нисам крио

одлази! спаса нема! толико бар разумем
сам сам. а са собом никад ништа не умем

Фото: Слика; Википедија

Са чиме бих могла љубав да измерим,
кад ништа на свету није јој ни прићи.
Са чиме бих могла Тебе д’ упоредим,
кад ти ништа не мож’ ни до чланка стићи.

Толика се љубав не мери сa земљом,
баш ниједним стањем које ме обгрли.
Толика се душа не мери са Вером,
јер више нег’ небу, Теби срце хрли.

Ти си нешто бајно, најлепше и трајно,
племенито, чисто, са љубављу вечно.
Ти си месец ноћи, моје сунце сјајно,
занавек вековно, бескрајно и срећно.

Ти си Љубав, Вера, Част и Благостање…
Ти си попут живота, срж – поимање!

Фото: Загрљај; Википедија

Ретке су сузе,
јецај их брише…
Ни јецај снаге
нема више.
.
Али бол траје,
разара груди,шта
може бол још
да нуди…?
.
Слике су живе,
љубав их греје,
а душа се,
немило, ретко смеје.
.
Сваки осмех кајањем
јечи и мада
знам, да душу
лечи…
.
Молитва клечи и
веру даје, да
и на другој
обали љубав траје…

Фото: Фототека Србског Журнала

Драге ствари нестају ти
И из свега пустош веје.
Ничег нема да упамти додир руке ил’ грч усне.
У бездане несећања потонуло већ ти све је.
Око свега праисконски мрак се згусне.

Драге ствари нестају ти
И последње кидаш везе док их браниш;
Са њима ћеш, већ осећаш, и последњи живот дати;
Док се трудиш, грозничаво, да одредиш
У коју ћеш од њих стати.

Из дубине гласе чујеш спаситељне:
Ти никада нећеш више нестајати!

Фото: Фототека Србског Журнала

Драге ствари нестају ти
И из свега пустош веје.
Ничег нема да упамти додир руке ил’ грч усне.
У бездане несећања потонуло већ ти све је.
Око свега праисконски мрак се згусне.

Драге ствари нестају ти
И последње кидаш везе док их браниш;
Са њима ћеш, већ осећаш, и последњи живот дати;
Док се трудиш, грозничаво, да одредиш
У коју ћеш од њих стати.

Из дубине гласе чујеш спаситељне:
Ти никада нећеш више нестајати!

Фото: Слика; Википедија