Челичног оклопа, гвоздених мишица,
Погледа што бљује ватру на душмане,
Бржи је него свака у гори тица,
Витез силовити без страха и мане.
Непријатељу душа у пете стане
И у њему замре свог живота клица.

Сабљом сасеца љуте кабадахије,
Без милости реже, дере посред лица,
Пори Угаре и Шваба сто буљука.
Од њега јаросног и сам се Враг крије,
Пресамити у наклону преко струка.
Народу и робљу пред очима сване
Кад тај делија на чело војске стане.

Иза громких поклича и арлаука,
Иза скорелих рана и боја мука
Скрива се милосна, нежна, мека рука
И питомо срце од танане свиле
За нејаке, децу и за миле виле.

Прави ратник- јунак, пред њим измиче мрак,
Он небо светлицом из ока осветли,
Због сокола заоре први петли
Да соко муњевито пређе кућни праг,
Оседла коња и у битку полети.

Кад Мајка Србија зацвили и да знак
Да устане тежак и ратар и горштак,
Борбом за слободу злаћану посвети
И у паметарницу Србства узлети.

Фото: Прота Јован Бошковић; Википедија

Учили су нас
да су комплекси
негативна уверења
и да се лече у оквиру
психичких поремећаја
.
трице и кучине
.
уморила сам се
да будем самостална жена
хоћу да неко брине о мени
.
да брине уместо мене
хоћу да верујем да
ме неко може спасити
и када одустанем од борбе
.
показујем озбиљне
факторе ризика за
ниско самопоштовање
само зато што кажем
да не могу сама
.
сећам се како
сам са пет година
на маскенбалу била Пепељуга
и како сам побегла са позорнице
.
да ли ми се није допала маска
или они који су очекивали
да добро одглумим своју улогу
.
отад лоше глумим
и не експериментишем са маскама
.
тридесет година касније
затиче ме сазнањe
да имам све симптоме
cinderella komplexa
и да се појачавају
како старимо
.
или пребрзо старим
или читам превише
или сам старомодна
(не)зависна жена
.
пуна комплекса
и празна себе

Фото: Комплекси; Википедија

Бол… није болест, и неће ни бити уколико му не допустимо да нас убиједи у своју реалност. Бол је аларм којим би се требали будити из уљуљканости из осјећања нужне реалности. Бол би нам требао служити а не ми њему. Стога, бол треба схватити и бити му захвалан што постоји као такав али онда треба преузети палицу живота у своје руке и сву одговорност за оно што нам долази и у што смо својом акцијом упали. Болом наглашавамо себи да смо негд‌је погријешили, да смо застранили, успавали се у рутину убјеђења које нам не прија а то и не примјећујемо. Бол је ту да то нагласи, да нас пробуди из тог сна, из рутине, да прекине ток којим се уводимо у деструкцију.

Шта је бол и како се јавља?

Бол је последица блокираног енергетског тока у нашем енергетском пољу, у нашем тијелу. Тијело, као енергетско поље, је намијењено да буде проводник информација које добијамо из Виших сфера постојања или пак из нашег окружења. Када се информација нађе у нашем енергетском пољу ми је нашим разумом прослеђујемо кроз енергетско поље и из ње читамо њено Знање-о-Себи. Та информација у наше тијело улази у форми вибрације. Пошто је и наше енергетско поље уистину маса која вибрира фреквенцијом наше душе, свака информација (вибрација) која уђе у домен нашег разума и стога у домен нашег енергетског поља, својом фреквенцијом д‌јелује на фреквенцију нашег поља.

Уколико смо бомбардовани одређеном фреквенцијом, у знању или у не-знању (то може бити фреквенција које изазивају страх, дакле убјеђењима), наше енергетско поље реагује. Сама реакција на нешто је чин самозаштите, који у дијелу нашег енергетског поља а који је најосјетљивији према тој вибрацији ствара блокаду. Блокада служи ћелијама тијела да се заштите од фреквенције која им ствара страх. Штитећи се, ћелије уистину чине супротно од онога што би требало да се чини у таквој ситуацији. Самозаштитом стварају штит који у једном моменту постаје непробојан, тј, не дозвољава енергији да тече својим намјереним токовима. У немоћи да протекне кроз унапријед сворене токове енергија тражи начин да заобиђе блокаду. У покушају заобилажења насилно себи ствара пут а на мјесту гд‌је је енергија блокирана јавља се набој који се нервним токовима нашем разуму представља као бол. Бол дакле није болест већ је бол показатељ учвршћеног убјеђења, блокираног протока енергије, а самим тим нам је и показатељ стања нашег енергетског поља. У оптималном стању нашег енергетског поља енергија тече несметано те се енергетски токови обављају без препрека и за нас неосјетно. Бол је аларм који нам указује на искривљење нашег схватања реалности на ћелијском нивоу пројекције. Са ћелијског нивоа размјена информација утиче на подсвјесно стварање цјелокупне реалности коју евентуално доживљавамо као манифестацију. Бол је дакле механизам буђења који нам наговјештава да нам је моментално потребна интервенција, помоћ.

Како нам то бол може помоћи?

Заустављањем тока реалности у којој не видимо искривљење намјереног нам пута, бол усмјерава нашу Свјесност на Себе, наговјештавајући један једини циљ; заустављање свих радњи. Заустављањем свих дотадашњих радњи, укључујући и сваку мисао којом смо доспјели у овај моменат, заустављамо акцију и мијењамо њено усмјерење. Усмјерење акције је активни градитељ реалности. А бол, како га и доживљавамо и осјећамо, јесте увјерљив доказ да смо на погрешном путу.

Међутим, његова улога није да нагласи негативност већ да нас из ње изведе и врати нас на пут душе, на пут самореализације из које израста радост живљења. Стога, у моменту када осјетиш бол, вријеме је (већ увелико, задња прилика) да се зауставиш у свему и да медитираш на Здравље. Шта то значи? То значи да се извучеш из сценарија који се намеће као нужност и да бираш реалност какву би у најбољем сценарију пожељела. Уистину, појава бола наглашава акценат на једну приоритетну мисао; на одржање ЗДРАВЉА. А одржати Здравље можемо и требали би чинити као превентиву радије него ли да нас на то наше биће наводи болом, дакле последицом запуштености ове рутине.

Запуштеношћу, тј, не-знањем или немарношћу, бол прераста у болест. Болест је дакле проширена блокада протоку енергије која се са једне ћелије или са мање групе ћелија пренијела на тијело или пак већи дио тијела и заживила као енергетско тијело унутар нашег тијела. Проширење настаје допуштањем нашим устрашеним ћелијама да емитују фреквенцију страха (којим се тобож’ штите) ка сусједним ћелијама нашег тијела. Да би се спријечило стварање болести бол се јавља у нама а да би се спријечило јављање бола неопходна је рутинска активност ‘балансирања’ нашег енергетског поља.

Шта је рутина и како доћи до Здравља?

Рутина је једноставна: Свако од нас се у овом тренутку може зауставити и сагледати стварност тренутка онаквом каква она јесте. А каква је то стварност коју свако под‌једнако може да потврди? То је стварност овог тренутка, овог сада, у којему могу да закључим да ЈЕСАМ, да постојим, те стога, док постојим да у том тренутку ничим, до својим убјеђењем у угроженост моје егзистенције, нисам условљен/а. Ако би смо се у том тренутку истински преиспитали, схватили бисмо да је здравље основа нашег битисања. Ако пак стварност гледамо кроз филтере разума, дакле кроз створено убјеђење о овом моменту, онда нас бол може одвести у даље искривљење истине о себи, у
убеђење које нас неумољиво увјерава да смо угрожени.

Ако ово схватимо, онако како би требало схватити, наша пажња ће у том трену окренути свој фокус од болести ка здрављу. Окрећући се ка здрављу наш дух проналази и начин да се наше тијело врати у оптимално стање битисања. При том постоји и једна рутинска вјежба, радња, која је мени дата на увид а која и свима другима може помоћи да будемо сами себи ‘лијечници’, тачније ИСЦЈЕЛИТЕЉИ.

Да би исцјељење било пто ефикасније пожељно је схватити да је наше тијело (као и материјални свијет) уистину холограмска пројекција Свјетлостног записа. Ако то успијемо схватити онда нам је знатно лакше одрадити метод који ћу вам овд‌је представити. Дакле, увелико ће вам помоћи уколико своје тијело, своје енергетско поље, замислите као свјетлосну радије него ли чврсту материјалну форму. Неки би такву форму нашег енергетског поља назвали АУРА. Ако смо то прихавтили прослиједимо кроз процес исцјељења.

Фото: Бол, болест; Википедија

Можда је боље тако,
обичним речима прићи камену, води и ватри.
И онако ништа се у песму не да.
И онако ништа се не одгонета, ни горе, ни овде,
ни толико барем да знаш
шта то пустоши близину између две душе, а некмоли више.
На почетку била реч, која ли је,
и крв и Божја уста смо изболи,
од недослуха, од ћутања, од речи оболели,
до црног са лудилом звезда, омамом изгибељи.
.
Напокон, нашла си ме, моја благости.
Благ је овај дан
над добром земљом коју смо сатрли.
Време је и било. Обичним речима назвати све.
И кад смо говорили, све смо прећутали,
у соју нам тако,
по оцу, по мајци, по браћи, по сестрама.
Горки и сами једни с другима
црно ткиво у беле крпе завијали,
за мачкама, за божјацима, за туђим жалили,
а своје ћутали.
Једино мајка говорила о мртвима
и плакала пред свима.
.
И онако све смо знали, кажеш ми благости.
Велим ти, можда смо ружни одвише тужни
те нас ни једна лепота на ране не привија.
Можда језик не знамо, говоримо и ћутимо у невреме.
Стоглаве су речи.
Апостоли себељубни исповедају љубав,
фарисеји тумаче свете књиге.
Са ким ћемо?
Коме рећи другу страну привида
где заборављена боли чиста и светла вода Јордан,
она која је већ једном спрала свет?
.
Учиш ме, благости.
Велики је неспоразум, васељенски,
а крхко људско, нико ни до кога.
Кажем,пријатеље чекали, нису дошли,
а болесна ноћ за сламку се држала.
Драгости, милосрђе тумачиш, можда су и они чекали.
Омразом затичу нас из потаје, велиш њима је горе.
Зло нам се унутра свија, велиш добро се збунило.
Варали смо и чарали,човечјем надевали Божје име,
ако је по љубави, велиш, исто је.
.
Боље је тако, обичним речима, без жестине,
прићи камену, води и ватри.
Дан је овај ко млеко.
Располућено црно чека. Нека га.
Нађох те благости, моја добра светлости.

Фото: Фб страница – Favourite Flowers

Јутрос смо осванули заједно
Тијанија унутарња и ја
Тијанија – земља моја најмилија!
Певају птице певалице
Оне увек певавају
Само ја одлазим и долазим
.
Јуче сам дошао после дугог лутања
Дошао сам са сврхом и суштом
Дошао сам да поново одем!
Опет певају птице певалице
Певајуће молитве узносице
Ја одлазим и долазим птице остају
.
А где је та раван којој одувек тежим?
И где се налазе сврх и сушт?
На Тибету – у Миларепа култу?
Можда у пећинама Хималаја?
У испосници Свете горе атонске?
Или у пустињи Антонија Великог?

* * *
Место Поглед изнад родног дома
Заплетене ноге у Лотосу радости
Испред – девет плавих ланаца планина
У души сва светилишта света
Ако хоћеш до циља да стигнеш
Не одлази нигде – нигде не одлази

Фото: Плаве планине…; Википедија

отворена врата ноћ од црног плиша
над главом детета крило слепог миша

ужаснуто лице страх цури из ока
црна сенка прати јасну слику шока

с ормана на кревет из собе у собу
животиња чека ставља нас на пробу

неко јеца вришти неко светло гаси
свако покушава од зла да се спаси

животињи лепо прија царство ново
док кроз главу лети и оно и ово

очисти се кућа прође време стреса
а још се тумачи порука с небеса

М.Ц.М: Збирка песама – “Лом“

Фото: Слепи миш; Википедија

Пробуди се о Сунчани Учитељу пробуди
Погледај ме још једном трооко из вечности
И приповедај мудрице Васељени и Свевремену
Које су Пут и Путоказ ка Вечној потки

Говорио си кроз мене гледајући у бескрај
Ти си слободно биће ти си Слобода сушта
Слобода извире из храбрости и одговорности
Одговоран си за себе и за целу Васељену
Себичност је горак грех и има своју цену
Плаћа се животом у једном од шест светова
Кад себичност исчезне витло се затвара
Напусти одмах табу гнева жеља и незнања
Табуи су прошлост мртвило и страшило
Немамо времена за летаргију спавање и сањање
Буђење јe знање деловање и достизања спознаје
Заборави правила мржње смири се и прочисти
Ходај помно се посматрајући у Огледалу Истине
Постани Истински човек чистоуман и оштроуман
Логичан и свестан главне улоге служења свему
Буди чиста свест која прочишћава ниже светове
Буди овде и сада и буди уснуле светове
Богослужењем смирен и чист достићи ћеш Небо

Видим и знам да си у свету мудрих и моћних
У димензији где се Свете књиге припремају
И видим те у тајинству свете тачке Осмице
Коју зелени плави и злати и свет и оносвет
Јер Сунчани Учитељ је увек будан и вечно жив

Фото: Светлосно биће; Википедија

Испилило се кукавче
Испод кокошке
.
Писнуло победнички
Кљуцкајући претходнике питоме
У мозак
Редом
.
Ојачало
Матери исисало
Око лево
.
Не трепнувши при том.

Фото: Чудно пиле; Википедија

Не знаш ти како је гаврану у мом погледу
Нити он зна шта се ван тишине ове крије
Док бескрван стојим у пропалих снова реду
Без намера јасних у простору илузије.

Не знаш ти шта све немир од црне птице иште
Ни како срце трепери од сила његових
Да у дрхтају сваком мало је позориште
Игра безнађа и наде свих прича јалових.

Не знаш баш ништа – осим да утробу ми кидаш
Да у мојим очима злослутна гнезда правиш
У соби самоће на мом рамену да ридаш
И својом суштином да плениш или ме давиш.

И да чујеш само победничких звона јеку
Брујање труба јуришника и речи просте
Док душу ми разројене мисли болно пеку
Да већ сутра неће хтети песми да опросте.

Фото: Гавран; Википедија

Када са Јелице планине угледам Тијанију
У мени заиграју и заспалице и дрхталице
Одједном је у мом бићу све на свом месту
Око се отвори – и видим да је свет – склад

Птице ронопролећнице распростиру гнезда
И непрекидно певају песме богоузносице
Стара лија се прикрада тетребу занесеном
Да га шћапи узбуђеног сред љубавне песме

Гавран – стражар будно на јастребе мотри
Да му не покраду гнездо на електро стубу
Гуштери се јурцају по осунчаним стенама
Чобан тера овце и козе –покретни акварел

У мом дому стали и заспали кућни сатови
Заспали у времену али су будни у вечности
Нећу да их из вечности дирам нити навијам
Заронићу утонућу с њима у тишину Тијаније

Фото: Гавран; Википедија