У прадавна времена на планети Земљи је свуда владало пролеће. Три вештачка месеца, су кружила око ње. Они су омогућили да свуда буде пријатно, лепо, весело време. И тако је било дуго, дуго.

А онда су неке мрачне силе дојуриле у наш Сунчев систем. И наравно, онако зле и пакосне, одмах су се латиле да истребе људску расу. Гађали су планету космичким камењем, метеорима. Шетали су репатице кроз наш сунчев систем и доносили катаклизме. Онда су осмислили потопе и огромне таласе да оперу Земљу од живота. Све су потаманили, осим неколико стотина људи који су се винули у небеса или отишли у неку другу реалност. И тако, више пута Земља је била пустошена, од мора дављена, ледом окивана и врућинама спржена. И кад није више било живота на њој, тамни несрећници су задовољно одлетели даље, да још неке звездане системе пустоше и харају.

Па ипак, живот је за њих вечна мистерија. Опет је неко посејао клице живота на Земљи и биљака и животиња и наравно човека. И планета је опет оживела. Плава лепотица се огрнула дивним небеским сводом, пуним паперјастих белих облачића. А на земљи зеленило, брзе и хитре животиње и највећи стваралац – човек. И све је кренуло из почетка. Развијала се цивилизација, наука је напредовала, људи су уздизали свој дух, пазили на своју душу. Склад је владао и на земљи и на мору и у ваздуху.
А онда су тамне силе, које су већ доста тога уништиле у нашем свемиру, навратиле да виде шта се овде дешава. И затекли предивну планету са дивним светом. Све је било радосно, весело, стваралачко.

Онда су смислили паклени план. Да је уништавају по мало, да се нико не би досетио, па да они онда преузму ту лепоту. И тако , мењали су климу. Мало суше, мало мраза, мало поплава. Чим се људи мало опораве, а они опет исто. Укључили су и тровање река и мора, па из ваздуха су пуштали разне отрове преко црвенкастих облачића, применили разна невидљива зрачења. Па онда земљотреси, па понекад и метеорима гађају непокорна подручја, па са Сунца шаљу ватрене пламенове.

На Земљи су мудраци видели да им неко мења климу. Покушавали су на разне начине да то промене, али изгледа да није било лека. А онда су најмудрији људи, из целог света, већали данима. У чувеној Србској кадионици, староставној пећини, није се јело ни пило. Сви су били у молитвама да им свемирски разум подари знања за одбрану. И након тридесет три дана, највећи мудрац међу њима, Свезнање, је отворио очи и проговорио: „ Браћо и истомисленици мислим да сам нашао решење. Треба ми ваша помоћ. Да бисмо над планетом затворили сверу, у њу уписали 4748132148, осветлили ове тродимензионалне сребрно-беле и веселе бројеве и завртели у круг, да пониште све негативе. А затим ћемо ојачати сверу из наших срца и душа, тако да све што нам неко пошаље 100 пута умножено му се врати. Ако ли помисли добро и треба да му буде још боље, али ако помисли лоше онда ће бити белаја.“ Сви су га нетремице слушали. А онда се организоваше и започеше заједнички подухват. Створили су велике, сребрно-беле бројеве и пустили их да чисте и поништавају све лоше пред собом и завртели око Земље. Сва срећа те су освајачи били на Месецу и око њега, те их је стигла заслужена казна. И људи са Земље су у чуду гледали праскове и експлозије око Земље. Као да се све одбијало од небеског свода и ојачано и гневно враћало пошиљаоцима. И то је трајало дуго.

Од тог доба мрачњаци и тамне силе избегавају овај део свемира. Нису веровали да и добри људи могу да их овако казне. Мислили су да зло царује у свемиру јер су их тако од малена учили. Да је најбољи онај ко друге превари, убије, осакати, мучи… А онда су схватили да и добри и светли људи могу да се одбране од те тмуше. Зато осветлите своје душе добротом и љубављу, јер она брзо путује и савладава бесконачне просторе, и чисти разне прљавштине и неподобности свуда, па и у свемиру.

Фото: Фототека Србског Журнала

Јулско подне
Као ниједно подне
Од постанка света
У Велици
Под Чакором
У земљи
На небу
С којег
Умируће сунце
Лије крваве сузе
.
Јулско подне
Као свако подне
Од постанка света
У Велици
Под Чакором
У гробовима
На Сиону
С којег
Васкрснути мученици
Певају анђелску песму:
.
,,Слава на висини Богу,
и на земљи мир,
међу људима добра воља“
.
У свако подне
Кад јул одмиче
Од постанка света
У Велици
Под Чакором
Небо отвара врата
С којих Господ
Позива
Да се смртни
Моле бесмртнима

Фото: Сунце на заласку; Википедија

Не знам
из којих даљина корача
и смеје се она,
одавно је тражим,
зовем, вичем
и дозивам на сва звона.
.
Претварам сваку звезду
у око,
наћи ћу је,
па нек се крије
као бисер у мору
дубоком.
.
Тражим зоре
што лице њено памте,
тражим место
где молитва
и свећа само због ње
пламте.
.
Где ливаде сеју цвеће,
где шуме носе тајну
шарених боја,
тамо где могу
да тражим
у њој љубав
и јутра моја.
.
Тражим је откад сунце
блиста,
молитва ми каже,
угледај њен траг
како дупло блиста
она носи љубав
од Исуса Христа.
.
Наћи ћу је молитвом
по Христовом знаку,
разлива мирис љубави,
прати ћу је по том трагу.

Фото: Морски бисер; Википедија

Kраљу свих песама, Величанство драго,
клањају се сени из јутарње магле,
угледаше Твоје лице мило драго
и од јеле гране до дна земље сагле.
.
Kлањају се Теби и птици и цвету…
И златастом лишћу што полако пада,
клањају се Теби, белог орла лету…
Kрунисан си песмом, живиш као нада!
.
У токама Твојим сија сребро сјајно,
одзвања ти корак кроз вртове царства,
у очима је… Вид – гледиште бескрајно,
под стрехама дворца, усели се ласта.
.
И иако јесен већ ходи ка зими,
скупише се лати свих увелих ружа,
крунисан си песмом… Дар црвеној глини.
Док с’ неба руке месец миту пружа!

Фото: Црвене руже; Википедија

Можда је боље тако,
обичним речима прићи камену, води и ватри.
И онако ништа се у песму не да.
И онако ништа се не одгонета, ни горе, ни овде,
ни толико барем да знаш
шта то пустоши близину између две душе, а некмоли више.
На почетку била реч, која ли је,
и крв и Божја уста смо изболи,
од недослуха, од ћутања, од речи оболели,
до црног са лудилом звезда, омамом изгибељи.
.
Напокон, нашла си ме, моја благости.
Благ је овај дан
над добром земљом коју смо сатрли.
Време је и било. Обичним речима назвати све.
И кад смо говорили, све смо прећутали,
у соју нам тако,
по оцу, по мајци, по браћи, по сестрама.
Горки и сами једни с другима
црно ткиво у беле крпе завијали,
за мачкама, за божјацима, за туђим жалили,
а своје ћутали.
Једино мајка говорила о мртвима
и плакала пред свима.
.
И онако све смо знали, кажеш ми благости.
Велим ти, можда смо ружни одвише тужни
те нас ни једна лепота на ране не привија.
Можда језик не знамо, говоримо и ћутимо у невреме.
Стоглаве су речи.
Апостоли себељубни исповедају љубав,
фарисеји тумаче свете књиге.
Са ким ћемо?
Коме рећи другу страну привида
где заборављена боли чиста и светла вода Јордан,
она која је већ једном спрала свет?
.
Учиш ме, благости.
Велики је неспоразум, васељенски,
а крхко људско, нико ни до кога.
Кажем,пријатеље чекали, нису дошли,
а болесна ноћ за сламку се држала.
Драгости, милосрђе тумачиш, можда су и они чекали.
Омразом затичу нас из потаје, велиш њима је горе.
Зло нам се унутра свија, велиш добро се збунило.
Варали смо и чарали,човечјем надевали Божје име,
ако је по љубави, велиш, исто је
.
Боље је тако, обичним речима, без жестине,
прићи камену, води и ватри.
Дан је овај ко млеко.
Располућено црно чека. Нека га.
Нађох те благости, моја добра светлости.

Фото: Ватра; Википедија

Ја сам све,
али без Бога,
ништа сам!
.
Све дарове, сва
знања и умећа
од Њега добих!
.
Да волим и
да вољена будем,
Бог ми даде!
.
Да мајком се
зовем и чеду
своме се радујем!
.
Да србско срце
у грудима носим,
родом својим поносим!
.
Да душа ми
милотом Божијом дише!
Захвално ми срце,
не тражи више!

Фото: Фб страница – Paradise Flowers & Roses

Погледај унутрашњост душе своје

види шта све тамо има што је твоје,

то задржи!

А чишћења се одмах лати

Творцу душу сад поврати!

Није касно!

И погледај вилин дворе

што у теби боравише

суза пере све прозоре

прљавштине нема више!

Врата затвори!

И уживај ту чистоту

племенитост, част и звање

собом познај сву једноту

душе своје!

На спавање

Шта значи бити уметник?

.

Значи умети нешто.

.

Када неко нешто уме, то је одлично гледати и доживети а највише сфере уметности су у повезивању са духом и душом преко музике, сликања, писања, песама, вајања, клесања, прављења свега са смислом. 

.

Уметност је наћи смисао и низвести га у дело.

.

Толкин је то дивно описао у „Магији Вилењака“.

Они нису себе сматрали Магичним бићима нити су се бавили магијом онако како су на њих гледали људи и остали.

.

Вилењаци су били најсјајнији део човечанства. Нису бивали подложни болестима, нису умирали, могли су да се самоизлече брзо ако повреда није била фатална. 

.

Пошто су имали склад духа и тела све што су радили је било уметност. Ако се ухвате заната, то изгледа као божански рад. Ако певају, као анђеоски, ако граде, незамисливи мајстори са дрветом и каменом свих врста. Могу да користе телепатију, виде у друге светове, виде кроз свет духа, осећају све, говоре језике са лакоћом, физички неуморни. Могу данима да трче или живе без хране. 

.

Виде и чују много, ако се посвете борби и знању, нема бољих ратника, ако се посвете лечењу, нема бољих лекара и травара и енергетских балансера.

.

Шта год да пипну све тежи савршенству.

.

То је свима осталима изгледало као Магија. 

.

А они су се томе чудили јер нису сматрали себе чаробњацима већ Живом Божијом Децом.

Децом која се напаја духом Творца. Која УМЕ. која су уметници у свему чега се лате.

.

Која знају да баратају са енергијама.

.

Шта је поента?

.

Да је све то Човечанска природа. 

То је све део нас и треба га будити.

.

То је порука тог писанија Толкиновог. 

.

Зна се да је Вилински свет део Срба и нашег искуства. Као и скоро свих Европских земаља.

Знам лично људе који су имали искуства са њима. Заувек су промењене особе. Ко једном додирне праву уметност њихову у свему, никада ни једна ћелија њиховог бића то не заборавља. 

.

Они и даље живе на Земљи али скривени од погледа, себи су оградили своја имања и градове од нежељених ниских вибрација. 

.

Како?

.

Лепо. Знају како. Није магија, Већ Магија Живота.

.

Ти који читаш сад, мислиш да је Равијојла само прича? Она је и даље ту. И све остале и сви остали Вилењаци као део нас. 

.

Страшно је колико као људи незнамо. Колико се мртвило увукло. 

.

Међутим на крају крајева боли нас ћоше. Ми ћемо радити и бити Они који јесмо. Жива деца Свевишњега. 

.

Мрак и тама могу шта хоће али они се не питају. Ми се питамо јер ми имамо светло од Бога. 

.

„Ко умије њему двије“

-Извор-Звезда Род-

 И нека ме зовеш леденом ружом,
топлотом само костриш ми бодље.
Погледај иза љубичице у хладу
због твог сјаја не расту са мном у складу.
.
И нека ме топлота твоја
растопи ко локву на каљавом путу,
попићу из ње сву воду живота
јер знам да после дуго те није.
.
И нека ме уберу, у хербаријум ставе,
лежаћу опет извијене главе
на белом од времена жутом папиру.
Ни сузом од стајања боје лате ми не спиру.
.
И нека окрену лист и увежу канапом,
печат сам времена што мину.
Бокораста у првој цвати
заклони ми пелин твоју топлину.

Фото: Љубичица; Википедија

Хоћу да пијем воду
са мог бунара.
Хоћу да берем моју шљиву.
Хоћу погачу, што меси
мајка стара,
и траг виљушке што по њој шара.
Волим да обиђем нашу њиву.
.
Волим да прођем путем кроз село
и највише тај што води у њиве,
јер ме потсећа на дане детињства.
Говеда на паши, стада бела.
Пртене снегове и магле сиве.
.
Сетим се пролећа,
ливада цветних,
пресахле реке у врбаку.
Веселих игри, понекад сетних.
И разазнајем стопу сваку
и сваку међу, леску, жбун,
сабласну крушку,
прастаи грм
сећања буде.
.
А душу пуни петлова пој,
лавеж паса и крекет жаба.
Шаре лептира, и пчела рој.
Дедина лула и приче баба.
Све је то драги
завичај мој.

Фото: Мој завчај…; Википедија