Кораком тешким
газим први снијег
хорде магле
нападају јутра
.
Злодух збиље
заробио крик
кида срце
окове стеже
.
Сјене из таме
укорак ме прате
Псују
лажу
реже
и пријете
Лажу да те
више нема
Да си само траг
угаслог пламена
.
А не знају
они худи
да није тако
и да те има
.
Да си овд‌је
свакога трена
у грудима мојим
драга успомена
Да си вјетар
што милује лице
кап росе
на јутарњој трави
.
Сјајна звијезда
што трепери
мирис мора
дашак врели
.
Нису туга
они које немаш
туга су они
што ти срцу фале
.
Док тихи сјевер
празнину дише
у снове дођеш
са мирисом кише
Погледом кажеш
Немој да бринеш
Све је у реду
Више не боли
.
Путуј анђеле
Путуј
раширених крила
у царство доброте
спокоја и мира
.
Именом твојим
Поље мирише
уснуле љиљане
милују кише

Фото: Љиљани; Википедија

Три светла на реци.
Жута.
Тињају у тами.
Шта је под њима?
Слутим:
Стара шкрипава лађа,
шлеп крпљени,
ил рибар, поранио,
те веслом реку мути.
.
Три светла у диму реке.
Играју се скривалице.
Магла их помаже.
Крије.
А ја их, опет , тражим.
Нађем их, и помишљам-
можда су нечији дом

Фото: Светлоплава боја реке, Костарик; Википедија

I
Анђеле лажљиви, полако, полако,
Ја бих те опио тугом, веруј мени!
Овако – ја не смем, зуб за зуб – овако!
О, јади голом лажју заражени,
О, бедо, бедо поражених.

Анђеле лажљиви – није смртна рана
Патња, што се срце под екцемом скрива!
Али зашто душу болешћу извана
На растанку мучиш? И зашто целиваш
Бесциљно, као време, као кишна плима,
Уз осмех убијаш, за све, и пред свима!

II
О, стиду – тегобо! О, савести, хиру!
Колико је сања у растанку раном!
Када бих ја, човек, био пуким збиром
Уста, ока, плећа, образа и длана!
Ја бих знаку строфа, њином крику, бури,
И крепкости туге, и њеној лепоти
Подлего, и све их повео на јуриш,
Кидисао теби, о, моја срамото!

III
Од тебе ћу мисли да одвратим,
Не у гостима, за вином, већ на небу.
Код суседа неко некад ће да сврати,
Кад чујем звонце, сетићу се тебе.

Банућу к њима док децембар бруји.
Из врата у врата. Ходник је преграда.
„А ви откуд? Шта је, шта се тамо чује?
Какве ли сплетке колају по граду?

Да ли се туга свеједнако вара?
И да ли шапће: ‘Мишљах – да све мину’.
Још идалека, познаница стара,
Кликнуће бодро: ‘Ви сте, уистину!’.

Да ли ће трагови да поштеде мене?
Ах, кад бисте знали, како тужи годи,
Кад вас по сто пута током дана прене
И сличности лови улица у ходу!“

IV
Засметај ми, покушај! Дођи, кушај да угушиш
Овај напад очаја што куља данас ко жива у Торицелијевој пустоши.
Забрани ми, лудило – о, приђи, сегни, пустоши!
Сметај да брбљам о теби! Без стида, сами смо, смело!
О, гуши већ, о, гуши! Врело!

V
Сплети овај пљусак, ко вале, хладних лактова.
И као љиљане, атласне и власне бесциљем дланова!
Навали, ликовање! Напред, у видике! Лови – у бесомучној игри овој –
Гласе се шуме, загрцнуте ехом лова у Калидону,
Где као јелен, безуман, Атланту Актеј по пољани гони,
Где љубљаху се безданим азуром што звижди у ушима коња,
Целиваху док лавеж хајке одзвања
И миловаху уз јеку рога и треску дрвећа, копита и рике.
– О, напред! Напред – у видике!

VI
Разочарана? Хтела си у миру
Да се растанемо уз реквијем благи?
Уцвељена лика, док зенице шириш,
Уплакана, своју мерила си снагу?

С литургијом би фреске опале са свода,
Док с усана Баха музика све гиба.
Од вечерас види мржња моја свуда
Расплинутост. Штета, недостаје шиба.

У мраку, пренув се, из сна, при чистој
Памети, решила је – све ће да преоре.
Да је време. Да самоубиство ништа не користи.
Да је и то само – ко корњачин корак.

VII
Мој друже, нежни мој, о, сасвим као ноћу у лету Бергена на пол,
Паперје страшно што с ногу пингвина ко снег пада,
Кунем се, нежни мој, кунем се, није бол
Кад кажем – заборави, мој друже, спавај сада.

Кад као труп у леду до крова заривеног брода Амунџена,
У лику зиме, јарбола покривених ињем,
Лебдим у поларној светлости твојих жена,
Спи, друже, све ће проћи, умири се, не кињи.

Кад сасвим као север слеђених пољана
Крадом од будних санти и арктичкога снега,
Плашећи ко сабласт очи слепих туљана,
Ја кажем – не тари их, спавај: све је шега.

VIII
Мој што није широк, да по њему клонем.
Наслоним груди и забацим руке
За крај од туге, за земљоуз онај,
Кроз миље пута крченог до луке.

(Сад је тамо ноћ.) За свој знојни затиљак.
(Легли су у кревет.) Под твојих плећа окриље.
(И гасе светлост.) Да их пустим рано,
Доксат би их коснуо успаваном граном.

Не пахуљицама! Руком покриј хтења!
О, небеса клета, с браздом сред маглине
Крстовданских звезда, знаком закашњења
Возова што хрле у северне тмине.

IX
Клавир ће пену с уста да оближе.
Занос ће тебе да сатре ко сне.
Рећи ћеш: – Мили! – Не, викнући, не!
Уз музику, како? – Шта ће бити ближе

Но акорди што су у тами интимни,
Док, ко дневник бачен, сви у камин лете?
О, схватање чудно, само главом климни,
Климни, биће чудо! – слободна си, ето.

Не држим те. Иди. Иди, мила моја.
Одлази код других. Вертер је већ мртав,
А данас и ваздух има задах смрти:
Кад отвориш прозор, ти отвараш жиле.

Ево сам ти дошао и пришао
И додирујем те меко десницом
По коси челу уху врату рамену
Теби је мој меки додир можда
Жест жеравица или као струја
За мене то је – миловање Бога

И ја сам тобом високо понесен
Извор ватре – струје бива узбуђен
Грицкам за смирај коцку пасуља
И стискам зубима много жешће
Нађох те у среди руже ветрова
У теби тражим половину јабуке

Говорим ти ведро из пете ватре
О моје испуњено пророчанство!?
Ако си илузија идем у твој корен
И питам се идући ка твом језгру
Да ли ме све више условљаваш
Или се ми све више ра-за-зна-је-мо?

Фото: Слике илузије; Википедија

Вечерњим небом загрљени на брегу
Сањамо нас двоје, два времена.
Около звезде и речи у чудесном спрегу,
Читав космос тек изнад темена!
.
И твоје усне, простори завитлани,
Твоја крв, сидриште у свему што нас окружује.
Живот као ветар на празној пољани,
Који прашину и злато здружује.
.
Онда нам неки маг лица месечином поли;
Блесну сребро, пуче бронза!
Ни птица том жару не одоли,
Вину се и поравна с пепелом.
.
И твоја крила, плаветима ухваћене висине,
Твоја љубав што ноћу даје сјај и слад.
Живот као река низ стрмине,
Која све пустоши и оставља глад.
.
Ноћ као пут бела сањари са мана;
Звезде и речи – пијанство неиспијено.
Зором, када будемо лежали међу изгоретинама,
Ништа неће бити изгубљено!

Фото: Фототека Србског Журнала

Време страха.
Време страха од страха.
Време умирања од страха.
Време кад људи по стотину пута на дан
умиру од једног те истог страха.
Страх од смрти, страх од живота.
Страх од Трећег светског рата, страх од глади и жеђи.
Страх од Америке, страх од Европске уније.
Страх од тероризма, страх од смака света.
Страх од туђина, страх од брата.
Је ли то живот са сврхом и смислом?
Јесмо ли се за то родили као божанска бића и битија?
Где је ту наш Пут?
Где је ту наше посвећење за дела Богу мила?
После толиког страха, да ли је ишта од нас остануло?!
По чему ће да нас памте они који ће после нас доћи, они који морају доћи?
Хоће ли нас памтити по страху, од којега смо свакога часа, свакога трена, по стотину пута умирали?!
Нема подмуклијег, нема потуљенијег, нема гнуснијег, и нема грознијег непријатеља од страха!
Човек опхрван страхом, после кратког времена, престаје бити божанским бићем и битијем.
Човек у страху престаје бити човеком.
Он више није човек, већ биће страха, оваплоћење страха.
Свет живи у страху, јер смо ми тако одлучили.
Ми смо тај страх створили, ми смо га сами призвали.
Тај страх је из нашега ума.
Страх од којега умиремо у страху, јесте производ наших мисли, наших осећања, наших речи, наших дела.
Када из свог унутарњег бића погледате Србију – шта видите?
Видите земљу страха, видите народ страха, видите људе страха.
Страх влада Србијом, страх по стотину пута већи од саме Србије.
У страху је народ, у страху је власт, у страху су све владе, у страху су сви које срећете.
Страх нас понижава до скота.
Страх је наш највећи непријатељ.
Човек обхрван страхом
губи сва одличја Божја.
Човек обхрван страхом
престаје бити словесним бићем.
Човек обхрван страхом
пристаје на све гадости овога света.
Нема јаднијег створа
од човека у власти страха.
Србине,
кога се и чега плашиш?
Победи страх,
и бићеш слободан
попут древног бога!

Фото: Фототека Србског Журнала

Слово нисам нашао
На зидовима градова
За чудеса мирисна

Песма као извор покрета
Лије се нежно улицама,
Поезија као судбина
Ветром писана

Ишао сам од врата до врата да сазнам:
Одакле долазим и ко ме сазда
Пронашао сам векове бола и заблуде
О да ли је могуће да ме нико не чује ?

Да ли је могуће
да ме не слуте…

Дубоко под рушевинама
Свега што нисам био
Пратећи њене мирисе
Кроз себе изашао сам ван

Сада видим, сада знам
Било где и било кад
Изван – изнутра
Ко бићу, јесам, био сам

Одавде па до бескраја
Славите кишу која поља залива
И свако гнездо на грани дрвета
Љубав Мајке, Мудрост Оца
Слободу Детета.

Чудесна је нит невидљива
Бубањ у срцу – светлост у очима
Мелодија стварања
Дарује Ја њом да одзвањам
…сањајући свет.

Фото: Фототека Србског Журнала

(Кратка биографија, Зашто пишем пјесме и Пустиња ума)

Сваки пут када прочитам песме песника кога откријем, чудим се Чуду, које Једини Бог, кроз сваког песника, на различите начине проказује. Тако се чудим и дивим ономе што Бог говори кроз Жељка Илића, Кога данас представљам на Србском Журналу, чије сам песме почео читати пре пар месеци. Најпре сам помислио да је Жељко неки јако млад дечак, надасве даровит, кроз кога су песме почеле нагло да теку и да их он више не може да заустави. А његове песме, по спољашњем облику, дугачке и узане, на катану су ми личиле, а боме и по садржини.

Жељко, сада педесетогодишњак, је рођен у Славонском Броду, живео у Дервенти, а сада живи у Шведској. Поезија је прожимала цео његов живот, Године 2020. објавио је књигу поезије – Одисеја немира.  Сам назив збирке, када се анализира кроз психологију кључних речи, говори много. Жељкове песме су многим музичарима биле погодне и певљиве. Тако да је он, као текстописац, имао част да је неколико музичара из Босне и Херцеговине, Хрватске, Србије, Словеније, обрадило музички његове песме и отпевало.

Зашто и откуда поезија у мени и мом животу, каже Жељко, најбоље описује предговор у мојој књизи …

***

Жељко Илић: Зашто пишем пјесме

Не волим тајне.

Не волим окове.

Не волим било какав облик ропства нити зидове између нас.

Отуда и ове пјесме.

Оне причају о презиру према примитивизму и злу, о љубави и потреби за свиме што је добро и лијепо. Оне пјевају о онима које волим, али казују и о онима које не волим.

У њима се без срама и лажи огледају моји страхови, моје стрепње и моји кошмари. У њима се њежно од заборава скривају све оне љубави и љепоте које овом нашем лудом и прекратком животу дају смисао.

Знам да има оних који то не могу разумјети, који све своје демоне и све своје тајне љубоморно чувају само за себе и разумијем их. То не значи да је грешка у људима или, не дај Боже, у пјесмама.

То само значи да живимо у прекрасном свијету препуном различитости.

Да нашем лутању и проналажењу оних с којима можемо дијелити све лијепо нема краја и да ћемо се увијек покушавати ослободити онога што нам трује мисли, што нас мучи, тишти и што нас неријетко чини мањима него што уистину јесмо.

Дођу тако тренутци када све око нас стане, када нам је свега превише, а само зрака премало. Када недодирљиви за свијет око нас, храбро, без имало срама или грижње савјести, огледалу пожелимо добро јутро и када му без охолости признамо све наше побједе, а без понижења све наше поразе.

Тада невољко признамо да се у хармонији нашега нереда не назире крај овом каосу у којему се за сваки искрени појубац мораш изборити и сваки искрени загрљај заслужити. Овај каос у којему ћемо вјечито остати збуњени подвојеношћу. За некога смо анђели, а за некога другога ђаволи. Знамо да није до нас. До њих је јер свако бира што ће дати и што ће добити па на крају сватко добије оно што и заслужује.

Зато пишем пјесме.

Колико су оне добре или лоше, тотално је неважно!

Оне су само огледало мојих добрих и лоших страна, мојих ратова и мојих љубави. Да су могле бити боље, засигурно би то и биле, да су могле бити лошије, вјеројатно не би ни настале.

Сигурно је да су ми најљепша она јутра када не знам када сам се, како и зашто пробудио, а најдраже су ми оне пјесме које не знам када сам, како и зашто написао, увијек без намјере да у њима говорим велике мудрости.

Зато, ако у њима не пронађете ништа вриједно, не брините. Бит ће то само још један, ни први ни посљедњи, у ваш живот залутао промашај.

Ако ипак пронађу пут до вашега срца, то не значи да сте ви пронашли њих – оне су пронашле вас…

Исто као што их ја нисам писао, већ су оне писале мене.

Фото: Пустиња; Википедија

***

Жељко Илић: Пустиња ума

Будиш се
Смијеш се
Дишеш
Видиш
Чујеш
Шеташ
Пјева
.
Ниси гладан
Ниси жедан
А ипак си несретан
.
Умјесто да уживаш
у ономе што имаш
ти си несретан
због оног
што немаш
.
Осјећаш
Требаш
Можеш
Желиш
Бираш
Хоћеш
Нећеш
.
А ипак се љутиш
.
Љут си
на живот
и на свијет око себе
.
Љутиш се
на своје најмилије
на своју д‌јецу
пријатеље
и родитеље
на оне који те воле
Умјесто да си захвалан
што они постоје
.
Сањаш
Вјерујеш
Љубиш
Грлиш
.
Али не волиш
.
Не волиш кишу
Мрзиш
кад грми
и кад сјева
а замисли само
да свега тога нема
.
Не волиш тишину
иако се у њој
сви одговори крију
.
Не волиш
ни истину
јер она те боли
.
И само због понеке боре
или сиједе у твојој коси
ни огледало ти
није драго
Презиреш то
што на њему видиш
.

Не волиш
године своје
а још мање оне
што пред тобом стоје
.
Човјече
како си само проклет
незахвалан
дволичан
и себичан
.
Помисли само
на све он
који никада
одсањали нису
ово прољеће
у коме си
ти данас
усамљен
тужан
љут
и несретан
.
Помисли само
на бескрај оних
који ни младост
а камоли године твоје
никада
дочекали нису
.
Који би
све на свијету дали
за још један трен
један загрљај
један сан
За још само један
једини
бехаром обгрљени дан
.
За све оно
што ти данас имаш
а не знаш
што би са тим
.
Живот је преголема тајна
и свемир се о нама
различито брине
.
Некима године
донесу мудрост
а некима
само године

Широм отворених срца и очију
Гледам кроз прозор на снену улицу
Чекам да пројаше моја коњаница
На моћном белом Пегазу Крилану
Нећу трепнути да ми не промакне

Моја душо -где иде она а где идем ја?
Путеви нам се правоугло секу
Када бисте знали њену чаролију
Знали бисте снагу невезаности моје
И созерцали тишину вриштуће боли

И њен и мој пут су велики путеви
Већи од сто других што капије имају
Забацујем разум потражујем милост
Ходим жедан кроз прашуме и пустоши
Али усправан као мач осмице – правде

Тајинство путева само Бог разуме
Он је и скројио све светске кривине
Расушених очију гледим у облаке
Гуку саможивог отрова порађам из срца
Зашто не видим циљ а чисти су видици?

Да ли хоћу да јој видим лице насмејано?
Или хоћу да јој видим леђа исправљена?
Испред мене зацвили бремено безпуће
Видим да сам ушао кроз капију без врата
Полетно и слободно одох кроз светове

Фото: Пустињска врата; Википедија

-Ти ми се баш допадаш
и ако хоћеш да знаш
шта ли значи та реч: баш
мораш цмокић да ми даш!
.
-Е баш не морам да знам
нећу ништа да ти дам
Брига ме за тебе баш
ћао дечко отпадаш!

Фото: Девојчица; Википедија