Да ли сте знали?
На Солунском фронту су се раме уз раме са нашим прецима борили и 10.000 руских војника који су после Октобарске револуције напросто избрисани из историје.
Русија је за време Првог светског рата давала огромну помоћ Србији у опреми, наоружању и муницији, и то бесплатно. На пример, они су нам дали 150.000 пушака, а много хваљенија Француска помоћ при реогранизацији српске војске на Солунском фронту износила је 100.000 пушака, које су, наравно, наплаћене. Руси су послали своје минере да зауставе мониторе на рекама, артиљерце који су учествовали у одбрани Београда и формирали дунавску флоту за снабдевање Србије.
Иако се и о томе мало зна, много мистериознија је судбина више од 10.000 руских војника који су се херојски борили заједно са Србима на Солунском фронту.
Руси Солунски, или како га они зову Македонски фронт често називају „заборављеним фронтом“. После Октобарске револуције у заборав је гурнута и Друга посебна дивизија која је 1916. формирана од најбољих војника московског војног округа по личној наредби цара Николаја и послата у Солун. Јунаштво те јединице било је изузетно, њена пешадија је са српском коњицом ослободила Битољ. Сви савезнички команданти су им се дивили, одавали им признања и дословно се отимали око тога у чији ће контингент ући. Руска команда је одлучила да буде у саставу Прве армије коју је водио војвода Живојин Мишић.
Тешко је наћи сведочанства о судбинама тих људи, јер се део се вратио у Русију где је упао у хаотичне револуционарне догађаје, а део је остао у емиграцији. Тела палих јунака, 65 официра и 4.149 подофицира остало је расејано по целом Солунском фронту а бољшевичке власти се нису интересовале за њих.
Зна се да је на београдском Новом гробљу 1935. свечано откривен Споменик руске славе, прво спомен-обележје на свету подигнуто у част руских војника у Великом рату. У целом свету.
Слава палој браћи,

Фото: Руски војници на солунском фронту; Википедија

Мириси неба
и боје раја
укуси тишине
зарони у сјећања кристално плава
љепоте , титрај Нове Земље
прво су створени вода па ватра
свијест па сврха
ВАТРА-АВАТАР
ВОДА-ДАО
изгори па опери
пепео распрши
челик окали
ланене хаљине
њишу се на вијетру
љубичаста сунца и пурпурне зоре
сањај-досањај
17 у зору
33 љета Господњег
испиј вјечност у капи горске росе
јер ту су виле плетенице плеле
соком медним безсмртност одврзле
јелек златни и кошуља бијела
око сјајно
грумен жада из змајевог гнијезда
и мисао златна
створена је
а сад пусти
нека лети
рашицу своју у струку притегни
исциједи пјесму из нектара цвјетног
из звијезда и ноћи
што миришу на бајке
и помилуј њежно
млад голуба сненог
.
Досањај….

Фото: Жад; Википедија

Лепота, гле! душе сетне
Скривена од света таме
У тишини обитава
Уз обзорја понад горја
Словилан Бели Вук

Чопор дивљих паса
У ноћи пунога Месеца
Цвили урличе
Завија

На светим водама
Истера

А племе Белих Вукова
Узмиче к обзорју века
Пред овим накотом
Пасјим

Што Вучју
Земљу им Свету
Већ опогани целу

Фото: Бели вук; Википедија

Говорим Богу, ал говорим гласно!
„Грешан сам, Боже, приступам ти јасно“
Погнуте главе, кроз сузе молим,
да се греху не вратим, да му одолим.
.
Смилуј се црву, што сагреши теби.
Стрепим од страха како и не би.
Болест ме снажна стеже и зноји,
ал у твом наручју вечна љубав постоји.
.
У ветру, шапуће мудрост древна,
свака олуја само је лекција гнева.
Земља ме носи, а небо ме зове,
у тишини ноћи, у наручје твоје.
.
Утеха ми треба после горких јада,
у муци животној после тешког пада.
Ал, оно што годи сада срцу моме,
јесте знање да сам у наручју твоме.
.
Само љубав влада за трпезом бога.
Ја, господе видим светлост лица твога.
Само теби бесмртноме душа се узвија,
кад ти око топлином у тами засија.
.
Богу кличем, Богу појим, Бога хвалим!
Свако јутро прво Бога у срцу прославим!
Гладну душу утолим, молитвом нахраним,
на путу спасења Свевишњега славим!

Фото: Фототека Србског Журнала

У овој ноћи
У студеној тишини
Крадеш ми сан
Знаш да бол тишти
.
Покупио си јато лампиона
Уместо Месеца тмина
.
Тражим те
Врати ми Звездана поља
Моја су завештана тајна
.
Пусти их да се врате
Да умију лице
Сјај у коси да заблиста
.
Самоћа је нема
Проспи јато можда зашуми
Јер у тмини другачије не видим

Фото: Лампиони; Википедија

Код баке у соби ноћу када спавам
Неизмерно страшно сат лупа и чука!
За мене то болна, бесана је бука,
Извадим му срце па могу да сањам!
.
Тика-така-тика, прегласно он кречи,
Терорише умну опажања кору!
Устанем и брзо том немирном створу
Прекинем чукање уз пар ружних речи!
.
Док он својих типки изврши шездесет
Кунем вам се право, полудећу трипут!
Ко га нави тако пољубим му мајку?
.
Уз музику мира и тишине пресек
Полагачко бићем упадам у кунт.
Сада мирно спавам, јоште сањам бајку!

Фото: Зидни сат; Википедија

Jато жутокљунаца чепрка посејану ораницу.
Преврће трпезу на којој је гозбено дочекано.
.
На њиви рупа до рупе,
а из ње вриште корени:
„Спаси, спаси…!“
.
Сејмо поново жито –
Од кише да се бокори
Од сунца да се раствори
Каменом у прах да се претвори
Да опет миришем на врућ хлеб…
.
Ииииш, не поганите ми летину!
Бог мени, ја вама.
Коме ћете ви, штеточине?

Фото: Врана на посејаној њиви; Википедија

Слободан, смео, вештак у лову,
вере се мачак по стрму крову,
вечити ноћник, без топла гнезда,
у сваком оку блиста му звезда,
или му видиш, по неки пут,
у оба ока по месец жут.
.
Над мачком небо под модрим црепом,
комета лута са златним репом,
а месец-рибар пучином плови,
у сјајну мрежу шишмише лови.
Скита се мачак, није га страх,
са крзна стреса звездани прах.
.
А нека госпа, препуна пара,
чула за мачка, за слободара,
чула да очи звездане има
ил некад златне, са месецима,
па брзо смисли лукави план:
доћи ће мачак и у мој стан.
.
Мамила госпа ноћника смела
на меки лежај, на слатка јела,
и најзад мачак изгуби главу,
даде слободу за машну плаву,
за чанак млека и топли кут,
сави се лено под свилен скут.
.
Сад мачак баби умилно преде,
очи му жуте поспано гледе,
блиставих звезда у њима нема,
умро и месец. Поваздан дрема.
А и кад гледа и зене шири
из оба ока — чанак му вири.

Фото: Мачак; Википедија

Сто од ораха и мапа урезана,
Девет венаца планина,
И река срцем уписана.
Пише се древна историја,
Са облака будућности сишла.
На трен су врата отворена,
Ветар севера долази,
На рамену човека одмара.
Под прозором снежним птица скривена.
И гле,
Очи у планински, пети венац упрте,
Небо отворише.

Фото: Фототека Србског Журнала

Не дозволите да зло око вас
пробуди зло у вама,
та мисао ми се непрестано
намеће сама.
Стално стражарим на капији душе.
Не дам да ово мало што је од ње остало
демони угуше.
Покушавају на разне начине
бедеме вере да ми сруше.
Онако су одлучни кад се нарогуше,
али ја ипак чувам
то нетакнуто парче своје детиње душе
и гледам стално у Небеса…
Знам да горе моја је адреса
и борићу се док у мени даха има.
Знам да Господ разбојнике
за веру честите, у своју одају прима.
Била сам на корак до амбиса,
али осетих тада дах Божанског мириса.
Баш кад сам хтела паклу да се предам,
Мајка Божија ми гласно рече –
Не дам те њима! Не дам!
И у том часу,
и у том трену
повратила ми је у љубав изгубљену веру.
И од тог часа
и од тог трена,
ја сам Њена!
Само Њена.

Фото: Богородица; Википедија