Суштаство се достиже тиховањем
Тиховање је Песма тиховање је Моћ
И урођено је човеку као дисање

Стрес и сметенички животни плес
Склонили су знање тихуну – чојку
На споредни колосек сврхе живота

Тиховање степено у дубину води
Пажњом на тело дисање смирај
И созерцање преко уздижућих врлина
До простора са тананим титрајима

Преко моћи Тишине Безмисли Празнине
Смирени путник стиже у Пре-време
Где га чека невиђена Лепота –
Слобода – Истина – Љубав – Блаженство

Фото: Фототека Србског Журнала

„Бирам да те волим у тишини
Јер у тишини не налазим одбијање,
Бирам да те волим у самоћи
Јер у самоћи нитко те не посједује осим мене,
Бирам да те обожавам из даљине
Јер даљина ће ме заштитити од боли,
Бирам да пољубац пошаљем по вјетру
Јер вјетар је њежнији од мојих усана,
Бирам да те држим у својим сновима
Јер у мојим сновима ти немаш краја.“

Фото: Фототека Србског Журнала

ходало се дуго, безглаво, сулудо
време стало, сасвим, чекало се чудо

притиснуто теме, мозак испи сврака
излаз? ни говора! загубљена квака

безличје. под капом историја. ђачка
слушај: то се кези ударничка значка

дошло се до тачке. кључне. живот преста
ни испред ни иза, нигде нема места

Фото: Фототека Србског Журнала

Кад је био уз мене
Срце је тада
Бубњем тукло

Сва сам била
У лепоти

Онда се чин заврши
Завеса паде

Он оде даље
Путем којим нисам
Хтела да идем

После нисам више
Своја била
Већ странкиња са
Закрпама слободе

Болело је ходати
Без лица

Тежак је то терет
Заволети тугу

Шумове сам
Слушала из далека
Чекала да нам се путеви
Укрсте поново

И замишљала
Крила да ми расту

Фото: Фототека Србског Журнала

Жеља ми је да прошетам Мостаром.
Да се над старим мостом
извијем, као ластавица..
Нека ме понесе мирис бехара.
За тај трен лепоте,вреди живети.
Нека после паднем као заставица.
Понеће ме лахор нежни, неретвански.
Нећу се опирати, већ ћу да га следим.
Откинуће срце из ока сузу,
не само једну, већ неку више, много више.
Док Мостар и ја будемо делили тугу,
за оним прошлим, и за оним, “Никад више.”
Нечија ће рука, на небу да испише,
да смо се волели у песмама,
Мостар и ја.
Да смо се волели у сновима,
Мостар и ја…
Па сада долазим, и да никад више
неће се калдрмом туга котрљати,
да ће само јесен обарати лишће..
И да ће само јасмин мирисати,
да ће се сви Мостарци волети.
Мирис љубави избрисаће мирис барута.
Мост нови чуваће каменог старог,
због лудила палог.
Пољубићу плочник мостарски.
Кад југо крене,
кад снег влагом и цветом замирише,
ето мене да се загрлимо..

Фото: Мостар; Википедија

Прашина месечева
У језеру свој лик гледи
Лако чамац клизи
Из уског међустења винут
Четири му виле једра праве
А добра срећа
Сребром виле боји
.
Он огртачем скривен
Да бљеском јутро не збуни
По мирној води
Веслом звезде разлива
Уз бок му леви
Вук сиви мирује
И скоком ужарене зенице
Страшила разгони
.
Високо над десним раменом
Свевиди орао криком
Воду са копном спаја
На врху стрме стене
Где једног пут води
Бели чека храм
.
Прастари портал
Кругом отворен
Свој печат дочекује
Тајни кључ капију
Којих светова отвара?

Фото: Трновачко језеро; Википедија

Земља је жива лепотица
Коју глава боли због нас,
Људи су криви својим мислима
Чине зло, уместо спас.

Земља је већ у грозници
Температура само расте,
Па људи јесте ли нормални,
Неваљали много сте.

Све ваше мисли и злодела
Море моју душу јадну
Ваше благости, разумности
И свеопште љубави гладну.

Да не бих пукла од муке и беса
Уразумите се већ једном,
Да се опет не деси потоп
И оперем од срама ваш дом.

И да се опет породи
Неки други људски род,
Без кварова и мана,
Да украси овај небески свод.

Фото: Планета Земља; Википедија

Кад сутон ме узме – немој да ме тражиш,
Јер можеш ми поглед озарјем завести –
А не желим више да га надом дражиш:
Да вече и јутро негде ће се срести.
.
Кад сутон ме узме – једноставно, ћути;
У осмеху немом вратиће се сање
Да су некад могли срести нам се пути,
Само да смо знали желети се мање.
.
Кад сутон ме узме – певаће славуји,
Јер ту песму само ноћ уме да слуша,
У души кад јава престане да бруји –
И роса кад срце престане да куша.
.
Кад сутон ме узме – а већ је узео
Уморне ми усне негдашње врелине;
Жудњу коју скрива један тамни вео;
У мислима само магле и белине.
.
Кад сутон ме узме – немој да ме тражиш,
Јер можеш ми поглед озарјем завести –
А не желим више да га надом дражиш:
Да вече и јутро негде ће се срести.

Фото: Сутон; Википедија

Тебе нису ломили сутони

и нису ти шкрипали прсти

док тишину комадају

у трагању за топлином.

.

Мисли те нису заглушиле

од храпавах жеља тренутка

у кртој самоћи

пуној имагинарних слика.

.

Ни радости те нису мимоишле

док глас трне

у предграђима уздаха

и мирисима празнине

кад се једно растапа

и дели

на две стране света.

.

И нису те убиле немоћи

нити те згромила чежња

последњег бића на планети

пре коначне смрти.

Тек кад тескобу ову

На својој кожи осетиш

Моје ће болне речи

Кроз твоје сузе потећи

.

Слика – Светлана Беловодова

Велики  Ведун Виторог : Слава  Јакобогу  /потоњем Перуну/

Слава Теби, Јакобоже, силни, огњени,

што небеско коло рукама јаким држиш,

и окрећеш га, о моћни владаоче Неба,

господару муња ватрених и громова.

О, сине Богиње Велике, мудре и светле,

окрени коло Сунчево око сохе небеске

што је твој брат Вид свевидни чува,

огањ, и сјај, и младост Сунцу врати,

Виду блиставом светло дање сачувај.

О, Јакобоже славни, огњеве палимо за те,

за Сунце наше што земљу нам греје,

коло играмо, Теби кличемо и појемо,

заврти коло Сунца нашег животодавног

да нам се младо роди над Мораном победно.

Слава Теби, Јакобоже,Велике Богиње сине!