Уз дах ни. Уздахни ваздух или вас дух или све дух из Етра или подручја одакле нам душе бдију на нас овде.
.
Тај невидљиви свет нам је испред носа а тако далеко јер нам мисли лутају ободима пакла који сами нехотице стварамо.
.
Измакни се да не паднеш. Ево иде талас који ваља све. Вал ваља преко свега што јесте и није. Не пита за године и паралажу слике о томе ко си ти.
.
Свет је зрео да полуди. Он је већ луд јер га такве мисли обликоваше у ситним сатима ноћи ове. Ноћи која дуго траје већ.
.
Све пролази и све се мења. Све тече и промена се мрешка као крунице таласа на обали мора вечности.
.
Ко је луд, не буди му друг да те не одвуче вир лудила њиховог. Маске су спале а сада и жвале.
Са свих слаткоречивих усана.
.
Мали вук је ипак само то. Мали вук. Недорастао правом свету и томе да буде једнога дана Вук који води свој чопор.
.
Сваки Срб ма где био осећа звезду у себи. И мора пламен да пусти да не изгори изнутра. Жив жар сред груди усуде носи свима.
.

Који је твој?
.
Зна душа твоја. 

.

Извор-Звезда Род Zvezda Rod

Било је то, гле! у једно зор-летње праскозорје,
кад рудине миришу на мајчину душицу
а букове горе на позни липов цвет;
кад реке бејаху зелене а небо
дубоко, чаробно и плаво,
и кад свет овај биваше чедан,
прозрачан и дивотан.
Седео сам на оштрој стени
високо над слаповима и буковима Рзава,
чекајући да изгреје пурпурно и
румено Сунце понад висова
уснулог Клокоча.
У трену када су први румени зраци
Сунца провиривали кроз малинове
сенке горских висова, и када је
наступила праискона тишина
што није од овога света, угледао
сам у модро-зеленом рзавском
виру, дубоко пода мном про
сеновитог врбака, прелепу
танкоструку и млечнопуту вилу,
златних и сребрних витица
пуштених низа обнажена плећа,
како се извија из воде у
прекрасном луку,
и како се тисуће светлуцавих
капљица воде распршују око ње, и
како, попут лептирице или птице
у лету, поново из висина,
стрмоглавце, зарања у зелено-
модар вир који кључа, ври и
пенуша под златним зрацима
излазећег Сунца.

Фото: Водена вила; Википедија

Ко сам?

Пламен који сагорева све.

Сагорела сам старо у души и срцу,
Куљао је пламен, црн, густ,
Подигла се печурка, вулкан,
Дизала се, дизала И нестајала.

Остао је простор –
без граница, без облика, без боја…
У грудима пламичак, мали али црвен и топао.
Простор изнад, не знам чега – простор!

Огроман тањир бордо-тегет боје…
испод ништа, дубока тама.
Изнад светло, топло, покретно – мами.
Изнад сам део кретања.

Ко сам?
Лет, покрет.

Птица сам широких крила,
летим смирено у круг,
Летим изнад свега,
Слобода неограничена..

Путник сам луталица у сивом плашту.
Скидам плашт и прилазим људима…
Циганка сам плесачица са великом марамом
Позивам људе да ми приђу, да се вртимо И играмо…

Ко сам?
Игра! Радост!

На ливади крај шумарка сам,
Језеро мирно и стаза у круг.
Трчим около.
Љуљашка и лет! Радост.

И опет сам горе изнад.
Сиво-бели простор, светао.
Из очију ка мени пролази благост, Исусова.
Св. Петка сам.
Идемо светом, смирено.
Мир распростиремо.

Ко сам?
Љубав.

Доживела сам бездан љубави у очима нечијим.
Ништа стварно, ништа са обликом,
само љубав огромна,
Црвено, дубина, бол у грудима, радост, огромна…

Испред мене – стрепенице, мост, плато.
Прилазим и стајем.
Сунце се појављује.
Ширим руке у вис.

Обасјана сам, окупана,
Све је црвено, топло, нестајем у црвенилу.
Осећам само топлину љубави.
Љубав сам.

Ко сам?
Срећа сам.

Отварам очи, ветар ми купа лице.
Лотосов сам цвет.
Подижем руке И купам се.
Све је жуто, трепераво.
Окупана радошћу сам.

Ко сам?
Све и ништа.
Изнад свега сам.
Плато простран, бескрајан.
По њему пуно мене.
Игра, плес, покрет, радост, срећа, љубав…

Стапају се делови у једну Ја.
Букти снага, блискост, величина.

Ко сам ја?
Радост живљења!

Смех и сузе прожимају тело.
Неверица.
Радост.

Фото: Фб страница – Flowers and Nature

(Из књиге – “Проискон Једнослова“)

Две – три цмиздрице склизнуле су јој низ лице. Уморна је била и безвољна, бледуњава и безциљна. И застрашена је била. Први пут је у свету, овосвету, први пут мора да пази шта ће рећи, шта неће рећи, шта сме осећати, шта не сме осећати, и, по први пут, мора бити оно што н е к о жели да она мора, или треба, бити. Дошла је из бајке, света сна. Она је у прошлом сну била вила бајковница, вила сноваткачница, вила срећница, вила радосница. У прошлом сну била је вила предводница, вила врховница.

-Ићи ћеш у свет опсене, друкчији од света вила, – сећала се шта јој је наредио разнаности водич, Дух свих вила. – Ја ћу увек бити с тобом, као што сам увек са другим вилама, твојим из-видницама. Чућеш ме у свим својим приликама и неприликама, кад год будеш у тихом стању свести. Непрекидно ћу бити с тобом и буди-ти ти сећање праисконо. Непрекидно ћу ти дошаптавати поуке – сећнице, како да нађеш пут за Тијанију, док Ти-ја-ни-ју не нађеш. Онда ћеш ме в и д е т и!

И још те упућујем на душе које ће ти помоћи, које ћеш пре -познати, и које ће тебе пре-познавати, када се нађете, а наћи ћете се сигурно. То су: Вила Мала Језера из Манитог вира и других језера, Танија Поток Планинлица са Стеновитих Врхова, Славица – анђелица из Високог Неба, Анак Шива Анак Шива – јунак, Витез Праисконог Реда, Лара Доброчинка од Египта Пирамидалног, Сабина Сијено Истанчана – од Мача искована, Љубиша Сабон -Ловац на аждахе црвене, Буљубша Златна Нит, вилан суптилни са Хомоља – Витез Невидљиви, Лула Доброчинка – у љубицу скривена, Ананда Вавилонка у Кулодворце узидана, Сурђон Невидљиви Велики Играч – учитељ Витеза Праисконог Реда, Дијана Језикзналка од Ватрене земље, Херцег Вера Белогорац -Знања чуварица, Седмотујна Милица Скиталица Неоткривеница, м-лекарица…

Иди храбро, Санија, и никада се немој плашити! Праисконци су разапети између умља и безумља. Ући ћеш у Праисконију кроз оранжило Трећег жив-вира. Носиш радост, носиш дарежљивост. Немој никада подлећи опсени љубоморе и похлепе, и немој крити осећања. Твоја вилинска природа треба много да научи у том свету опсене, јер је он Пут – врата за Тијанију. И богови разноликих Трепет светова морају да се отелотворе у том свету, пре него што се упуте у Тијанију. И још ти дајем Румен Облак, облак друкчији од других облака. Он је твој водич и увек ће, као путоказ, бити окренут ка твоме циљу. Кад твој ум буде миром о-владан, облак ће бити в а т р а праискона. Сви смо ми ј е д н о, Сан-и-ја, мила.

Фото: Вила у белој хаљини; Википедија

Понекад себе подсећам на квочку.
али не ону са пилићима већ етичку.
Стално понављам колико је важно поверење.
Када се наруши и поквари наше уверење,
дође до дурење, цмиздрење и на крају мирење,
али остаје разочарење,
јер је нарушено поверење.
Тешко се стиче а лако губи,
а када се изгуби,
неповерење се продуби
И онеспособи.
Тешко га је вратити.
Зато немој поверење искористити,
доброг човека испустити,
себе осрамотити И обесчастити.
Поверење је важно,
јер превише је све лажно,
и ако га изгубиш може ти бити недостижно,
а то је тужно и обично неизбежно.
Човек се држи за реч а во за рогове.
Зато не прави на поверењу кварове
И непотребне ломове.
Понављам када се поверење поквари,
тешко дође до обнове,
оно што је урађено и изгубљено
не може да се опозове.
Зато не квари те плодове,
због главе брбљиве и чангризаве,
која би да оствари само своје циљеве.
Поверење је основ сваког односа,
важније и од поноса, пркоса,
беса, заноса,
или стреса.
Зато га мораш чувати,
само тако ћеш правог пријатеља имати,
немој то у воду бацати,
немој се бахатити
и поверење губити.
Немој брљати и лончиће бркати,
Поверење мораш сачувати!
Понављам опет,
човек се држи за реч а во за рогове,
запамтите моје речи ове
јер можда нећете имати прилике нове.

Фото: Поверење; Википедија

Летим крилима, нежним, винем се и спустим.
Сишем нектар немерљив и жутим од полена.
.
Додирнем стабло, оставим траг до у корен, дубоко.
Крилима ширим слепо ми око, да прогледа.
.
Од тог дрвета бићу праг.

Фото: Пчела на полену; Википедија

(Моја прва и последња песма )

Сам у пустињи, стојим, гледам и гладујем,
декадентски уживам у независности,
ако се појави неко – да га испсујем.
У ишчекивању непознатог врти ми се у глави.
Узех торбу и покупих ствари,
изгубих наду да ће ико да се појави.
Ледени зној обузе ме сав.
Корачах мирно,
али, иако храбар, окренух се зазирно,
и цинично се осмехнух када видех да нема никог.
А затим… много затим,
Остадох туђ, ничији, сам.
и покушавам да схватим,
да је остао бар чист сан,
и мада би било боље душу да продам,
генијално патим и пропадам.

Фото: Човек у пустиње; Википедија

Јоване, од грома сине, Богослове,
најмилији Христов храбри учениче!
Шта времена мисле, шта будући слове?
Кажи шта је љубав, светли мучениче!
.
Твоје име добих датумом рођења,
иако те не знам, дух твој срцем волим!
Да ли има тајне у тих одређења,
или горку памет умишљам да солим?
.
Молим те помози све да јасно схватим,
зашто сам на земљи и које је време?
Да л пророчких речи песмом да се латим
ил’ тумачим твоје остављено бреме?
.
Шта представља ор’о који небом лети?
Ко су старешине около престола?
Да ли та питања постављамо смети?
Где ли су кључеви од небеских кола?
.
Да ли Србски народ имаће улогу
у последње време, у тај тешки часак?
Да ли довољно се Срби моле Богу?
Да ли отплатише свога греха данак?
.
Усмери и води, уз Божију помоћ,
моје слабе кроке, моје мисли тешке!
По најцрњем мраку засветли у поноћ,
води моју руку да не пише грешке!

Фото: Свети Јован Богослов; Википедија

Са речју да обришем сузе,
уловим терет и ланце,
и тада лакши сам од туге,
што крај олтаром плаче.
Забројим по које слово,
и саградим ли песму једну,
заплакаће месец кад сване,
чудновате ми главе.
Узбијем ли дах о дах,
снажно затворим врата,
и слажем како спаваш,
оплакаћу реку и тебе,
запалити голу истину,
и свући одело са себе.
Немирна жено, тамне косе,
твоје лице беше меко,
у теби је свако коло
заиграло позне сате.
Седамнаест ми је лета Ана,
твоје груди, моје боли греју,
у теби ми мушкост снива,
крај тебе и мртав пијем.
Само тебе моја душа знаде,
и ако те другом руком пишем,
по магли се бола чује,
име којим дишеш.
Оживи и ове лажи,
крај тела ми тело пружи,
љубав твоја натерана
под сандуком кружи.

Фото: Фототека Србског Журнала

Једино теби причах ноћу
Тугованке и шале
Једино ти, нико други
Није умео да пробуди
Сањара у очима
.
Једино ти си знао
Да подигнеш са дна –
Пружиш руку, пољубиш
Иако свуда беше мрак
.
Знао си како боли истина
Када губиш, а волиш
Па се на срцу кратер створи
У њему Ми,
Наша деца, цветови
Тишину броје
.
У Плаветнилу
Ех, животе
Хоћу друге боје
Да живе у Нама
.
Обележени
Отиском љубави
Стазама расцветаним
Наши кораци
.
Не, не гази их
То су наши корени
.
Недодир додира
У спектру привида

Фото: Фототека СРбског Журнала