Category: All
Невена Милосављевић: И мушкарци воле цвеће

Мушкарци тек кад оду с овог света
први пут добију цвеће,
а ни живот им није био ружин врт,
Од две Јакшићеве ,,Стазе“,
увек су ишли посутом трњем,
јер неко их је учио да је цвеће
Само за жене.
.
Мушкарцима свила није гладила кожу,
Одмах су им облачили груба сукна,
Да се не размазе, да се не навикну
На удобно.
Да им руке не буду нежне, већ жуљаве,
Али се од њих тражило
Да нежно милују.
.
Мушкарци не плачу.
Сузе су слабост, бол је за кукавице.
Њихове ране ратнички гноје,
Мелеме не примају као милостињу.
Из кревета устају на рад,
С рада иду у кревет,
Гладна уста у њих гледају.
.
Мушкарци не говоре о
Својим осећањима.
Срамота је молити, о муци да се прича.
Мушкарци највише болују од срца,
А недостатак истог им се спочитава.
Да су у жалости брада и црна кошуља
кажу. Из њих ни уздах не излази.
.
Мушкарци пију, мушкарци се туку,
Мушкарци туку.
Мушкарци бесне, псују и вичу.
Мушкарци наслеђују презиме и имање.
Мушкарци су првенци, јединци, мезимци.
Мушкарци су жељени.
.
Али и мушкарци воле свилу,
зашто тек кад усну вечни сан
Осете њену нежност?
И они воле сузе, али их заувек склопе под капцима,
Допуштајући нама да их место њих проливамо.
.
И мушкарци воле цвеће,
Па зашто тек кад умру
за њих се бирају најлепше руже?
Фото: Руже пузавице: Википедија
Милена Павловић Барили: IV a

У мојој свести твоја слика
јача од светлости.
Кидајући струне светлости
утиснуо си свој лик
у моју свест.
Само мудраци разумеју моје речи,
за остале
време доноси пепео.
Као бескрајни неразговетни гласови
крстаре дани мојим животом,
као сени
и као воде.
Али ја остајем да сањам покрај тебе
јер твој дах је једини магнет
који сам срела на овом путу,
сада се одмарам.
На лицу носим светлост једне звезде,
у срцу твоју слику.
Само мудраци разумеју моје речи.
Фото: Вилењак; Википедија
Анђелко Заблаћански: Моја вила

Са којим си јатом долетела
Из које светлости узела суштину
Којом тамом обојила косе
И чије ливаде у погледу имаш
А таква на мом прагу стојиш
Само плаштом зоре заоденута
У жудњи узреле трешње
На мом длану и уснама
Док – као месец над водом – гориш
А дошла си
Нечујним кораком срне
И не видех кад крај мене минула си
Али тишину осмеха ти
Опазих чим те јутро пробудило
Први пут исто оно
Које и мене зраком наде буди
И знам – сад си ту
Мада наизглед далека
За моје усне и прсте чекалице
Али ту си – осећам
По мирису даљине у коси
По боји дуге на мом прозору
И твом смешку на мојим образима
Знам – јер заиста јеси
У мојој јави и мом сну.
Фото: Вила; Википедија
Јован Цветковић: Небоглед

Као да са неба гледа мене неко
Док стихове кројим, док животом бојим
Лист папира белог! Ал’ гледа ме преко:
„Зар због ових речи мислиш да постојиш?
.
С очију се мичи, може много боље!
Мрчо! Бедо! Ајде, да видим то лепше!
Право време држи слова ти постоље,
Ако опет паднеш, анђели те теше!
.
Нађи учитеља, посвети се Богу!
Може више труда, сажми то мудрије!
Нека народ нађе у твом слову слогу
А непријатеља перо нек убије! „
.
Као да са неба гледа мене неко..
Ко да све то каже и надгледа Његош!
Фото: Његош; Википедија
Ђура Јакшић: Љубичица

Рањен соко разговара,
А слуша га цвет —
Мирисом би из недара
Да окади свет:
“Слобода је лепа дева
Ко најлепши сан,
Пуна миља и осмева
Као добар дан.
Слободи те српској дајем,
Њен је данас пир,
Да са њеним задисајем
Сипаш миомир…”
Љубичица главу диже
Из дубоког сна,
Па сад више не уздише,
Заборавља зла.
Фото: Љубичица; Википедија
Владан Пантелић: Плаве планине

Јутрос смо осванули заједно
Тијанија унутарња и ја
Тијанија – земља моја најмилија!
Певају птице певалице
Оне увек певавају
Само ја одлазим и долазим
.
Јуче сам дошао после дугог лутања
Дошао сам са сврхом и суштом
Дошао сам да поново одем!
Опет певају птице певалице
Певајуће молитве узносице
Ја одлазим и долазим птице остају
.
А где је та раван којој одувек тежим?
И где се налазе сврх и сушт?
На Тибету – у Миларепа култу?
Можда у пећинама Хималаја?
У испосници Свете горе атонске?
Или у пустињи Антонија Великог?
* * *
Место Поглед изнад родног дома
Заплетене ноге у Лотосу радости
Испред – девет плавих ланаца планина
У души сва светилишта света
Ако хоћеш до циља да стигнеш
Не одлази нигде – нигде не одлази
Фото: Фб страница – Jaya Chakma Moni
Верица Стојиљковић: Остварење

Где почиње мрак?
Тамо ћу да одем,
У срце да га пољубим,
Љубављу да га осветлим,
Од њега направим живота зрак!
.
Где спава мрклина?
Тамо ћу да одем,
Душу да јој пољубим,
Радости да јој оставим знак!
.
Где обитава зло?
Тамо ћу да одем,
Дах да му додирнем,
Лепотом да га залијем,
У добро да га претворим!
Фото: Звезде падалице; Википедија
Милица Мирић: Зима

Ланце златне јесени раскива
и хладни оков стере по биљу.
Нитима леденим, попут плетива
простире иње по милом смиљу.
.
Носи на длану стеоне ноћи.
Растиње скрива у недра своја.
Погаси ватре око поноћи
и сакри оне звезде без броја.
.
-И сад се опет багрем бели
као у мају, када беласа.
Покривен снегом предео цели,
тоне у таму тихо, без гласа.
.
Само по некад хук се чује
негде у грању багрема белог.
То само сова ноћас царује,
ту, изнад крошњи и поља целог.
.
С пролећа, опет, кад Сунце гране,
на целер поља замиришу.
С Истока зора када сване,
смиље ће оно чекати кишу.
Фото: Поље смиља; Википедија
Милојевић Марко пије рујно вино

Вино пије Милојевић Марко,
пола пије – а пола за касније,
јербо јунак Шарца им’о није.
Кад је био низ равно Косово,
нанишанише га шиптарски терористи,
ал’ кад видеше да је Марко ово,
отпочеше трести им се кости.
Море Марко – видиш да смо јачи.
Море Шиптари – нисте освајачи.
Море Марко – опомињемо те поново.
Море Шиптари – не газ’те Косово.
А када је Марку дојадило,
баци Марко и вино и цигаре,
па Шиптаре отера у посластичаре,
те ево и дан-данас кољаче праве.
Фото: Марко Краљевић; Википедија
Драган Симовић: Боримо се!

Боримо се!
И не предајимо се!
Само будношћу и свешћу ово се Зло побеђује.
Зло које жели да нас затре, да нас као личности и као Народ поништи, да нас учини слугама и робовима синова мрака.
Ако смо будни и освешћени, ништа нам не могу!
Ако чувамо своје Предање, своју Повесницу и Паметарницу, опет нам ништа не могу!
Ако славимо своје Претке, и молимо се својим Великим Прецима, тек тада нам ништа не могу!
Говорите својој деци, из дана у дан, о својим Прецима, и о својим Још Већим Прецима!
Приповедајте својој деци, из часа у час, ко смо, чији смо, одакле смо пошли, и куда и зашто идемо!
Ако ви не беседите својој деци, онда ће им врази празнословити, и ваша ће деца у вражје празнословље поверовати, па ће се одрећи вас, као и свега онога што их чини Народом Словесним.
Није довољно само родити децу и бринути се о њиховим материјалним добрима; јер тога ће вазда бити; деци се морају предати духовна оруђа и оружја, она духовна оруђа и оружја која смо ми од својих Великих Предака давно негда примили.
Наши се вековни врази највише тога плаше.
Они се највише плаше наше будности и наше свесности.
Наше самосвесности!
Ако останемо будни и самосвесни, онда се њихов Нови светски поредак распршује као суво лишће на јесењем студеном ветру.
Сврха свих ратова јесте отимање и преотимање деце.
Ово свагда имајте на уму!
Све док су ваша деца ВАША – нисте поробљени!
Али, онога трена (не дао Бог!), кад ваша деца престану бити ВАША, већ њихова (тамоњихова!), тада сте ви сасма поробљени, ма и да сте привидно слободни!
Срби, будите будни и свесни, и чувајте своју децу!
Боримо се!
И не предајимо се!
Фото: Наша деца: Википедија
