Једна је птица пала на пут…
друга је застала у лету свом
ка висини и чекала…
нестаде бат долазећих корака
и рука једна нежно, сасвим нежно
сићушно биће подиже,
душом га својом загрли
и Љубав му даде…
.
Длан раширен,
неколико замаха крилима,
два весела цвркута
у један се стопише и одлетеше.
.
Радости сузе у очима
и мирис Среће
у ваздуху оста…
Срећан вам пут,
малене моје птице!

Фото: Врапци; Википедија

Има тренутака када се човеку причини да је над њим небо затворено; да је остао посве сам, напуштен од свих и од сваке божанске силе; да му ниоткуда и ни од кога помоћи нема; да је, попут испрепадане дивље звери, сатеран у ступицу; да за њега одвећ нема ни излаза нити тајног пролаза; да је заувек свршено с њим, те да му, следствено томе, спаса више не има!
Али, као што рекох, то траје само трен један!
Већ у следећем часу, јави се посве опречно осећање.
Заиста, све је у нама, у језгру нашега божанског бића.
Бог нас никада не напушта, и никада нас, ни на трептај један, не оставља самима!
У таквим тренуцима, најважније је сачувати разборитост и прибраност, која брзином светлости происходи из вере и богопознања.
Вера и богопознање – то јесте вечан живот у Живоме Богу!
Ми нисмо никакав случај.
Ми се нисмо тек случајно родили.
Ми нисмо некаква правасељенска грешка.
Ми смо са сврхом и смислом, не само у овоме, већ и у свим иним световима.
Ко је створио нас?
Ко је родио нас?
Ко је родио све оне пре нас?
И ко ће родити све оне после нас?
На сва ова питања, одговор је само један – Бог!
Чији смо ми?
Ми смо Божји!
Нама се ништа не може догодити мимо Воље Божје.
Ми смо свом Родитељу веома драги и мили.
Штавише, драги смо му и мили и онда кад грешимо, и кад му леђа окрећемо.
Бог нас никада, ни на трен један, не напушта.
Ако, у тренуцима малодушности, помислимо и кажемо, како нас је Бог напустио, то је само замена теза – будући да смо ми напустили Бога а не Бог нас!
Зашто вам Песник све ово пише?
Зато што нам у сретање долази време великих искушења.
А шта су велика искушења?
То су велики испити за душе наше живе.
Како и у свим земаљским школама, тако и у Божјој школи, постоји време испита и пропитивања ученика.
Да се види колико смо марљиво учили, и како смо савладали градива која смо од Бога добили.
И не само то, већ да се види колико, и како, од оног што смо научили примењујемо у свагдањем животу.
Све оно што смо вековима учили и научили, има само онда сврху и смисао ако живимо.
Вера коју не живимо и није вера.
Знање које не живимо и није знање.
Ако истински живимо веру у Бога и знање о Богу, онда смо, уистини, на Путу Светлости!
И није важно само да живимо, већ је још важније како живимо!
Управо то како живимо, јесте наш лични душевни и духовни илити светлосни жиг!
Наша личност у Божјој Личности!
По томе како, сваки се песник, сваки уметник, и сваки Божји човек препознаје.
А суштина свега овога јесте да будемо будни!
Да вазда и увек себе снова будимо.
Да нам живот не пролази у спавању без снова!

Фото: Драган Симовић, песник; Википедија

Пијаћу воду точим на Хајдучкој чесми
Таласају ме болно шуме Кошутњака
Места и дрвље памтим из оног времена
У груду титре прагрлилице – миловалице
.
О храбра животдајна шумска лепоокојко!
Лако је било мени да мачем опсене сечем
Није лако харамбашу крити и чувати!
Најмање најтеже је лако волети хајдука!
.
Јака водоцев – наточих све тестије своје
Опрез – корак лак кроз шуму – као некад
На шушањ скачем брже од пантера црног
Крв није вода вода није крв крв није вода
.
Љубави моја знам овде си – певојка птица
Држах те окамењен топлу крвцем овлажену
Мрша злоћко – камом љубав у срце нам убо
Пре него га самострела међу плећа стигла
.
Идем опијен цветом шумом и оновременом
Слушам гавраницу моју –прати ме и пева…
Враћам се у сада неста из ока праслика стара
Около тркачи вежбачи мајке цвркућу деца

Фото 1: Хајдучка чесма у Кошутњаку; Википедија

Фото 2: Шума у Кошутњаку; Википедија

Уз пој литургијски помена светог
док поп руке ка небу уздиже
за упокојене се милости Бог.
Мени се струјно жмарови множе.
.
Док ме жацка тај жар космички
имена ближњих у мисли нижем.
Љубим их тако кроз дом им небески.
Жар им неугасле љубави шаљем.
.
Мишљу ми низ драги јутрос прође
на размеђу мога сна и јаве.
Времена људска ко нити пређе
и кад се расплету сном се пројаве.
.
Биће да пређама личних времена
њихово сада још увек траје
док нашој јави видна је промена
кад неко из нашег времена нестаје.
.
Плетеница времена у јави невидна
што чулима нашим ко река тече
у времену личном истнски вечна
заувек стоји док живот промиче.

Фото: Плетеница живота; Википедија

Корен бих да будем
Да храну из земље
упијам
Да бистрину воде пијем
.
Стабло бих да будем
Да љубав ка висинама осетим
Да уметност раста научим
.
Грана бих да будем
Као једна од многих
У крошњу да себе утапам
.
Лист на грани бих да будем
Да треперење на ветру осетим
Да лакоћу постојања спознам
.
У дрво бих да се упијем
Да земљу, воду, ваздух и сунце спајам
Покрет живота да будем
.
Чекајући људе да се у групу скупе. Београд, 11.06.21.

(Новоодштампана књига – Сусрети у тишини)

Фото: Дрво живота, Доријан Греј; Википедија

О предивни храсте даноноћно стојећи учитељу
Који својим стаблом сварожницом – усправницом
Живиш – казујеш Правду Божију – највећу истину
А са многим гранама лишћем цветовима и жиром
Зрачиш обзорницу – водоравницу – Љубав Божију
Сварожницом и обзорницом знаниш тајинство крста

У пресеку црвене сварожнице и плаве обзорнице
Видим љубовно свезнајно и свевидеће око Божије
Које даје вид Камену Биљци Зверци Човеку и иним
А мени продорни благослов у свих двадесетдва ока
Којима лако откривам и јасно видим живу мрежу
Нашу вечну Мајку – Васељене повезницу – грлилицу

О наш Једини Боже храстолико пројављени у Тијанији
Нека твоје снажно мирно стрпљиво и милосно биће
Научи свеколика бића и мене дивотним врлинама храста
Кореном – ослонцу снази чврстини поверењу стрпљењу
Стаблом – раст ка Небу плодном и свактрено стремљење Теби
Крошњом – напуни наша срца Свељубављу делатном

И нека нас сок који гради и храни сваки део твог тела
Повеже најчвршће са свезнајним и најдубљим Суштом
Које је Неизрециво и Вечно Безкрај и Љубав Извор и Ток
Које ствара и даје Живот и покрет најмањем и највећем
И које је распрострто као истост у свему видном и невидном
И дај нам моћ стварања вечне складне и једнотне Лепоте

Фото: Храст Исцелитељ у Тијању;Википедија

Најлепшу сам песму написао тада,
Срео те априла,
И о теби певао све до сада …
Најлепшу сам песму,
Теби поклонио,
Ти је само читаш,
Ја је јадан живим.
Најлепшу сам песму написао тада,
Слатка ми заблуда душу сладила,
Да нам се заувек пише.
Ма какве кише,
Какво трње,
Само сам ружу видео.
Јер шта су четири кишна лета,
Наспрам лепоте једног цвета.

Фото: Фб страница – Flowers and Nature

Нека сва тежина остане, тамо…
У дубини најдубљој,
што јој место знам ја, само.
Нека остане, где јој је и место …
у тишини најтишој…
У тачки погледа на свет,
оној највишој ..
А , човек нека иде напред.
У сопствени недоглед …
Како уме и зна…
Док корача путем,
путем неоствареног сна…
Испуниће му душу
и заокупити мисли
стаза та, тајанствена,
тајном постојања проткана…
Огреховљена, али нитима
неба откана …
Дааа…мир човеку,
у немиру да,
тишина умилна, та …
Од тишине, тиша, најтиша …
Од мира песма саткана, сва…

Фото: Фототека Србског Журнала

О, пусти косе низ груди голе,
међу усне удени сан луди!
Твоје ме жудње маме и боле,
на твом ми струку поглед блуди.
.
О, дочекај ме устрептала сва!
Кад такнем ти пут, задрхти јаче
и уснама спојимо света два –
док сапета страст у теби плаче
.
раскрили двери! Дотакнем ли жар
у теби – ево, већ сасвим горим.
С тела скини и последњи зар
да голу, путену дивље те волим.
.
Разуздај чари, жудње тајне,
врисни мисли заумно рођене.
Љубав увек има очи жарне,
и прсте лудилом вођене.
.
Од искона ватра је у жени.
Стид су измислили људи,
људи празни, покорни и сени,
да се лакше врелој крви суди.
.
Зато пусти нек бујају груди
у заносу кад се тела споје.
Сваки дамар до краја нек луди,
ум замраче најсветлије боје.
.
Али памти – жуд се душом пије,
душом пије, а срцем се даје.
Све друго је додир илузије,
илузије из празне одаје.

Фото: Фототека Србског Журнала

Ако се икада заљубим поново,
нека то буде ратник.
ЧОВЕК са копљем,
онај што реже,
што диже главу и боде,
што се бори,
што гледа смрти у очи
и воли.
Онај што зна, хоће и уме.
Што нема страх.
Онај који је од грома створен.
Што дрхтала је земља
кад га је рађала мајка
а ветар сејао семење храбрости
а не корење, парлог и прах.
Ако се икада заљубим поново,
нека то буде борац.
ЧОВЕК, горд, велик и прав.
Онај што увек храбро стоји,
што правдом своје дане боји,
што никд никоме се не покори
Осим…
У тихој ноћи,
кад стане,
оружје скине,
оклоп крај кревета мог стави
и плови
нежним и топлим уздасима мојим.
Да, тај
што руке има од ватре,
што очи има од жучи,
што срце има од стакла
премазано крвљу браће војника,
што душу своју једном сатка у боју
кад пред вратима ада плака.
Да, тај
што реч му дата је крв јуначка,
што гине за брата,
што за сестрицу, мајку, оца и претке
сме да иде до пакла.
Тог хоћу!
Јунака!
Из пепела дизаног вука,
урлик да ми да.
Да ме од борби својих,
од метака и праскања
сву изатка,
да будем ратник, борац и ја!
Ако се икада заљубим поново
дај ми Боже ЧОВЕКА
који ће самном право да стоји
са срцем што крв капље,
душом што ровове ори,
трси путе муке и боли.
Да ме за руку води
и светли ми дан.
Ако се икада заљубим поново,
БОЖЕ
ЧОВЕКА, РАТНИКА МИ ДАЈ!

Фото: Фототека Србског Журнала