Пратим те
Сливам се у бразде
Корака твојих
Зар не видиш?
.
Имамо малу реку…
Само те молим
Не прави ми бране
Језеро је лепо
Али тужно и усамљено
.
Волим да се крећем
Да поскакујем и жуборим…
Не смируј ме
Море ће ме смирити…

Фото: Фототека Србског Журнала

Заплови сад Световима мојим,
Отворила сам своја врата Тајни,
Прођи горе, доле, свуд и спази Тачку
Сјајносану, где секу се све Праве Криве!
Ту застани!

И знај, да тек Врата има
По Световима мојим безкрајним,
Забрављена чекају, да осмелиш се,
Кренеш!

О, Ратника је душа љубовпитна,
Ено опрема се, креће у највећи Лов,
Већ чује Куцањ Срца свога,
Пред Скок и Вук заврши свој Зов!

Фото: Фототека Србског Журнала

Запевале сенице и врапци

Срећан Божић, млади православци!

.

И сва друга децо, без разлике

што славите друкчије празнике!

.

Нек вам срећа увек гошћа буде

да стасате у честите људе!

.

Припремите секире и санке

да идемо на шумске пропланке

да сечемо најлепше Бадњаке!

.

Сунце се још не пење на церић

нека свако обуче џемперић!

.

Фото- нет страница Храна за бебе

Приредила Верица Стојиљковић

Вртларко моја књиго истинита
Ноћас садимо цвеће на плафону
Силина безбриге даће нам моћи
Да са-градимо висећу цветницу
.
И виле ће нам понудити помоћ
Виле свилокосе чистунке простора
Наша цветница призваће богове
И богиње косих љубичастих ока
.
Нас двоје трооких добићемо крила
Ти од богова мудрих ја од богиња
И ходаћемо лако бар-а-бар са њима
Дрво смо живота које дуби на глави
.
Дрво стреми Сунцу човек Сопству
Унутарњим видом гледаћемо небо
И љуљати биљоберко на космоталасу
Упарени срцем за-једно све можемо

Фото: Башта ВП у Тијању

Хеј животе,
Испуни ми жељу, пријатељ ми буди
Дај направи само мало мјеста
Грле ми се неки драги људи
–
Хеј животе,
Не жури, не бјежи, не суди
Хеј луцкасти, само мало мјеста
Грле ми се неки драги људи.
.
Хеј животе,
Мало се потруди
Зар важније нешто може бити
Грле ми се моји драги људи.

Фото: Живи живот; Википедија

Знам људе што живе слично мандрагори.
Без стабла, нису дрво, не расту увис.
У корену су, кореном расту наниже,
у обличје биљке закључани.
Знам их. Излазе каткад невидљиви
пред зору кад песници и певачи поспе.
Преваре окрутне чуваре
и пролазе кроз тајне двери.
Мимо затворених капија проносе
ружино дрво и бели хлеб за псе.
Скри-вају се иза живица и дрвећа,
пребирају по небеским струнама и
евају сами пре првих птица.
Иза тишине, дивљи, лутају за својом сенком.
Знају да читају звезде и реч коју држиш у устима.
У дослуху су са речима.
Из грла им не излећу као птице и не ударају у прозор.
Свакој знају семе и време моћи.
Познају им крхкост на лудом
језику, у дебелом уву и танкој памети.
Зато се не играју њима
на панађурима. Радије ћуте.
Неко ме ослови: песниче. Зазор ми.
Пред вратима Храма уписујем:
Приклонити се смерно.
Не спомињати име Песниково узалуд.
Због оних који отћуташе своје песме.

Фото: Мандрагора; Википедија

Сумња ме није победила
Умешао си прсте
Знала сам да ћу те срести
Кад-тад
.
Нисам знала како и где
Како ћеш изгледати
Ни шта ћу те питати

Само ми ти можеш рећи
Када и где
Престаје лутање…

Фото: Сумњивко; Википедија

Древна исцветава шума у јутро мекано, снено.
Још сребри се траг месеца,
Вила са облака га испраћа.
И чује се већ и песма птица, дарује цвеће
И гране и лишће разбуђеног дрвећа.
И љуби се корење храстова и бреза,
Јасика и липа,борова и јела,
И сјаји се земља водама, зашумелим потоцима.
Устају и мрави, поздрављају зуј пчелица.
Устај и ти драги, ено чује се бат
Праисконих твојих коњаника!.

Фото: Фб страница – Birds and Nature

Гледам сенке ружа на сивоме зиду
Трепере у јари латице већ свеле
И као да с њима сећања ми иду
У време кад беху све чедне и беле.
.
Планински потоци бујају кроз вене
Оштар ваздух шиба знојава ми леђа
А сад ни у машти не станују жене
Само тамне боре изнад мојих веђа.
.
Тражим капи росе на сенкама свелим
Некада је месец са њима ме клео
Што никад не рекох – не могу, не желим
И што сам свој живот као јечам млео.
.
А сада би око још једном да види
Нерасцвале руже – не сенке на зиду
Руменило зоре док се јутро стиди
Док сва ми сећања ко зна куда иду.
.
Збирка Птица на прозору (2007)

Фото: Планински поток; Википедија

Сваког дана идем дубље и дубље у Тишину.
Дубока, дубока Тишина је циљ мог Пута.
И јутрос сам тијанијаовао, тиховао, тишиновао…
Видех како се исписују и из Тишине израњају
Промисао, Мисао, Идеја и Реч.
И видех да израњају и многа, многа Јаства
И непрекидно стварају свеколике светове.
.
Видех и како зарањају и бришу се
Жагори, буре, похлепе, боли, чежње и светови…
.
Затим сам потегао гуљач старе коже и оклопа Јаства…
Нестали су заједно са катаном и самострелом
Од којих се никада, никада, одвајао нисам.
И ја, сасвим избрисан, растворих се у пространству,
Плодношћу набубреле, најдубље Тишине.
Ох, како је Дубина – стварна и дубока!
Ох, како је Стварност – дубока и стварна!

Фото: Вече у Тијанији; ВП