Не верујем у
митове о сродним душама
Али верујем да су нам лица
Окренута к ранама
.
Пререзани на два једнака дела
Како смо онда неједнаки
.
Не верујем у чежњу
И да неко за неким умире
Једино је важно
Док једни за друге живимо
.
Не пристајем на две половине
Јер љубав су две подударне целине

Фото: Две лопте; Википедија

Ловци саплетених и погурених корака
Са чудним предумљем умљем и заумљем
Време им је закривљено а видици крвави
На небу многобројство прелепих шар птица
Уранила и урокљива комшинка превидиша
.
А ја из невидиша крећем сам на видиш
Опет и опет пењем се на заравњену стену
Мрак је мркли али ми је у души меко и бело
Ту ћу остати дуго да предвиђам и стварам
И циљно кривим нишане птичјих крвника
.
Дослух са облачјем – проричем да киша сипи
Беж’те вране свраке чавке и соколи брзани!
Беж’те ласте гаврани креје и дугорепи фазани!
Беж’те црвенперке косовке врапци и пупавци!
Бежи кувикушо и бежи бели онострани орле!
.
Мудрост не лежи у алавој и дугопрстој руци
Учи дању – ноћу по дијагонали и вертикали
Читај природу одједном и у густом сажетку
Мудрост је само оно што светиском деснице
Исцедиш из седам кила грана суве дреновине

Фото: Фототека Србског Журнала

Није лако шефу који нема ниједног школског друга.

У мозгу постоје ћелије, у срцу коморе,
какав концентрациони логор у свакој глави.

Могао бих да живим и боље али ме је срамота.

Песимиста се са разлогом плаши да ће га оптимиста у животном заносу, без разлога, појести.

Данас сам опет видео устав. Боже, како се изменио
од када смо се јуче последњи пут видели!

Тиранин се не радује крају чак ни кад му је родни.

Кад сабирате колико вам отаџбина дугује
одузмите од тога колико је отаџбина дужна.

Несаница је приватна ствар сан је обавезан.

Радио је учинио да се глупост чује, а телевизија
је омогућила да се и види.

Ропство је једини излаз из слободе.

Фото: Сагуаро кактус; Википедија

презрен од тог несносног јучер које сам одбацио
моја душа је збуњена овим данас које је још болније
велики ветар свом дужином испраћа дивље гуске јесени
суочен с њима на највишој кули слатко се опијам
стил ваш то су дела небеских великана
међу вама хиао хие ипак има чисти успон
сви ми носимо усхићење и желимо полетети
жудимо допрети до неба и приграбити месец
вадимо мач и пресецамо реку река тече још брже
подижемо чашу и утапамо тугу туга је још већа туга
у овом свету наша чежња не налази одговора
сутра у свитање распустит ћу косе и сести у чамац

Фото: Човек у чамцу; Википедија

Јер, у њој је
сва пуноћа, сви одговори…
–
Само ако знамо
да је ослушкујемо
и да тумачимо
одговоре, које
нам Тишина шаље.
.
У њој је сва
Тајна Универзума!
Тада се отварају
сви стваралачки портали,
спознају истине
и остварују снови.
,
Правим те од Тишине,
јер у њој је
запамћен твој лик.
У њој је димензија
незаборава, једине наше
постојбине…
.
Прошло је десет месеци
од твог одласка,
а ја и даље ослушкујем Тишину
и тражим одговоре.
Некад је непробојна,
али и тада речита.
.
Некада је спирају потоци суза,
за којима остају неизбрисиве,
болне бразде.
.
Али сећања трају и молитва,
да је твоја душа заувек настањена
у Светлости и Љубави,
онолико, колико си их нама поклањао.
Шаљем ти бескрајну Љубав и Мир

Фото: Поље лаванде; Википедија

Тихо…тихо звоне невидљива звона.

Ослушни неким другим ушима.

Дубоко осети оно што те прожима.

Тон сред срца, душе и духа…

Нема речи за то нема ни поја…

Ја сам твој и ти моја.

Кроз еоне њишемо руке наше

Седимо на ивици свемира

испод нас река времена…

Једина…

Чујем тихи звон срца твог ма где био

Како ме дозива, милује речима…

…што нису речи…

Ускоро ће потећи.

Ускоро ће прве капи животне росе

пасти на суве ноге босе.

На душе што тугом битишу све.

На тела што вечно мисле да мре

и да никад неће вратити се сјај,

нити ехо заборављеног Неба тај,

што негде дубоко у њима ври

а да му не знају извор наћи.

Вео скинух са лица твог

невесто Неба и мене,

искро што бојиш све Божије сне,

а они по свету без краја скачу.

Играју и проносе дарове све!

Да никада мрак не постане!

Да тама не победи – не!

Јер вазда је светло попут воде.

Жеђ вечну и огромну гаси,

вазда су њени присутни часи…

Гле!

Звезда падалица…

Као суза са лица

Творца што воли све.

.

-Извор-Звезда Род-

Приредила Верица Стојиљковић

Пред прецима се поклони,

они све тајне твоје знају

живи тако да поносни буду

на твоје речи и твоја дела

највиши облик поштовања је тај

даруј из душе златни сјај!

За столом чекају у врху чела,

кад правдом осветлиш тами крај!

У тебе верују!

.

Слика –Елена Куканова

Приредила Верица Стојиљковић

Како се постаје близак
како неке очи постану твоје
па када у њих гледаш
видиш само једно, а не видиш двоје?
.
Како се постаје близак
и неке руке постану твоје
па када их у својима држиш
не осећаш да сте двоје?
.
Како се постаје близак
па нечије срце куца – ко твоје
и чак и када нисте више ко једно
знаш да нисте ни двоје?

Фото: Фототека Србског Журнала

Крај ливаде шарене
Зелени се луг
Хитро трчи зека
Прави круг у круг.

За њим трчи лисица
Смије јој се брк
Надала се да це брзо
Завршити трк.

Али зека паметан
Оде преко гора
Па јос брже скакуће
Није људи фора .

Кад се лија умори
Од те силне трке
Диже нос и обриса
Своје суве брке.

„Није важно зекоњо
Кокошке су слађе
Ја цу сада за њима
Потрчати рађе.“

А ти иди сам
У тај мокри луг
Баш ме брига за тебе
Ниси ми ни друг.

Фото: Зец и лисица; Википедија

Не знам ја више
да ослушкујем ливаде,
ни да гледам кроз кристале времена,
а срце само тражи и
не зна докад ћу моћи да корачам сам,
ослушкујући време вечности,
да ли ће проговорити усне
мени недирнуте.

Сама си у сну,
моје очи те виде.
Птице излазе из
мог ћутања.
Камено време чека
крик да прође.
Хтео бих да ти кажем,
али твој воз празнине
загрљај ми руши.

Не, не знаш ти
како пече хладна стена на вратима наде и
како звони легло празнине
што се скупља око срца
и зашто боли заборав
што кида и растеже вене
кроз ноћ.

Не знаш ти
како пати
одјек хоризонта
што те лењо увлачи у трепавице
и како је хладно кад ветар кида цвеће
са заспале дојке.

Ти не знаш малу уснулу чежњу за тобом,
кад се тражи време нежности
у неком углу пролећа
и како тишину ову ниједна музика
не може да угаси.

Не знаш ти
да у том трагању пролази Месец
поред нашег узглавља,
а кап нежности јутра
хтела би да проговори
и покаже свој сјај.
Докад твој загрљај ћутања да носим?
Зашто ми твој осмех
не каже стало је време тишине?

Ако проговориш,
жедан љубави и жедан тебе,
напићу те се једног јутра.
Видећеш једном,
кад седнеш на дно Океана,
да дубље тајне од љубави нема.

Фото: Лепа жена; Википедија