Category: All
Миомирка Мира Саичић: Насликаћу ти снове

Насликаћу ти снове радосних боја
и дугу да на њу седнеш и одмориш
очи,два извора из којих тече љубав.
.
Насликаћу ти шарену ливаду,
облаке беле, мајчина недра топла,
да се заогрнеш кад на пут кренеш.
.
Насликаћу ти осмех на сунцу
да дан буде ведар и срећан,
дан топао, без сенке.
.
Насликаћу ти пун месец
ноћ светлом да обасјава
кад ни сан не спава.
.
Насликаћу ти ћилим од жеља, изаткан,
срећом прошаран,
само ти мирно спавај.
Фото: Песникиња М.М. Саичић;Википедија
Владан Пантелић: Плави Грал

(Мансанманово последње наређење
пре битке у Агатону:
После Агатона ову песму
са двадесетдва мушка
и дванаест женских расковника
и Великом силницу
предати лично у руке
чувару мојих одступница
и чувару Отвора оносвета –
Тунела код Манитог вира у Тијанији –
Анак Шиви Анак Шиви.
.Анак Шива Анак Шива
нека уради оно што мора да уради!)
Песма о шестом жи-в-виру
Витезица Маирија је дошла
Из дубине мога сећања
Маирија носи сјајни ђердан
Од плочица плавог камена
О Маирија о Маирија!
Више не можеш и више не смеш
Више не смеш и више не можеш
Шетати овосветом потпуно снена
Маирија Маирија Маирија Будна!
Играј Анак Шиво Анак Шиво!
Када Шетач спаја – безкрајем шета
Када Шетач шета – обале спаја
Лако пролази кроз опсене света!
Како је сјајна Јасна светлост раја!
На шестом жи-в-иру напајај
Мач етерични
Игром дахом тихом
И Мачем распрши тугу
Дахом и игром захвали
Захвалности самој
И мило се отвори
Љубави свеживној
Фото: Жена – витезица; Википедија
Драган Симовић: Озарење

Нека су благословени,
И блажени, сви они
Преци моји, у свим
Световима, који су,
Суштаству мојему,
Макар једну искру
Божанске Светлости
Даривали!
Фото: Икона – Озарење; Википедија
Јован Цветковић : Код Срба

Азбучни код Срба
Држи васељену.
Потражимо кључе
И полуге словне!
.
У књизи живота,
У сред литургије
Родило се дете
Са очима другим!
.
Кашичицу иште,
Крв, тело и звезде,
Ради отварања
Срчаних портала!
.
У духу је биљка,
У биљци је семе,
Семе рађа плод
Кроз огњено слово .
.
Земља јесте човек,
Временом таложен.
Корен нит не губи,
Нити лута често!
.
Кристали у лави,
Вулкан испод мора,
Љуби кору коре,
Острва нам дрма.
.
Коцкасто је светло
Победило таму,
Каишану руку
Вратило у ад!
Фото: Србска азбука; Википедија
Милорад Куљић: Птица думалица

У сну сам птица што шаром кружи
и летом својим свуда стиже.
Са оностраним се лако здружи.
Будуће види и даље и ближе.
.
Думалица је ова птица моја
па ме лако својом мишљу занесе.
Кроз њу ме Свеум маштом опија
размичући јасновиду завесе.
.
Одлете синоћ до поља цветног
где коло раздрагано играло.
Сликом ме учини у момка згодног
ком не даде ступити у коло.
.
Онда их познах све драге моје
који одавно са нама нису.
Све сјаји светлом из сржи своје
и драги моји сад светлосни су.
.
Лепи су млади и све радосно је.
Из сна су свога и они овде
доспели као слика сопствена
да сећањем нашу љубав утврде.
Фото: Птица љубичаста галина; Википедија
Николај Велимировић: Унутрашња красота ствари

О, када би могао видети унутрашњу красоту ствари!
О, када би могао видетиунутрашњу светлост ствари, океан светлости, у коме су потопљене све ствари!
Мртви и живи подједнако се купају у том океану, и разлике међу њима нема. Трава што данас цвета као и она што је јуче увела подједнако су лепе и мирисне у тој светлости.
О, када би само могао видети то! Заиста сузе би ти замениле све речи, а љубав божанска све остало.
Фото: Лепота; Википедија
Владан Пантелић: Лепота Богојава

У освит јутра пре раноранилка Сунца
Окупан росом са здравилица-трава Тијаније
Облачим лагано дугу памук хаљину белу
Са посвећеним аријским шар-везом на прсима
На главу постављам тринаестцветни плет –
Мирисни венац са многобојним бисерима
.
Учвршћен у седу тросветог расветалог лотоса
Трооку жеравицу са два кремен камена палим
Дишем зору јутрење и тих овог по-себног дана
Низ спуст Елементе јездим ка жив-језгру Гаје
Уз свест-осет коже носа оба ока оба уха и језика
Стижем и пуним се снагом и битом Једног
.
Удесетостручен ходам путем заветних бодисатви
Грлим снажно Минерал Биљку Зверку и Људа
Четири разбрзно окрећуће елисе хладе мој дух
Док се пењем уз мердевине узлазног пута
Ка свету иза седам планина и три широка поља
Свету прародног и неизрецивог и неописивог
.
Пролазим чудесне планине ведрих боја небеских
Са врха трећег поља кроз ућут улазим у Тијанију
Душа плови по великим небеским таласима
Ка извору живе воде где царује Ти-шина
Спајам дух са Првотном искром која је истинско ја
И која је истинско ти он она ми ви они оне – свеједно
Фото: Освит зоре; Википедија
Симо Новаковић: Зашто Бог?

…
Ја не користим појам Бог случајно.
Зато сигурно могу тврдити да тај појам не указује само и искључиво на религијски ентитет.
Мој рад и истраживање појма је шири од религијског поља. Мене интересује његово изворно поимање.
Изворно све ријечи долазе из народа, неке од тих ријечи се користе у религијске, магијске, езотеријске и друге сврхе с циљем да се постигне жељени ефекат.
Жељени ефекат религијске употребе појма Бог је манипулација над перцепцијом. Манипулатори знају да се појам Бог у народу, дакле изворно користи када се мисли о нечему вантјелесном, нематеријалном а опет свеприсутном…
Базирано на свим тим одликама којима се описује то Биће ја сам упоредио своје непосредно искуство просвјетљења и повезао све његове особине у оно што је најближе том опису. Неко је дакле прије мене имао исто искуство и дао му је име. Име не долази ниоткуда. Сва имена-појмови имају извор у искуству.
Дошао сам до следећег открића:
„БОГ … је бестјелесно, безвремено, беспросторно постојање=Биће које бива у својој неманифестованој, неманифестујућој есенцији. То Биће је неродиво, нествориво, непромјењиво. Оно је и Алфа и Омега свих појава а само остаје непојавно. Само по себи нема узрок али својом Свијешћу узрокује све појаве. Иако се никада не манифестује оно за Себе манифестује све своје потенцијале.
Неманифестовани потенцијали су у његовој Свијести (која је Једно с Њим), апсолутни су, Апсолут су.
Апсолут уистину значи да су сви његови квалитети (све-што-јест) садржиоци свих тих квалитета, стога би се могло рећи Једно је СВЕ, али симултано СВЕ је Једно. Без присуства Његове Воље, Будне Пажње и Духа не може постојати било која појава, било која стварност.
Стога, управо зато оно је свезнајуће али и свеприсутно.
Из његове Свијести се еманира цјеловита дуалност у којој оно и даље остаје непромијењено али његова Воља постаје Слободна да изолује посебности из цјелине, да их бира и да од њих ствара субјекте али и објекте своје субјективне представе. У сваком субјекту задржава само минимално знање-о-себи (Ја јесам) којим себе у субјекту потсјећа на сопствену присутност. То га тјера да кроз искуства даље трага шта се крије иза тог „Ја јесам“.
Да скратим…
У својој Једноти, у свом есенциалном аспекту (Апсолут + Свијест) Биће=Апсолут је Бог.
Као Бог обитава у апсолутном безусловном давању. Све-што-јест се безусловно даје свему-што-јест.
То безусловно давање себе себи јесте Љубав. Управо Љубав омогућава дуалност и пројекцију Ума у којему то исто Биће свим својим чиниоцима (свему-што-јест) даје Слободну вољу да испољи своје потенцијале.
У дуалности оно постаје Творац, а Творац не би био да нема и Творевине.
Ово давање Слободе Вољи је с циљем да му кроз њену Слободу Воља донесе Радост кроз манифестацију његових највиших потенцијала. То постиже када Творац постане свјестан Себе и Бога и стога ствара стварност Љубави, хармоније и мира.
БОГ је стога исто Биће које себе доживљава и Творцем и Творевином. Другог Бића НЕМА.
Ми смо овдје и сада на путу манифестације Његових (а својих) потенцијала с циљем да Му се кроз ОСВЈЕШЋЕЊЕ вратимо. Враћамо Му се када постанемо налик Њему:
Када својом појавом и дјелом постанемо отелотворење Његове Свијести, стога Љубави.“
Фото: Бог и бог; Википедија
Хелена Шантић Исаков: Џаба

Џабе Џихадисти џамијом џумле џиберишу,
Џулија џенерикин џем џандару џандрља,
џелат џину џамбаси џезву,
џивџани Џоханесбургом џивџане,
џив, џив, џив!c&džukela џакетом Џорџа
џарају џомбастом Џорџијом,
џамбас џиберки џапа џигерицу,
џаба џумбус, џаба.
Фото; Џивџан; Википедија
Невена Милосављевић: Седми дан

Нисам јео већ шести дан…
У оку ми шупљи окрајак хлеба,
Што га птице међу собом однеше,
Нисам хтео да се браним
Од њихових кљунова,
Каткад их треба пустити,
Да ти све што имаш однесу далеко.
Нисам спавао, ево пети дан…
Трепти ми нерв набрекао
Од даноноћног ослушкивања,
Нисам хтео да бежим од тишине,
Кад знам да ће ме њихова бука
Сустићи, пре неголи пређем
На другу страну моста.
Нисам пио воде четврти дан…
Грло је пресахнуло пљувачку
Што гурала је врисак жеђи
Из пресушне нутрине,
Нисам хтео да вриснем,
Сву сам бујицу речи у затрован
Бунар за мирно јутро бацио.
Нисам чуо глас већ два дана,
Варка ме то примирје
што растаче сутоне,
Нисам хтео да слушам поток,
Његов ми жубор језик осушио,
Та силина воде што удара тупо
У пустињу моје уморне утробе.
Нисам се мицао читав дан…
Ни трептај више не пружа заклон,
Морао сам удове своје да убијем,
Нисам хтео да ме иједан покрет,
Као стрвину немилосрдно
Открије гладним зверима.
Нисам мислио о јутру…
Небо је препуно звезда што
Ми се у зенице селе,
Као ројеви пчела збијају се
Пред налетом слућеног ветра,
Нећу да чекам судње ми јутро,
Тамо ме можда већ сад Рај чека.
Фото: Седмица; Википедија
