Фото: Света Дева Марија; Википедија

Опрости, мајко света, опрости,
што наших гора пожалих бор,
на ком се, устук свакој злости,
блаженој теби подиже двор;
презри, небеснице, врело милости,
што ти земаљски сагреши створ:
Кајан ти љубим пречисте скуте,
Санта Мариа della Салуте.
.
Зар није лепше носит’ лепоту
сводова твојих постати стуб,
него грејући светску лепоту
у пеп’о спалит’ срце и луб;
тонут’ о броду, трунут’ у плоту,
ђаволу јелу а врагу дуб?
Зар није лепше вековат’ у те,
Санта Мариа della Салуте?
.
Опрости, мајко, много сам страд’о,
многе сам грехе покај’о ја;
све што је срце снивало младо,
све је то јаве сломио ма’,
за чим сам чезн’о, чему се над’о,
све је то давно пеп’о и пра’,
на угод живу пакости жуте,
Санта Мариа della Салуте.
.
Тровала ме је подмукло, гњило,
ал’ ипак нећу никога клет’;
штагод је муке на мени било,
да никог за то не криви свет:
Јер, што је души ломило крило,
те јој у јеку душило лет,
све је то с ове главе са луде,
Санта Мариа della Салуте!
.
Тад моја вила преда ме грану,
лепше је овај не виде вид;
из црног мрака дивна ми свану,
к’о песма славља у зорин свит,
сваку ми махом залечи рану,
ал’ тежој рани настаде брид:
Шта ћу од миља, од муке љуте,
Санта Мариа della Салуте?
.
Она ме гледну. У душу свесну
никад још такав не сину глед;
тим би, што из тог погледа кресну,
свих васиона стопила лед,
све ми то нуди за чим год чезну’,
јаде па сладе, чемер па мед,
сву своју душу, све своје жуде, —
сву вечност за те, дивни тренуте! —
Санта Мариа della Салуте.

Зар мени јадном сва та дивота?
Зар мени благо толико све?
Зар мени старом, на дну живота,
та златна воћка што сад тек зре?
Ох, слатка воћко, танталског рода,
што ниси мени сазрела пре?
Опрости мени грешне залуте,
Санта Мариа della Салуте.
.
Две се у мени побише силе,
мозак и срце, памет и сласт.
Дуго су бојак страховит биле,
к’о бесни олуј и стари храст:
Напокон силе сусташе миле,
вијугав мозак одржа власт,
разлог и запон памети худе,
Санта Мариа della Салуте.
.
Памет ме стегну, ја срце стисну’,
утекох мудро од среће, луд,
утекох од ње — а она свисну.
Помрча сунце, вечита студ,
гаснуше звевде, рај у плач бризну,
смак света наста и страшни суд. —
О, светски сломе, о страшни суде,
Санта Мариа della Салуте!
.
У срцу сломљен, збуњен у глави,
спомен је њезин свети ми храм.
Тад ми се она од онуд јави,
к’о да се Бог ми појави сам:
У души бола лед ми се крави,
кроз њу сад видим, од ње све знам,
зашто се мудрачки мозгови муте,
Санта Мариа della Салуте.
.
Дође ми у сну. Не кад је зове
силних ми жеља наврели рој,
она ми дође кад њојзи гове,
тајне су силе слушкиње њој.
Навек су са њом појаве нове,
земних милина небески крој.
Тако ми до ње простире путе,
Санта Мариа della Салуте.
.
У нас је све к’о у муза и жене,
само што није брига и рад,
све су милине,
ал’ нежежене, страст нам се блажи
у рајски хлад; старија она сад је од мене,
тамо ћу бити доста јој млад,
где свих времена разлике ћуте,
Санта Мариа della Салуте.

А наша деца песме су моје,
тих састанака вечити траг;
то се не пише, то се не поје,
само што душом пробије зрак.
То разумемо само нас двоје,
то је и рају приновак драг,
то тек у заносу пророци слуте,
Санта Мариа della Салуте.
.
А кад ми дође да прсне глава
о тог живота хридовит крај,
најлепши сан ми постаће јава,
мој ропац њено: „Ево ме, нај!“
Из ништавила у славу слава,
из безњенице у рај, у рај!
рај, у рај, у њезин загрљај!
Све ће се жеље ту да пробуде,
душине жице све да прогуде,
задивићемо светске колуте,
звездама ћемо померит’ путе,
сунцима засут’ сељанске студе,
да у све куте зоре заруде,
да од милине дуси полуде,
Санта Мариа della Салуте.

Расути бехар с пролећа
Мириси смрча сред врелине
Морска пена, врхови таласа
Шта ли је жена?
.
Цветови на ливадама
Пој птица, оркестар зрикаваца
Месечина по земљи расплињена
Шта ли је жена?
.
Нежне руке што сатима вију
Из срца што зрачи топлина
Поглед пун страха или бриге
Шта ли је жена?

Ноћни зној што низ сапи лије
Уздаси страсни и милина
Први плач, мириси пелена
Шта ли је жена?

Осмех, радост, прекор неми
Залогај слатки, пита или штрудла
Њива, кућа, као стена стамена
Шта ли је жена?
.
Нежна снага, радост и осмех
Разумевање, подршка њена
Деца, благост, благословена
Шта ли је жена?

Фото 1,2,3,4: Жена, уметнички прикази; Википедија

Ту, где кобра
Игра свој плес
Смрти, а слави
Живот…
.
Где се Доброта
И Љубав нераскидиво
Преплићу у најлепши
Венац незаборава…
.
Где искон додирује
Садашњи, вечни тренутак
И плете химнично
Сећање на Извор,
.
Божански и овоземаљски!
Ту нас је
Вечност додирнула и
Дубоко, а нежно
Нам оплеменила душу!

Фото 1. Индија; 2. Златни троугао; Википедија

Фото: Фототека СЖ

Топлину ти даха знам кроз живот цео

У осмеху слутње све о чему ћутиш

Док сваки ти дамар скрива мене део

А ти мисли моје чувствима замутиш

.

У очи ме гледаш додиром усана

Зеницом ти искре немирне ми руке

Све ноћи страствене титре у дну дана

Док грлиш ми жудне љубавне јауке

.

Уздахе са груди дланом сам ти брао

Као месец када сјајем крушке љуби

Пожуду сам с тобом од чедности крао

Док се у ћутању дрхтај не изгуби

Фото: Вилинско језеро, Обчина; Википедија

ВИЛИНСКА ПЕСМА
На Родини мојих Предака има
једна Вилинска гора, под
Вилинском гором има једно
Вилинско језеро, крај Вилинског
језера има седам Вилинских врела,
понад седам Вилинских врела
простиру се сеновите Вилинске
рудине, пењући се уз сеновите
Вилинске рудине, а пролазећи кроз
чаровите Вилинске косе, избија се
на један пропланак од давнина
зван Вилинска метаљка, а високо
понад Вилинске метаљке налази се
један тајинствен Вилински вијенац
под снежним врховима
Вилинских врлети.

Фото: Голубови; Википедија

Када сам се тргла
Дан је улазио
У другу половину

Десна рука
Је љубоморна
Постала на леву
Којом сам га држала

Онда су
Голубови одлетели
И он на крилима
Њиховим

А ја сам морала
Песме да пишем
Да би се смејала
Поново

Фото: Копенхаген; Википедија

Ходам као кроз шкољку
спиралом која ме уздиже
у Светлост.
Звоник цркве или Овална кула
попут божанског наутилуса
велича светлост:
белине,
чистоте,
једноставности.
Зима није, а као да јесте:
Копенхаген.
Август или јун.
Година заборава 1990.
Нека поново буде светлост!

Буди ме тишина
И птица што ћути у глави
И море што шапуће сјене заборављене
И ријеч неказана
У тренутку сазнања љубави
И сунце што милује груди успаване жене
Наслоњена на мене и јутро…
.
Буди ме тишина
И сјећање што претећи виси изнад главе
И ријеч неказана,
Која се требала казати давно,
.
Буди ме тишина
И птица што ћути у глави
И мирис расцетале трешње
Далеко горе у башти
Којом одавно не гази моја нога
.
Буди ме тишина –
И птица што ћути у глави

Фото: Загрљај као лек; Википедија

Загрли свако биће
Загрли врло снажно
И загрли веома нежно
Грљење је спајање
Две половине јабуке
У Тијанији јој знамо име
Ја-бука будим-ка

Загрли свако биће
По слици Андрејевог крста
И широко отвори срце
Загрли снажно и нежно
Предај и прими кроз срце
Силину и Ватру Љубави
Предај и прими, не шкртари!

Фото: Фототека СЖ

Све чешће, дани лутају у магли.
Губе се са топотом кише.
Са зебњом хватам прегршт светлости.
Усамљено сунце у тамној долини неба
Све чешће не схватам
када се пре згрушао дан,
нестао голуб са гласом ветра
у тишини препуној даха зиме
расутој у ноћи
Све чешће очи не сјаје од свитања
Визије лета не свраћају у радост
Заплетеност вала, оронула срећа
Покушавам од крхотина истине
Сковати лажно виђење,
Пружити руку сећању
Кроз душе умрлог лишћа.
И опет, исто.
Пут бежања утрт је
Млазевима јесењег дана.

*

Владан Пантелић: Срба Којић

Мени најдражим особама чије ми је постојање испунило и улепшало живот
Рођен 14. Јануара 1952. године у селу Велико Поље, општина Обреновац, где је и провео најлепше дане детињства и младости.
Поезију почео да пише још у основној школи. Објављивао је у разним публикацијама као и фабричким листовима.
Одувек је волео астрономију, осматрање звезданог неба, и много је читао и чита херметичку литературу
Стално је настањен у Железнику, где је још у време школских дана срео дугогодишњу љубав, касније супругу Љубину, са којом сада живи.

Србин стил и лакоћа са којом пише своју поезију је задивљујућа,а задивљујући је и складан слалом који прави својим изразима, у скоро свакој реченици. Дивна поезија Србе Којића! И диван је мото – (Мени најдражим особама…) којим се обраћа својим пријатељима.