Лабуд Н. Лончар: Буди ме
Буди ме тишина
И птица што ћути у глави
И море што шапуће сјене заборављене
И ријеч неказана
У тренутку сазнања љубави
И сунце што милује груди успаване жене
Наслоњена на мене и јутро…
.
Буди ме тишина
И сјећање што претећи виси изнад главе
И ријеч неказана,
Која се требала казати давно,
.
Буди ме тишина
И птица што ћути у глави
И мирис расцетале трешње
Далеко горе у башти
Којом одавно не гази моја нога
.
Буди ме тишина –
И птица што ћути у глави