Фото: Фб страница – Flowers and Nature

„Љубав траје колико и живот!“, тако кажу људи.
„А, мудро би било доказати вечност!“, проговори душа.
Шта ћу рећи срцу, ако сутра пита кол’ко је волело?
Зар за један живот, до последњег даха…
Зар док траје тело?
Ја не умем тако!
Покушајте људи можда и умете продужити века,
ал искрена љубав она једна права, већа је од њега,
и од света целог, дужа од живота…
До бескраја сеже!
У морнарском чвору и небеском двору за душу се свеже.
Ево… Послушајте ту у мени куца једна вечна љубав
и пролазност ова њој се сада клања, осећај је убав.
Знам, све једном прође и прохуји време, дрхти звук од сата.
Пешчаник се сурва у дубине неме кроз малена врата.
Али ова љубав снажна је ко ветар и ко сунце топла…
Хиљаде рођења, милиони смрти, смака и потопа!
Све то када прође једно проћи неће, у мени ће остат’,
Љубав мили моји ни након живота не уме да згасне.
Док ме тихо буди, откуцај што снива…
Једном, не знам када чућу глас вољеног како ме дозива.
Одзвањаће силно путем галаксије, у сазвежђу ватре!

Фото: Пешчани сат; Википедија

Неко нам време краде
Не, не зависи то од мене

Јер, чим отворим очи
Већ време је некуда поћи

Журимо као да нас јуре
Волела бих да многи жмуре

Безброј је проблема
А кажу, времена нема
Светска дилема

Неко нам време краде
Казаљке као да лете
Ех, луди животе,
Зашто нисам дете?

Фото: Фб страница – Flowers and Nature

Позови ме, сигурно ћу доћи.
Да оживим воду у сасушеним токовима.
Дно корита поплочаћу белим облуцима
да потечем твојом увалом на грудима.
И удавим се у мирисима раскопчане ти кошуље.

Фото: Пропланак; Википедија

На овом пропланку
сигурно су некад пастири
бацали камен с рамена
и девојке песмом радовале брда.
Са овог виса
планином се орила срца
и ко зна
колико их се овде клело у љубав.
.
Овде смо и ми долазили у походе
њиховој минулој песми.
И баш као и они
клели смо се младошћу.
.
После нас
ко зна ко је све оставио
свој знак на стаблу,
китио се младим лишћем
и можда баш као и ми
клео се ђурђевданским цветањем.
.
Овде су само траве
сачувале младост,
и само песме су вечне.
И чудно, скоро ме и не боли
што нам знаци више нису на стаблу
и што је лишће опет младо.

Фото: Европа; Википедија

Ево европске екскурзије:
евакуишемо естете,
елоквентне екстрадицирамо,
еманциповане еротизујемо.
Еко епрувета-етимолоски експеримент
егзистира ентеријером,
епохална етанол- енклава
ефикасно елиминише етер.
Егзодус електрицитета,
елементарне енергије,
етике, емпатије.
Его енормно ескалира,
Естаблишмент еп евоцира
ендемске елиене, египатску еру,
енглеску едукацију, елегантни еуфемизам,
Евалуира екстремне ерудите.
Ено епидемије екстрапрофита,
elektronike&egzila!
Експедујмо ентузијазам, емоције,
eksperte&ekspertizu,empiriju&esenciju.
Елаборирана енигма:
Ех, ексер, епицентар еклипсе,
Еурека ефемерна!
Ево експозеа езотерији:
ескалација еуфоричне епохе еугенике,
екологије,еудемонизма,
епидемиологије, ендокринологије,ентероскопије
Екселенција – Европоцентрик експлоатише евнухе,
експериментално етаблира ентропију-
екваторијални еквилибријум ентитета.
Ено Европљанина!
Еукалиптусу евоцира емоције еуглене.

Фото: Песник Србољуб Митић; Википедија

1.
Ето ја самртник опет рукама
Као кукама
Као чакљама
Као бакљама божијим
.
Ја црник земни
Ја тица разјаћена
Ја мукама вично псето
Опет разапет
Опет избоден лето челом милујем
.
Ето ја опет зубима стење дробим
Сунац једем
.
Сред Србије пободен прут сам зелен
Као врба жилорастан
Као чемер као пелем горак и мирисав
.
Пуст сам јелен али јелен
Али ричем
Али сија око моје
.
Ја огубан
Ја окрастан
Али златан у грудима
Самац уклет али вичем сред Србије
.
Међ брдима
Међ глувима
Звук сам јасан
.
То ли бесно срце бије
То ли грми мозак смуњен
То завијам ко пас гладник
.
Ко вук рањен
Ал урличем
Ал не цвилим
Али звони бешња моја
.
Срџби дајем да извали моје зубе
Да оглуви моје уши
Да развали моју главу
.
Ето лајем сред Србије
Псе дозивам да ме љубе
Мени сличне псе по души
Мени сличне псе по срцу
И по крви
И по чежњи
.
Ја последњи или први
Или стоти пас по скитњи
Пас по сили да је веран
Свом племену
Пас одметник
Да је нада у чопору
Пас самотник ал пас душом
И костима
Само с псима
Само с псима
2.
Ето ја самртник опет руком воштаном
Као фрулом коштаном
Црна свирам слова
Грозну цртам слику
Ружно мислим време
.
Сред Србије сињи сам камен
Лубања гола
Ћеле-кула жива
Очи ми купине суве ал сјајне
Вилице сиве зуба ми пунане
Зуби ми од биљојеђе равни равни
Од српске проје зуби ми тупи
Али за шкргут потаман
Али за угриз љути потаман
И за смеј људски
.
Сред Србије сињи сам камен
Али стамен
Али кремен сам
.
Гребен сам смеђи понад жита
Глава сам бесна сред Србије
Над травом костур бео сам
Велика нога боса међ мравима
.
Ево сам самац сред Србије
Као колац
Као колац глогов
Као мрзни опсов богов
.
Сред Србије самац уклет
Али заклет
Ето ја самртник
Опет оком ко поскоком.

Фото: Уметница и песникиња Ирена Јовановић

Задавићу се у лепоти изазова поетског
задивићу се обезнањено у слаткоћи житка
јер питка се амброзија неизмерно нуди
небеског ужитка есенција фина, суптилна разина
лахорастог бића, лептирасто-лепршава, скакутава балерина

.
Потакнута нежношћу хармоничних милина, истанчаних
истачкана веселим одабиром боја
кроја изванредног, одора бриљира, а суштина сија, прија
душа изгланцаних, ведрих, нових испонова, вечних
у сјају бистрина изазова течних, реченичних и тачних

.
Отварам лепоту у зрну милине, као кристалну шкрињу
што праискон буди, у чежњивој машти измаглица давних
што бродовље чудних, свилених једара миче хоризонтима
и архипелазима кличе фантазије мраморастих таласастих рима

.
Покрећем дубине у опојном ткању мирине
као жрвањ креће у лаганом кругу ритам безвремена
космос да опточи милодухом ширине у свему и у мени
у опсегу разастртих димензија истине
која пресрећно звони своје тишине, раздрагано

.
Чаролија душе чаробне и чари чистине непрегледне
искре блиставила искрене, дивне, присне, прекрасне и фине
тихујем, и у мислима благо руком, у тихом мимоходу
милујем милине недодиром свиле и тилова меких
у духу, узвинута у екстатичне висине, док римујем…

Фото: Фб страница – Flowers and Nature

*

Ирена Јовановић: Аутобиографија

Ирена Јовановић је рођена у Зајечару 1971. године. Дипломирала је у нивоу Мастера на Факултету Примењених Уметности и Дизајна (ФПУД) у Београду, на смеру Дизајна керамике и порцелана. Живи и ради у Зајечару као слободан уметник и поета. Члан је УЛУС-а и УЛУПУДС-а у Београду. Имала је до сада двадесет самосталних изложби: керамичких скулптура, цртежа фигурације и апстракције, колажа и акварела апстрахованих пејзажа. Учествовала је у пуно групних изложби и у раду многих ликовних колонија. Поезију пише од друге године факултета. Песме су јој објављиване у часописима: „Развитак“, „Kрајински видокруг“,  „Буктиња“,  „Бдење“, „Арте-стих“… и у збирци „Песнички трагови Зајечара“ издатој 2023.године. Пише и поезију на енглеском језику, и по конкурсу с интернета издавача Inner Child Press из САД-а јој је изашла прва књига поезије на енглеском језику под називом „Let It Bе“, и може се набавити преко њиховог сајта:

https://www.innerchildpress.com/irena-jovanivic.php

Своју поезију на оба језика поставља на своју фејсбук страницу, а 2014. године оснива Женски поетски клуб „Влат“, који је поново активан и окупља велики број чланица. Однедавно је у Зајечару основала огранак при Савезу Kњижевника у Отаџбини и Расејању, и сада је председник огранка СKОР-а за Зајечар.

Фото: Фб страница – Flowers and Nature

Сретох се са собом
У једном трену.
Не веровах тад
Да ја сам то.

Сретох се са собом
У једној речи
Не разумех тад
Ал’ душу ми излечи.

Сретох се са собом
У дану једном
Не опазих тад
Колико је вредно.

Сретох се са собом
Пита ме: ,,Ко си“?
Не знадох одговор,
Ал’ живот лакше носим.

Зашто се сретох?
Зашто баш сад?
То Господ зна.
Само он зна.

Фото: Фототека Србског Журнала

Уради мање, постигни више
У нама она шапуће, дише
Све док и боја не почне да мирише
.
Свеобухватна, спонтана, спокојна
Док из себе сама се ствара
У њој нема мане
У целину њену све може да стане
.
Разлике тада остварене у пунини
Постају једно у њеној целини
.
Њено име је равнотежа, прихватање
Не, никако себично хтење
Она, мили моји, живота је испуњење

Фото: Уплашено јато птица; Википедија

Ловци саплетених и погурених корака
Са чудним предумљем умљем и заумљем
Време им је закривљено а видици крвави
На небу многобројство прелепих шар птица
Уранила и урокљива комшинка превидиша
.
А ја из невидиша крећем сам на видиш
Опет и опет пењем се на заравњену стену
Мрак је мркли али ми је у души меко и бело
Ту ћу остати дуго да предвиђам и стварам
И циљно кривим нишане птичјих крвника
.
Дослух са облачјем – проричем да киша сипи
Беж’те вране свраке чавке и соколи брзани!
Беж’те ласте гаврани креје и дугорепи фазани!
Беж’те црвенперке косовке врапци и пупавци!
Бежи кувикушо и бежи бели онострани орле!
.
Мудрост не лежи у алавој и дугопрстој руци
Учи дању – ноћу по дијагонали и вертикали
Читај природу одједном и у густом сажетку
Мудрост је само оно што светиском деснице
Исцедиш из седам кила грана суве дреновине