Фото:Небо на истоку, 31.12.2017.Фото -ВП

Осећам мирис пролећа… Видим на Истоку сјајило
Свиће Дан Сварога, Отварају се све скривнице
Великог тајног знања
.
Јутрос сам најпре јасно угледао
Да ме вертикале мило посматрају
Ох да!Тако треба и тако увек бива
Када се храбро потпуно отворим
Тад хук хучи – кроз мене маршира
Космичка шарена моћна штафета
Са стотине хиљада хиљада порука
.
Одмах урадих неколико вежби
За врло брзо стварање Вечности
И да сецнем силину овог налета
Добрих и лоших ванземаљаца
Није ми то одмах сасма успело
Уморих се – постадох жутоцрвен
Као ватра од зрела патлиџана
.
Ти си прозорљив и провратљив
Ти си прокровљив и прозидљив –
Ехо храбрилица у телесним ушима
Хватам сивог вођу ванземаљског
До јуче су били јаки и преварни
Његово тело губи снагу – мртвише
О да! Сетих се! Свиће Сварогов дан!

Фото: Лаванда; Википедија

Фото: Psychotria elata - Цвет који наличи на ж. усне; Википедија

и поново у црвено ја обукох усне
Јарилу ратноме да покажем душе
то ноћ се спремаше светлошћу да прсне
док нам се небеса у венама руше
.
на боку процвале од угриза звезде
и крв се плаштано свија око мене
долином плављеном копљари дојезде
падају ломљиви низ груди пијене
.
сладак од врелине глад распиње опне
уз леђа се успне змија многозуба
за трен се махнита до темена попне
.
док стеже ми колена та бол немирљуба
непреброј у цвасти дрхт лептира мами
срцем удвојени несном сад смо сами

Кроз магловита јутра, у последњи град је стигла.
Хтела је некоме дати своје ватре пролећа.
Tражила је кућу са пуно светлости
у крају покошених плавих ливада
са двориштем љубичица, без даљина.
Хтела je дати свој осмех, свој први додир,
шапат врбе њених усана, на нечијем челу,
или бар пламен њених оштрих литица
са свога лица,
и сва њена чекања топлог ветра
да се врати кроз његове очи.
.
Узалуд је куцала, довикивала да је то тај праг,
сви путеви даљи су у непознато.
Прочитала је поруку на вратима:
Не отварајте!
Клекну на праг и прошапута:
Немам снаге за нови лет,
ако ми ти не даш своја крила.
Ако ми даш снагу,
убраћу ти вечерњу звезду
и све њене лепоте вечности.
.
Затим се усправи и тихо крену у нову ноћ,
у нови вихор ветрова да пркоси самоћи.
У тихом и готово нечујном кораку
прошапута: – Имај снаге,
мрачни градови никад немају милости;
у градовима у којима си био нико,
а била сам тајанствени огањ пун врелих година.

Светлуцала је моја крв у дубинама мога осмеха.
Знај, срушила сам све каменоломе тргова,
од онога дана када сам прошла додиром по њима,
на којима сам падала, пред твоје ноге.
У камену ћу уснама својим упалити сећања
нека заувек фењери трепере и памте
жећ моју, да оставим траг.
.
Гледаш ме и мислиш како ме овај живот боли,
а не знаш, да сам ја једина на слободи,
од почетка до дна света.
Ја се не заклањам иза првих снегова, иза страха,
за мене су дани увек дуги,
стале су ми сказаљке сата.
Никоме ништа не дугујем, а све су ми узели.
Ја немам свакидашњи угодан дан,
мени је ускраћен и сан,
будим се са првим возовима,
нема ко да ми пружи две речи,
које помажу, да може стисак зуба да се појача.
.
Нико ме низашта не пита,
као да на одговоре немам права.
О, прогнани, зли…
као да вас нема,
на вас нико и не мисли,
према вама нико не корача!
Ако видите моју сузу,
нећу вам замерити,
ако имате кост у грлу,
знаће да вас прође.
Вратите се вашим удобним данима.
.
Ја не чекам на такав спас;
за мене су намењене
хладне ноћи,
хладне усне,
хладан трг ходочасника.
.
Мој избор је једино
да се радујуем Сунцу.
Превише таме, хлада, глади и самоће,
замрзло је срце моје.
Тешко бреме похабаних година
шуња се кроз таму невидљивих погледа. .
Са лакоћом ћу сићи
на последњој станици,
и сићи са ове планете.
Кад задњи степеник
додирнем без речи,
задњим погледом,
тражићу своју звезду,
и запалићу једину свећу,
Ако ви не пустите сузу, ја ћу!

Фото 1,2,3: Фототека СЖ

Фото: Храст Исцелитељ, Тијање; Фототека СЖ

Крећем у духу у дивотну Тијанију

Унутарњу земљу мојих прапредака

Ратника харамбаша врача песника

Цветиша ткаља планинки бабица

Чобана плетиља играча каменбацача

.

У Тијанији сазваћу претке и потомке

Претке рођењем потомке васкрсењем

Сазваћу обасмерно по девет колена

Претке које сам ја прадавно родио

И потомке који мене родише вечног

* * *

Склопљен у лотосу држим садану

У шумарку гаја где ноћ ноћују срне

У полукругу седе – тик испред мене

Преци увуклих очију потомци ведри

Ветар Тијанадо фијуче гај прескаче

.

Задатак је – успокојење наших умова

Задатак је – исправљање наших путева

Задатак је – дубоко прочишћење визија

Да бисмо јасно учили све наше саборце

И дали себе Златном добу пристиглом

Фото:Крњача,крајолик поред Дунава; Фототека СЖ

Ових дана је неко магијском употребом речи убедио људе да је за њихово здравље добро да се не друже, не додирују, да се не поздрављају и не грле. Да је за здравље људи потребно да се њихово лице крије, да се гуше под маскама, а нема чак ни маскенбала.

Дубоко у свом бићу осећам да све то нема везе са истином, да речи које затварају људе имају црномагијашке намере, да је истина сасвим супротна и да сада, више него икада треба да се дружимо, грлимо, волимо и радујемо. Свака болест само је изостанак Истине и Љубави.

За све оне који се боје и прописаним мерама штите од болести могу рећи следеће:
Болест удара на плућа, дакле у питању је подручје срчане чакре. Неправилан рад срчане чакре узрокују: недостатак љубави, замерање и неопраштање другима (или себи) кривљење других (или себе), дубока вишегодишња туга, срџба, недостатак додира са другим бићима, затвореност за сусрете и нова искуства, крут и оштар поглед на свет, недостатак отворености према свету, спутаност при изражавању и уживању, недостатак кретања и других телесних активности итд. Свеукупно речено узрочници болести органа срчане чакре (где спадају плућа) су СТРАХ и МАЛОДУШНОСТ.

Срце, које је средиште наше душе, суштина је која нас једино разликује од паметних човеколиких звери – суштина је која нас чини ЉУДИМА. Наша душа смештена је у грудима унутар којих дишемо. Дух у телу постаје душа а њен импулс је дах. Ако нам неко или нешто краде душу онда тешко дишемо.

Разговор и размена погледа очи у очи (лице у лице) отвара срчану чакру, покреће њен рад што у свом искуству препознајемо као РАДОСТ. Радост покреће мотор срца који правилно распоређује енергију у телу а која као таква помаже телу да избаци или неутралише било какве отрове. Дружите се са драгим људима и будите отворени за нова познанства.

Загрљај је најближи сусрет што телесно две душе – два срца, могу да остваре. При загрљају додирују се два срца, а обручавањем леђа грљеника затвара се круг љубави између два бића. При загрљају, два тела енергетски стоје као једно с тим да свако тело струји енергијом оба. У загрљају душа се отвара, тело се разкрућује и опет срчана чакра ради како треба. Можемо да опростимо, да се извинимо, да се захвалимо. Може и групно грљење, чак је и пожељно јер се енергија загрљаја појачава са сваким бићем.

Говорите истину. Говорите искрено и истинито. Када видите да се лажи провлаче немојте да ћутите, изразите то на овај или онај начин. Оно што нас спречава да се изразимо је страх, оно што нас тера да се изражавамо прекомерно и неистинито је такође страх. Изражавање умерено и истинито – ни више ни мање, такође је одраз отворености срчане чакре. Немамо више куд, истина тражи своје гласнике.

Не улазите у драме. Није лако бити свестан свих напада и у исто време не упадати у драму. Треба имати информације али истовремено бити непристрасан према њима. Наше срце је моћ која обликује стварност. Ако енергију свог срца усмеримо на дневнополитичке драме (што паразити управо желе) онда јачамо те и такве стварности. Те стварности, енергију срца, која је изворно енергија ЉУБАВИ, спуштају на ниске вибрације СТРАХА, СТРЕПЊЕ и БЕСА. Чак и подсмех и цинизам (према дневнополитичким темама) су ниске вибрације које их хране (раде им маркетинг). Врховна вибрација је ЉУБАВ. Треба разумети пре него реаговати.

Одржавати свест високо. Ово се надовезује на предходну ставку. Будна свест значи свесно упијање утисака из средине. Свесно упијање утисака (свесно гледање, слушање, свестан додир, укус..) храни тело енергијом (како нас Гурђијев учи). Свест има склоност да се лепи односно поистовећује са садржајем. Одвајањем свести од садржаја (памћењем себе или будним посматрањем свог бића и стварности) отварају се енергетски канали у телу и постајемо отворенији за танке духовне енергије. Танке духовне енергије профињују наше мисли а самим тим и осећања – умирују нас. На вишим вибрацијама обликујемо квалитетнију стварност – измичемо утицајима паразитских енергија које делују на грубим сферама нашег заборава. Дакле страх, бес, незнање вребају нашу свест да би се планови паразита остварили. На високим вибрацијама ЉУБАВИ и РАЗУМЕВАЊА такви пали светови су немогући.

Редовно се удаљавајте од садржаја друштвених мрежа, телевизије и других медија. Направите предах, неће овај свет стати ако пропустимо коју информацију. Треба јачати стварност која се налази изван „вести“ којима нас затрпавају. Како држе све медије, са сваком информацијом паразити нас увлаче у драму којом обликују пале светове.
Ми смо творци стварности иако то вероватно не знамо, а баш зато што то не знамо, све ово се и дешава. Паразити који познају домаћина боље него он сам себе, користе његову стваралачку моћ (своју немају) на своју корист а на домаћинову штету. Стварност је оно што опажамо својим чулима и ту стварност обликују наше мисли и осећања. Изван медија сва прљавштина може бити само од‌јек у нашим главама, не у стварности. Власт има моћ управо путем медија. Власт користи медије тако што прво дуго времена преко њих само лаје пре него што се усуди да уједу. Лајањем чине да поступно прихватимо то о чему се лаје, да то усвојимо својим мислима и осећањима па да када до уједа дође одговарајућа реакција изостане. Како би било када сви не би слушали њихово лајање – мантрање,и веровали у то о чему се лаје већ усмерили своје мисли и осећања на нешто сасвим друго. Игнорисање је подцењен алат за поништавање свега што је лоше.Будите ДОБРО, будите ЉУДИ.

Фото 1,2,3,4: Фототека СЖ

Фото: Ван Гог, аутопортрет; Википедија

Бијаше то осамдесетијег година прошлог века
Једног прелјепог септембарског дана приспи у село Губеревце, са сином, снаом и малим унуком госпођа Ирина, жељна да упозна крај и дом у коме је
рођена њена снаја Maра. Она е била ђевојчица кад су њени родитељи избегли из Русије, у доба бољшевичке револуције. Отац јој и мајка бијагу неки научењаци па су и њу школовали. Била она шеф одељења у Народној
библиотеци, у великом граду, па кустос и тако те ствари.

Она ти је зборила пешес свескиг језика и држала манире достојанствене, већма образоване и отмене даме. И кад је пошла у ово драгачевско село обукла се на свој уобичајени начин. Ођенула пепито браон-беж комплет с кожним реверима на костиму теракот варбе, каке су јој биле и ципеле са осредњом, нешто тамнијом, потпетицом, свилене чарапе, са шавом, бое чаја, свилену драп блузу, огрлицу од ћилибара. И, ко увек, беспрекорна кестењаста вризура, смерна шминка и кармин на уснама.

Одушевљено е посматрала, кроз прозор лимузине, таласе јеличких падина и прелепу, ломну, златно-зеленкасту драгачевску котлину, обасјану зрацима рано-јесењег сунца. Радовала се сусрету са Марином фамилијом, а особито са баба-Зорком о чијем самовању јој Мара често, са сетом, причаше.

И Марина баба е с радошћу ишчекивала тај сусрет. Неколко дана се трудила да башчице са цвјећем буду уљуђене, кућа проветрена и чиста, авлија покошена, башча ограбљена. Да свака ствар бидне на свом месту. Ко за славу. Вече пред долазак гостију измила се, опрала сједу косу, сплела кике с пажњом. Изјутра, чим је намирила краву и теле, овце и свиње, попуштала кокошке и ћурке, приставила е сарму коју е синоћ савила, да се крчка на тијој ватри, при крају шпорета. Ондак је зготовила гибаницу не жалећи јајца, сир и кајмак, и турила е у вруну од смедеревца. У том бану Микаило, те доње јагње кое јој е уредио, па ће му она то памтити или вратити, некако. Пробрала најбоље. Аман шиљеже. Нудио Микаило д-испече ал она вели, јок. Вол зетови то д-окрећу на шиљку. Нешто им то пасуе. Нарочито оном Русу. Ништа што се дангуби. Не маре што имамо лјепу љебну вруну, не мож да бидне боља. И двије пржуље. Не зна се која је љепша и услужнија. Дал земљана, дал плекана. Било би то виђеније, лашње, млого брже. Ал они воле д-окрећу на ражњу и да се пуче нође око ватре ваздан. Нека иг нек раде шта
знају. Докон поп и јарад крштава. Елем, види она поодмакло сунце изнад Гирговине, па оде у собу да се уреди за дочек. Обуче скоро неповлачену реклу. Није је носила два-три пута. Па сукњу скоро нову. Обу вунене чарапе до изнад кољена са штруфлама. За ову згоду е извиксала кондуре. И, јабогме, убради ону стоећу мараму.

***
Напуни се авлија чељади. Ђеца лармају. Мушкарци пијуцкају крај јагњета кое окрећу поред ватре. Све је на- љепоту. Кад је било после ручка, вамо, пред залазак сунца, под јабуком у авлији сједе прије Зорка и Ирина. Бијагу приближнијег година, иако је у потомцима баба Зорка измакла за читаво покољење од њезине прије. На вријеме јој се ђеца и унучад женили и удавали, те тако она дочека ваздан праунука, а прија јој јаком једно унуче. Мушкарчић. Међу њима двјема запођену се разговор.

– Драга пријо, код вас је све тако красно и питорескно, као у рају. Ово је величанствено. Готово надреално. Фасцинантно. Ја сам импресионирана и напросто очарана…
– Ма чини ти се. Није ово љепоте ни виђело. Но шта ћеш. Нема се куд. Горенаке високо а дољенаке тврдо. Трпи шта те снашло. Јопет, вала Богу, испородјеваше се ова ђечица, па кад се вако пођекад искупе, дође ти да полетиш.
– Гледам, пријо, како је божанствен залазак Сунца. Ово је стварно призор за документарни филм. Тако ме асоцира на Ван Гогове Сунцокрете. Једанпут сам нешто слично доживела негде на Медитерану, приликом крстарења… Ми смо као породица увек волели да путујемо. Не само на годишњи одмор, него кад год се за то укаже прилика…
– Земајле смо и ми око њиве сијали по ред сунцокрета. Вољо јадни Драгиша, Бог да га прости, д-украси њиву. Потље кад сунцокрет сташе и узрели, он га, веселник, посјече и полако уза стубе дигне на калкан од-штале. Кад се то горе осуши, па зими бациш мимогред пред кокоши, оне, убио иг ратос, кљуцају све једна мимо другу. Оће да с-подаве. Ма оће дизгину колко су то вољеле. Мешчини више но пшеницу. Па се раколе. И млого су боље носиле. Кадар им тај сунцокрет пасуе.
– Јесте ли Ви, пријо, кад вам је муж био жив, волели да путујете?
– Јесмо, но шта. Имали смо ти ми њиву доље, крај Мораве. У Заблаћу. Ома тамо иза парезанскијег кућа. То ти дође с оне стране планине. И ондак смо ишли да сијемо жито ан намине прољеће. Кад попрођу Младенци. Тијег дана ти е у календару они Божји човек Алексије. Неке године, кад се укаже лјепо време, и поприје кои дан. Потље смо силазили уз првоокоп. Па кад сташе, за огрт. Бивало е пођекад д-идемо пешке. Ал најчешће с коњима гор наТорлак, па потље наниже низ Бабљак. Била ти онда она шинска кола. Само тандрља, ко свети Илија кад загрми. Чуе се Бога питај докле. Није ти било, досле, овије љепота ково сад – гумараба и коекакијег згода. Па ондак, сјесени,ајд у бербу жита. Моравска ти е то земља. Попрјечају се мурузи ко ступци. Ал брање ишло подангубно. Комишало се на струку. Вели покојни Драгиша, сунце те гријало, јазук вући и комишину сад преко планине. Стрпа у купеснопове шашине са све оном комишином, па ако на зиму завали ране стоци, ћераћемо ондак, кад доспимо. Ако оснјежи, соницама ћемо. Зими нема некијег пољскиг послова. Развуче се ђубре, искрче врзине, попрскају шљиве и јабуке креозаном, нацјепа се дрваци, окруни се жито и то ти је. Да сад не дангубимо док је дужи дан. Д-отарошавамо посо. Да нас не увате кише. Треба да се оре, влачи, сије пшеница, да се скрде јабуке, повади компир, да се
пече ракија, да се наваше дрва за љепоте… Знаш каки ти је наш сељачки живот. Не знаш куш прије.

У том им Нада донесе каву. Кад је ишла малочас с бунара носећи кову с водом, чула је како госпођа Ирина помиње Ван Гога. Баба Зорка е, кад поспушта оне шоље, кришом вуцну за рукав и нако, да нико не чује, шану:
– Ова жена, ко да вантазира. Ништа не зна шта збори.
Кукуј мене, да л Мара севи што оде у ту кућу.
– Тетка Ирина – поче Нада да спашава ситуацију – ваља ли кафа?
– Перфектна. Баш по моме укусу.
– Има моја бабица слатко од вишања, од шумских јагода, од купина, од шљива, од дуња. Само да пробате. Ваља уз кафу. То мојој баши не можете да одбијете. Она то оставља с љубављу. Поврзе тегле целофаном и гумицом. Кад их поређа по шифоњеру, то вам је лепше од Ван Гогових слика.

– Па хајде, не могу то да вам одбијем.
– Башо, хоћеш ти да пробереш неку теглу за твоју
прију? – шћеде Нада да направи маневар да би у међувремено позвала Мару и тако предупредила могуће неспоразуме који су се, изгледа, заметнули у пређашњем дивану.
– Ма јок, дијете. Иди ти, ћеро. Коју гој узмеш, свака ваља. Очију ми мојиг.
Прије наставише међусобни разговор. О чему су збориле не зна се баш тачно.

***
Обадвије су се после двадесетак година, у дубокој, безмало стољетној старости, преселиле у вечност, Бог да им душе прости. Ваистину, гледајући у дубину њихових срдаца, међу њима није било великог различја. Сем спољашњег. Според наведеног, разликовале су се још и по томе што е госпођа Ирина користила миришљаве марамице, док се баба Зорка осекњивала, нако, прстима. И кад п ију к аву. Док је г оспођа Ирина е легантно држала левом руком тацну, а десном репељак шоље, коју е лагано с времена на време примицала уснама, водећи рачуна да кармин остане беспрекоран, дотле баба Зорка из дватри цуга испаручи шољу, срчући без снебивања. Немадијаше веселница кад да сједне, па да сједи. Нити да густира каву. Све је морала д-отарошава вришко, натрк. Сто послова има д-отаља. И да не одоцни да на-
мири пиљеж и сточицу за дана. Вољела е и пиленце, и кокошчицу, и овчицу, и крмачицу… и све им тепала. Тако е говорила и парадаишчић, купушчић, травица, ђетелиница, бураница, њивица. Па ђачићи, ђечица… Никад није говорила, ко пођеко: овчина, прасиште, телиште, мачкетина, кокошчина… Тим умањивањем она е исказивала радос. Баба Зорка е само јанпут увеличавањем исказала своју љубав и сјекирацију у исти трен. Било је то оне године кад је њена старија унука, Нада, којој су сви тепали Милка, а она: Миљка или Мико, родила другу ћерку – Марију. Та вест допре до бабе преко Веља Канцелара. Тако су звали шефа месне концеларије, који је имо телефон
на том његовоме послу, па је често аберима престизо и најревносније аброноше. Кад је до бабе допро тај абер, ко да е гађа гром из ведра неба. Еј мене, пустој, идобога шта ми се поради са моим Миком. Шта ли ће јој човек рећи? Сигурно ће бити љут на њу што му није родила наследника. Знала е она
млого случаева ђе су људи тирјанисали жене кад им не роде мушко дјете. Ко ће сјутра д-оре, да копа, да вотњаке сади, да бикове гаји. Ко ће да га смјени у тешкијем пословима. Ко ће Славу да наследи. Јел Славу ти не доноси ни
земља ни жена, но се она од отаца наслеђуе. И ако се неко привенча сјутра за то женско дјете кад сташе, он је дужан да слави славу својиг ђедова…

И тако, док се баба била с памећу дал да зове комшилук на алвалук, па да диже уку на своју бруку, бану њен унук из Чачка, с намером д-иште муштулук. Кад га е баба смотрила озго из авлије, она крене према њему, говорећи са очајем, ал потијо, да не чуе комшилук. Не мора они да знају њену муку. Баш би им било ћефчина. Каже:
– Јој, црни мој сине, шта нам се поради са пустом Миљком!
– Шта? – пресјече се човек.
Шта ли је могло да се деси отле-дотле?
Нема два сата како је био у породилишту и својим очима виђо и сестру и сестричину. Све било у најбољем реду. Милка пресрећна. Увек је говорила да би више вољела да буде јопет ђевојчица. А беба слатка ко мед. Четири кила и осамсто педесет. Румена. Црна коврџава косица. Дугачке трепавице. Веђе ко пијавице. Ма, ко упис.

Сто му јада прође кроз главу. По изразу бабиног лица види да е неки велики белај. Не зна само, да л се нешто страшно десило Милки, не дај Боже.
Или беби, Боже сачувај и саклони.
– Шта е било, башо, кумим те Богом?
– Јопет женско ђетуриште!

Фото: Беба, девојчица; Википедија

Грачанице,
Грано звечалице,
Граде светилице,
Гробу гордости и
Гласу светлости!
.
ГРачанице,
Роде расути
Раме повјести,
Росо дана и
Радости раздрагана!
.
ГрАчанице,
Апостоле славља,
Анђеле узглавља,
Антигоно православља и
Амине амина!
.
ГраЧанице,
Части српска,
Чојство јунака,
Чула душом окапана и
Чеда небом порађана!
.
ГрачАнице
Архангеле у трави,
Апостоле прави
Архиепископе први и
Аманету у слави,
.
ГрачаНице,
Нити с Богом саткана,
Ното с душом сведена,
Народа мога око и
Небо и све што је високо!
.
ГрачанИце,
Игло душманима,
Имање српским душама,
Иконо света и
Игро мог детета!
.
ГрачаниЦе
Церу и Колубаро,
Царице и предиљо,
Царство наше мало,
Цркво и све пред олтаром!
.
ГрачаницЕ,
Ех мој животе!
Ех душо моја!
Ех вапаје кроз планине!
.
ГРАЧАНИЦЕ, ГРАЧАНИЦЕ
Свето моје име!

Фото 1,2:Манастир Грачаница;Википедија

Фото: Цвет, Фототека СЖ

Савладај у себи искушење,
одустани од крхких ријечи.
Савладај у себи гордост,
одустани од завидних обећања.
Савладај у себи сујету,
одустани од запитаних осмјеха.

Кад искушење занијеми,
гордост оглуви, а сујета обневиди

Фото: Пси луталице; Википедија

Kевћу на сва уста
Да им је до гуше
Зевкају
.
Kад их пусте с ланца
Газди руку облизују
Умиљато
.
Да их не уланчи
Опет.

Фото: Први снег; Википедија

Волим први снијег
што пада по твојој коси.
Могу без свега,
али без стихова о теби никако,
иако знам да расути су
Све их волим и волим сваку пахуљу
која низ твоје лице силази
и топи се на усни.
Али не волим овај мраз
што је заледио све око мене
и то твоје поносно срце.
Теби сам тајна, по даху далека,
али једино ти знаш пјесмом
искра у оку да постанеш
и зрнце топлине на длану мом.
Од зиме оштре даљине ове
дрхти ми свака кост,
али тебе врела љубав грије
из сваког стиха мог.
Баш тебе чекам да откријеш тајну,
извидаш рану на срцу дубоку,
баш сваку пахуљу срца свог
желим само да теби дам.
Твоју топлину и златно срце волим,
чисто лице с ружом у коси,
осмијех што звуком све гази кише,
волим оно што љубави вриједно је,
па и оно што немам више.