Кроз магловита јутра, у последњи град је стигла.
Хтела је некоме дати своје ватре пролећа.
Tражила је кућу са пуно светлости
у крају покошених плавих ливада
са двориштем љубичица, без даљина.
Хтела je дати свој осмех, свој први додир,
шапат врбе њених усана, на нечијем челу,
или бар пламен њених оштрих литица
са свога лица,
и сва њена чекања топлог ветра
да се врати кроз његове очи.
.
Узалуд је куцала, довикивала да је то тај праг,
сви путеви даљи су у непознато.
Прочитала је поруку на вратима:
Не отварајте!
Клекну на праг и прошапута:
Немам снаге за нови лет,
ако ми ти не даш своја крила.
Ако ми даш снагу,
убраћу ти вечерњу звезду
и све њене лепоте вечности.
.
Затим се усправи и тихо крену у нову ноћ,
у нови вихор ветрова да пркоси самоћи.
У тихом и готово нечујном кораку
прошапута: – Имај снаге,
мрачни градови никад немају милости;
у градовима у којима си био нико,
а била сам тајанствени огањ пун врелих година.

Светлуцала је моја крв у дубинама мога осмеха.
Знај, срушила сам све каменоломе тргова,
од онога дана када сам прошла додиром по њима,
на којима сам падала, пред твоје ноге.
У камену ћу уснама својим упалити сећања
нека заувек фењери трепере и памте
жећ моју, да оставим траг.
.
Гледаш ме и мислиш како ме овај живот боли,
а не знаш, да сам ја једина на слободи,
од почетка до дна света.
Ја се не заклањам иза првих снегова, иза страха,
за мене су дани увек дуги,
стале су ми сказаљке сата.
Никоме ништа не дугујем, а све су ми узели.
Ја немам свакидашњи угодан дан,
мени је ускраћен и сан,
будим се са првим возовима,
нема ко да ми пружи две речи,
које помажу, да може стисак зуба да се појача.
.
Нико ме низашта не пита,
као да на одговоре немам права.
О, прогнани, зли…
као да вас нема,
на вас нико и не мисли,
према вама нико не корача!
Ако видите моју сузу,
нећу вам замерити,
ако имате кост у грлу,
знаће да вас прође.
Вратите се вашим удобним данима.
.
Ја не чекам на такав спас;
за мене су намењене
хладне ноћи,
хладне усне,
хладан трг ходочасника.
.
Мој избор је једино
да се радујуем Сунцу.
Превише таме, хлада, глади и самоће,
замрзло је срце моје.
Тешко бреме похабаних година
шуња се кроз таму невидљивих погледа. .
Са лакоћом ћу сићи
на последњој станици,
и сићи са ове планете.
Кад задњи степеник
додирнем без речи,
задњим погледом,
тражићу своју звезду,
и запалићу једину свећу,
Ако ви не пустите сузу, ја ћу!

Фото 1,2,3: Фототека СЖ