Фото: Косовски ратници; Википедија

Kаткад тако сетну ухвати ме језа,
па се сетим Kосмета и чет’ри оцила.
У грудима живи благодатна веза…
Белокрилне птице како шири крила!
.
Знам више се никад поновити неће,
оно храбро време с погачом и соли.
Док нам црна тама по колевци шеће
и на плодној њиви само камен голи.
.
Препуне пољане и крви и рана,
јоште мајка држи заставу у крилу.
А, нада јој давно беше закопана
са витешком славом кад се небу вину.
.
И згариште тихо спаљених огњишта,
жедна мртва уста, кап небеског пију…
На бојишту славном сад не цвета ништа,
црвени божури лат с сузицом лију!
.
Под ребрима болно застало је време,
испуњено јадом, страдањем и смрћу.
Пупољци су крхки, још нежније семе,
речи ми саме с јецајем загрцну…
.
Очај се са болом у грлу наниже,
стравичне су слутње обузеле стих.
Неки нови ужас прилази нам ближе,
маршеви застали, оста само крик.
.
О Србијо, мајко… Где је твој војник,
кол’ко ли их оста под небеским сводом?!
Још ми срце дрхти мислећи на њих…
Пробуди се, заклињем те Храмом и Слободом!

Фото: Лепе очи; Википедија

Ја походих ноћас свенебесну чесму
понапих се тајно освећене воде
сневах опет давно непевану песму
на ливади златној где зла не доходе
.
сванућем под ногом нежностизвор дише
звезде дугољубав гњију воће зрело
на небу болзасталом ураста све тише
расковник стамњено трошне ноћи тело
.
соколетно јутром ја засечем обзор
да светлост се прва у вене преточи
а из чесме љубави кроз свевидни прозор
место свете воде теку њене очи

Фото: Фб страница – Flowers and Nature

Кад одеш друже рукама празним

Понео си све

Јер не би више ни стало

Од онога што Теби треба.

Остави нама дубину заоране земље

Да је затрпамо семеном твојим.

Фото: Филмска камера; Википадија

Често се у мислима изгубим. Дешава ми се да тумачећи јучерашњи дан, развијем читав филм у глави. Онај, у којем сам обично главна улога, и не само главна улога, већ и режисер. Тако се ја, испричам са “особом”. Она мени одговара и везе своју причу. Водим дијалог у глави. Нема таквог виртуелног света ни у игрицама, ни у телефону, нити на компу.

Обично су то неразрешене, за мене неповољне ситуације из правог живота. Оне у којима се нисам снашла. Дијалози у којима нисам имала прави, или победнички одговор. Ситуације, после којих сам се осећала јадно, тужно, помало бедно. У сваком случају, тегобно и тмурно осећање које испуњава поражено биће.

Не само што режирам, играм главну, по потреби и споредну улогу, већ сам веома добра и захвална публика. Док кувам, перем, пеглам, изрежирам и одгледам серије, филмове, броја им се не зна.

Спремна сам за учешће на Канском фестивал, или ако вам треба нешто да осмислим, направим синопсис, карту снимања.  Спремите се само за глумачке улоге и ПОЗОВИТЕ МЕ!

Свиралом од дуге дозивам птице,
оне, што чекају на руке да ти слете
.
Посматрам жену! Мирисе дуња носи,
Орао бели на крилима ти је доноси!
.
Ено је! Гле, пред вратима твоје куће је!
Дарови праискони прате је!
.
Носи срце разбуђено, сунце у оку,
и речи љубави давно изречене!.
.
Волим је, јер воли тебе,
Витеза од руже беле и румене,
и лаванде снене!
.

За љубав њену, заливам твоје дрвеће,
водом звезданог злата,
да позлате се листови шуме брезе и храста!

Фото: Јужна Морава; Википедија

Хировита, река, плавна
без застоја се коритом креће.
Буде мирна скоро равна,
некад бесна, обале изокреће.
.
Пецароши је страсно воле,
крај тих таласа дане проводе.
Увек сиђу низ бедеме доле,
до мирисне, усковитлане воде.
.
Улов њима баш није важан
рибу врате у дубине вир.
Кажу уз реку је свет неважан
појмиш природе сваки хир.
.
Кад су дани да риба не гризе
љубави препричавају гласно.
Пре бескрајне, пецарошке кризе
жене су волели, лудо а страсно.
.
За њих није свака река иста.
Баш је ова за све права.
Била мутна ил к’о суза чиста
једина је за њих Морава.

Фото: Чуваркућа; Википедија

Јутрос су мирисале
ватре у даљини
Волим тај осјећај
Сунце
Ведро небо
И вјетар
Оћу да изгорим у ватри
Твога срца
Оно што остане
Да пребива у вјечности
Са Тобом
Нек сазреле гроздови
Неиспјеване пјесме
Теби на дар
Изнићи ће
Седам чуваркућа
У мојој башти
Иштем царство Божије

Фото: Божур; Википедија

Близу бунара
из жбуна бујна
.
Гранула су нам
три сунца рујна!
.
Руменило
с њиних литица
.
Већ је прелило и
и дечја лица
.
Па сад пчеле
брзоплете
.
Плави лептири
И љуте осе
.
Не разликују
божур и дете
.
Већ слете на нос
у круну косе.
.
Прегрмели смо
мрак и хладноћу
.
Сад нас три сунца
Греју и ноћу.
Д.Е: -“Пусти пуже рогове“, песме о цвећу

Фото: Фигура Милунке Савић у Музеју воштани фигура; Википедија

Ухвати свој сан и држи чврсто
птицу која је слетела на твој длан.
Узми ме, узми и задржи ову ноћ
умири ме да ми срце не лупа тако јако.
.
И док рукама држиш ми чврсто мисли
залети се и однеси мој шапат
твог имена на врелим уснама.
.
Веруј и заборави на пораз
да твоја тајна буде стварност,
и нека твоја рука принесе ружу мојим уснама
да остане жар што у ноћи одузима сласт
мекоће и нежности коже.
.
О, не могу да се изгубим у магли
и да нестанем попут ветра,
да одлетим у јату птица,
не могу, вуче ме место,
носталгија, љубав и ти.
.
Одлазим и дајем ти снагу
да ми притиснеш печат на разум.

Мајко Србијо!

Веровао сам ти и онда

када су се многа деца твоја

тебе одрицала,

и када су те незахвална чеда проклињала,

и када су само речи увреде имала за тебе,

називајући те именима погрдним

и срамним!

Веровао сам ти и онда

када сам као просјак

ходио пољима и горама твојим,

гладан и прозебао,

и када није било дома

једног јединог

у којему бих уточишта нашао

и душу згрејао своју!

Многе си синове и кћери

одњихала и подојила,

и у свет с љубављу мајчинском испратила;

и за сваким си дететом својим

тужила у ноћима

бескрајно дугим и сетним,

ишчекујући, са стрепњом и зебњом,

да ти се из света

далеког врате!

Болеле су те све ране деце своје,

и све страхове и бриге њихове

душом си својом осећала,

и срце је твоје крвавило

за сваким страдалим

чедом твојим!

Трудила си се

да многа гладна уста нахраниш;

да жедне и немоћне

водом живота напојиш!

Била си Мајка и онда

када се незахвалним чедима твојим

чинило да си им маћеха само,

и да немаш љубави за њих,

грешне и бесловесне!

Мајко Србијо!

Твоја незахвална чеда

вазда кукају

и свагда нешто траже од тебе,

а нико се од њих осврнуо није,

да види да ли би какво добро

могао теби

и за тебе да учини!

Нико од њих

ни један једини пут

не рече:

Благодарим ти, Мајко Србијо!

Благодарим твојој лепоти и дивоти;

благодарим твојој љубави несебичној;

благодарим песмама и радостима

твојим!

Мајко Србијо!

И, ако се некада догоди,

да се

сва чеда твоја

буду одрицала тебе,

твој те се Песник,

последње чедо твоје –

знај! –

никада

одрицати

неће!

(На левој обали Дунава, у лето 7520/2012.)