Ту, где кобра
Игра свој плес
Смрти, а слави
Живот…
.
Где се Доброта
И Љубав нераскидиво
Преплићу у најлепши
Венац незаборава…
.
Где искон додирује
Садашњи, вечни тренутак
И плете химнично
Сећање на Извор,
.
Божански и овоземаљски!
Ту нас је
Вечност додирнула и
Дубоко, а нежно
Нам оплеменила душу!

Фото 1. Индија; 2. Златни троугао; Википедија

Фото: Фототека СЖ

Топлину ти даха знам кроз живот цео

У осмеху слутње све о чему ћутиш

Док сваки ти дамар скрива мене део

А ти мисли моје чувствима замутиш

.

У очи ме гледаш додиром усана

Зеницом ти искре немирне ми руке

Све ноћи страствене титре у дну дана

Док грлиш ми жудне љубавне јауке

.

Уздахе са груди дланом сам ти брао

Као месец када сјајем крушке љуби

Пожуду сам с тобом од чедности крао

Док се у ћутању дрхтај не изгуби

Фото: Вилинско језеро, Обчина; Википедија

ВИЛИНСКА ПЕСМА
На Родини мојих Предака има
једна Вилинска гора, под
Вилинском гором има једно
Вилинско језеро, крај Вилинског
језера има седам Вилинских врела,
понад седам Вилинских врела
простиру се сеновите Вилинске
рудине, пењући се уз сеновите
Вилинске рудине, а пролазећи кроз
чаровите Вилинске косе, избија се
на један пропланак од давнина
зван Вилинска метаљка, а високо
понад Вилинске метаљке налази се
један тајинствен Вилински вијенац
под снежним врховима
Вилинских врлети.

Фото: Голубови; Википедија

Када сам се тргла
Дан је улазио
У другу половину

Десна рука
Је љубоморна
Постала на леву
Којом сам га држала

Онда су
Голубови одлетели
И он на крилима
Њиховим

А ја сам морала
Песме да пишем
Да би се смејала
Поново

Фото: Копенхаген; Википедија

Ходам као кроз шкољку
спиралом која ме уздиже
у Светлост.
Звоник цркве или Овална кула
попут божанског наутилуса
велича светлост:
белине,
чистоте,
једноставности.
Зима није, а као да јесте:
Копенхаген.
Август или јун.
Година заборава 1990.
Нека поново буде светлост!

Буди ме тишина
И птица што ћути у глави
И море што шапуће сјене заборављене
И ријеч неказана
У тренутку сазнања љубави
И сунце што милује груди успаване жене
Наслоњена на мене и јутро…
.
Буди ме тишина
И сјећање што претећи виси изнад главе
И ријеч неказана,
Која се требала казати давно,
.
Буди ме тишина
И птица што ћути у глави
И мирис расцетале трешње
Далеко горе у башти
Којом одавно не гази моја нога
.
Буди ме тишина –
И птица што ћути у глави

Фото: Загрљај као лек; Википедија

Загрли свако биће
Загрли врло снажно
И загрли веома нежно
Грљење је спајање
Две половине јабуке
У Тијанији јој знамо име
Ја-бука будим-ка

Загрли свако биће
По слици Андрејевог крста
И широко отвори срце
Загрли снажно и нежно
Предај и прими кроз срце
Силину и Ватру Љубави
Предај и прими, не шкртари!

Фото: Фототека СЖ

Све чешће, дани лутају у магли.
Губе се са топотом кише.
Са зебњом хватам прегршт светлости.
Усамљено сунце у тамној долини неба
Све чешће не схватам
када се пре згрушао дан,
нестао голуб са гласом ветра
у тишини препуној даха зиме
расутој у ноћи
Све чешће очи не сјаје од свитања
Визије лета не свраћају у радост
Заплетеност вала, оронула срећа
Покушавам од крхотина истине
Сковати лажно виђење,
Пружити руку сећању
Кроз душе умрлог лишћа.
И опет, исто.
Пут бежања утрт је
Млазевима јесењег дана.

*

Владан Пантелић: Срба Којић

Мени најдражим особама чије ми је постојање испунило и улепшало живот
Рођен 14. Јануара 1952. године у селу Велико Поље, општина Обреновац, где је и провео најлепше дане детињства и младости.
Поезију почео да пише још у основној школи. Објављивао је у разним публикацијама као и фабричким листовима.
Одувек је волео астрономију, осматрање звезданог неба, и много је читао и чита херметичку литературу
Стално је настањен у Железнику, где је још у време школских дана срео дугогодишњу љубав, касније супругу Љубину, са којом сада живи.

Србин стил и лакоћа са којом пише своју поезију је задивљујућа,а задивљујући је и складан слалом који прави својим изразима, у скоро свакој реченици. Дивна поезија Србе Којића! И диван је мото – (Мени најдражим особама…) којим се обраћа својим пријатељима.

Фото: Бог, символика; Википедија

„Иже јеси на небеси“ дргаги мој Оче,
Тешко ми је и не могу више ни педаљ прећи.
Помози ми и удаљи непријатеље моје,
Пусти ме да уживам у миру и срећи.

Бог: драги мој Сине, ниси све разумео,
Сам си изабрао овај живот да би се калио.
Бирао родитеље, бирао пријатеље,
Догађаје, искушења, непријатеље.

Драги свемогући Боже, много ми је тешко,
Мало пара, још мање љубави,
Здравље бежи од мене а болести ко пијавице,
Све што крене да се решава негде се заглави.

Бог: драги мој Сине много си слаб,
Био си златни непобедиви витез,
Сламао непријатеље и срца жена,
Стратешки мерио сваки потез.

Драги свезнајући Боже помагај одмах,
Спрема се несрећа и опет рат.
Оскудица, бежанија, немаштина,
Удариће опет на брата брат.

Бог: драги мој Сине, преслаба душо,
Знаш ли колико је мени требало да све упарим,
Осмислим свима сценарио у исто време,
Зло створим и осилим, а на добро ударим,

Да би сви имали разне задатке,
Обично тешке, а ретко кад лаке,
Да бих вас обучавао и вежбао,
Све сам вам алате и способности дао.

Мени је као оцу и створитељу,
Још теже да вас храбрим и гледам,
Смишљам догађања, борбе и поразе,
Али не бих сада да се предам.9.2.24

Фото: Звездано небо – Ван Гог; Википедија

Поглед у звездано небо
Смирај ми даје
Заједно смо и то одувек траје
.
Свет се мења, креће се
Иако уистину стоји
тако може дане да броји.
.
Свет се окреће, врти се у круг
Идући тако напред
Пут изгледа дуг
.
Опет, само је тренутак оно живо место
У вечној спирали,
оно што би живот звали
.
Никад се не стиже потпуно
Иако се тако чини
Јер Сада јесте овде, али је у дубини
.
Чим га дотакнеш већ је нестао
Тренутак је престао
И то само изгледа тако, то је оно што види свако.
.
У приближавању сада
Време стоји
А можда и не постоји
.
Битно да смо ту
Звездано небо, ти и ја
У Сада нас ништа не раздваја
.
Само ту једно можемо бити
Ту можемо све открити
Јер само у Сада Мир влада.