Из непознатих разлога
отвара се познато.

Зрно на облаку,
проходна кост.
Свевид.

Тишина исцјељује,
испраћа и смирује.

Из познатих разлога
отвара се непознато,
магла одроби видик,
тихо је дисање.

Осврћем се,
свој траг видим.

СвеАни Светлој која ме је подсетила…

Изнад врха велике и врло моћне планине
Сачињеног од Рудника и Ртња и Радана
Који је зароњен у језгро срца Срца Сунца
Дугопрсто танано свира на харфи муза Звука
Онда се једна жица уз цијук-плач откинула…

Дајбог – Планинар лебди у лотосу златном
Он – велики мудрац ратник песник и чувар
Муза вилана играча свирача сврхолуталица
Првозаштитник ледених вила са руба света
Увек је ту када из Потке Стварање извире

И ја вечнопутујући трагач и сневач лебдим
Дајбогом охрабрен и живом водом напојен
Када опојна свирка утихне вратићу се кући
Сакупићу-одабраћу свирце планете Гандарве
И дати им лиру трубу харфу гусле и свирале

Тиховаћу у Тијанији – магичној кући без прозора
Из жуте нотаре одабраћу песме – благослове
Када Месец свој круг богатим благом напуни
Наша Свирка Песма Игра оросиће и зору и цвеће
И неће више бити границе сјаја сунчаног краја

Фото 1, 2: Фототека СЖ

Фото: Фб страница – Flowers and Nature

Тражим твој поглед, али он је неуватљив,
Он плане изненада и као дим ишчили.
.
О, не лишавај наде робињу своју.
Поклони јој поглед да судбу опева.
.
Долазим ти да ме узмеш … и узми ме,
Моје усне шапћу даноноћно.
.
Жалим онога који је разгорео љубав према јогу.
Он је осуђен на тугу, јад и немир.
.
Обузет собом јог не полази,
Не дозива никога, аскета, на пут љубави.
.
Кад ти ја не видим лице у сјају,
Ходам бесциљно, а усне да свисну од ватре.
.
Имам ли дивнијег од тебе на васцелој земљи,
Заводниче мој, мој господару озаравајући?
.
Само на те мислим и топим се као восак.
И што си све даље, ја сам све ништавнија.
.
А кад се приближаваш, моја крв узаври.
И патњама нема краја, и срећи нема краја.

Фото: Фб страница – Flowers and Nature

Господе мој
.
Свет је стан милости твоје,
ја сам храм светлости твоје,
ја сам пут према теби,
.
господе мој
.
ти си циљ у мени.
О, боже
господе мој
љубави моја.
.
Из окна срца мојега
долази светлост олтара твога,
долази светлост олтара твога,
.
господе мој
.
и обузима биће моје.
Она обара свет мој
и запоседа сво биће моје.
Ништа не видим,
ништа не знам,
ништа не оста.
Блаженство преостаде.
Таласи блаженства,
плима таласа блаженства
блаженство је све што преостаде.

Фото:Месец; Википедија

Видим тражиш ме међу Звездама,
Рећи ћу ти –нисам тамо.
Ослушни откуцај свог срца-
знам, да ту сам само.
Знам и то да нико не уме два срца,
сем лутајућег Месеца да разуме.
Узалуд ме тражиш међу облацима, међу својим пороцима …
Неее, ту нема ме..
Потражи ме у другим облицима, својим корацима….куда водете…
Можда сам баш ту у твом слатком, никад прекинутом сну…
У мирису чемпреса, у ванвременском додиру…
Да баш ту,међу твојим прстима, док песак уместо лица мог милују…
Погледај одраз Месеца и како се мисли твоје у том погледу смиурују…
У свему се огледам, докле год ти се поглед протеже.
Док ме љубиш силно, тај поглед до бескраја досеже.
Ништа не радим, само ти помажем да стигнеш до своје духовне равнотеже.
У таласима мора у које гледаш, никоме мисао о мени, ни за шта не даш.
Као молитву док сањаш, понављаш:
Моја си, само моја…
А, добро знаш да ја никада нисам била, ни ти ћу бити твоја …
Само знам да нежност љубав пресеца
у ноћи пуног Месеца.
Ја сам попут Сунца које греје, које те светлошћу окупа и које ти се љупко смеје.
Ако можеш зрак да ухватиш, добићеш и мене.
Али, ако си довољно храбар, волећеш само мисао о постојању једне жене.
Ма колико ме волео и сањао будан, сваки напор мили мој је узалудан.
Овај свет површности, тек по мало чудан;
не разуме вредност љубави у бити –
ту је оскудан.
Ипак потражи ме иза Месеца, можда баш тамо љубав чежњу пресеца.
Са месечеве друге стране
неко чека ново јутро без тебе да осван.
Живот тече, време због нас неће да стане,
али немој да потонеш у бездане.
Ко зна можда наш дан тек треба да осване.
Или све овако да остане..
Ко ће знати да ли дах љубави Месец може да схвати
и мисли чежњиве у своју мрежу ухвати.
Све је како треба да буде само прихвати.
И све јесте како заправо није –
остаје Месец као неми сведок
који тајну крије .
Царује у простору тишине!
Наши погледи се нису чак ни срели, раздобље постојања погледе нам дели.
Ми ништа нисмо хтели, само смо се срели.
Заједнички Месец у који гледамо љубав нашу
на свом кантару потреба мери.
Све разумем …
Ти не волиш заправо мене, волиш само мисао о мени.

Фото: Спокој; Википедија

Вртови имају мир
кад ветар крене из твојих мишица.
.
Тада иза стене чекам распусна
са каменицама и змијом око врата
не би ти усмртила дах.
.
Лист откидам и бацам у твоје лице
а каменицама змијску главу гњечим
имам шта да кажем
кад ми врат њени репови даве.
.
А ти говориш бодрећи ме:
Вртови имају мир.
.
Из мојих недара ти
једини опијен бићеш
и сва твоја рањавања
у вртове ћу пренети.
.
И остали ће сваког јутра после буђења
итати каменом на тебе
а затим оне, наоружане јесеновим копљем
гађаће у твој снажни врат.
.
Вртови имају мир
кад крв крене из твог врата …

Фото: Путин; Википедија

На позорници Мидгарда – земље лепотице
(Зову је Тера а има и многа друга имена)
Делују две моћне и сијасет мањих војни
Држе науљене и спремне обараче и нишане
Енерали чешу ја-ја-лице и звезде раменице
Дос-ад-ило им дуго језило и мртвило чекања
.
Неисказани у топлим ложницама својим
Уместо драгане милују командне мостове
.
О дубино људске психе предубока тајно!
О тајно људске психе и пуноглаве главе!
Ох како је тешко видети сасма видљиво!
О како је тешко разумети сверазумљиво!
Окрени се хеј! и види ко те на уздама држи!
Ко те хушка на брата и ко се гоји од рата!
.
Ствараоци сварожницом у Прав управљени!
Испуњени своје душе нашли – у Ириј кренули!
.
Богови су нам послали Владимира и Доналда
Као некада Радмира Дајбога и Радомира
Живимо у вери – нади и свактрено управљамо
Да и не сможде тешке и хушкашке речи
Помажемо им да точак кола свечеве кобиле
Стрмолав укочи трепне живне и небу крене
Нека то буде! И јесу! Владимир и Доналд!!!

Врло често непосредна околина песника сматра божјом лудом. Можда поређење и није неумесно, јер луда је онај који живи у свом, посебном свету, опседнут другима неразумљивим душевним силама. А и песник, као и сваки уметник, опседнут је силама које га принуђују да се издваја, да верује да су то Божје силе и знаци. Уистину, те силе јесу божанске, а песник је онај који се понекад уздиже до вилењака, има Божји дар да види свет боље и дубље од других. Песник вилењак је видовњак, вед биће које је устању да прима и одзива се на космички зов и поруке. Горе негде је неки извор силе која дотиче његово унутарње биће, коју доживљава као светлост и глас те покушава да их разуме, протумачи и опише.

 Симболично, тај извор је космичко звоно, а песник настоји да постане његов звук, да буде глас тог извора. Писање је и чин којим покушава да допре до тог космичког и вечног у себи, у свету око себе, у човеку, биљци земљи, и да створи песму која сведочи истину о сазнатом свету. Доживљај песника видовњака је често мистичан и надасве религиозан.

Један такав песник, песник вилењак, свакако јесте Драган Симовић. Он је истински уметник јер познаје светост речи свог матерњег језика, зна им семе, моћ и магију, којима нам преноси свој увид и неодољиво нас увлачи у свој доживљај света у коме и ми битишемо. Све што пише Драган Симовић је очаравајућа поезија, вед поезија, која нас заноси и узноси. Његова поезија је и у посебној мисији обелодањивања истине о нашем Роду и његовом светом и звезданом наслеђу од ведских времена. Он је песник Вед Србства, Белог Србства. Он је сам Бели Вед Србин који је дубоко сагледао поразну истину о савременом глобалном свету који разарају и унижавају моћници. Савремени свет је свет без светости. Бели Вед Срби се уздижу изнад те духовно пале масе.

Такав је мој доживљај поетског дела овог посве јединственог и чудесног песника.

Фото: Снежна вејавица; Википедија

Пластови новога сена
Као чопор зелених паса
Седе на утрини
.
Бити југ у цичи
Бити лед у јари
И бити истинит
.
И волећи падам злој судбини у раље
Ал волим и даље
Ал волим и даље
.
Црна ружа у црним грудима
Црна крв ми црно у костима
Црн без људи црњи са људима
.
Оне велике очи умне одлазе
И она јака рука од незности
Не смем из сна

Фото: Бранислав Брана Црнчевић: Википедија

Од како седим, од како старим,
Ја се не дивим сваком воћу,
више речи и више ствари,
које не желим, нег које хоћу.
.
А ти ме враћаш на старе стазе,
ја због тебе земљом ходам,
и пуштам да ме дани газе,
и прљава ме носи вода.
.
И пуштам да ми видаш ране,
свака је тешка и дубока,
а истина ме увек гане,
ослепео бих без твога ока.
.
Од како седим од како сивим,
не стижем да се молим и кајем,
у твојој руци моја живи,
у твоме срцу моје траје.
.
Ти гледаш моје бродоломе,
потонуо бих без твоје душе,
и не дам да ме у теби ломе,
и не дам да ме у теби руше.
.
Одробовао сам све слободе,
и био жртва мржње сваке,
и не дам да ме из тебе воде,
у бродоломце и лудаке.
.
А када почну кошмарне зиме,
ако се споји децембар с мајем,
шапни у себи моје име,
и ја ћу знати да још трајем.
.
Од како седим од како сивим,
не стижем да се молим и кајем,
у твојој руци моја живи,
у твоме срцу моје траје.