Фото: Фб страница – Birds and Nature

Осећаш ли сунце или ветар на кожи?
Чујеш ли шапат биља који разноси ветар?
Осећаш ли додир земље под ногама
и мирис прашњавог пута у ноздрвама?
Чујеш ли зуј инсеката у млаком ваздуху
и песму чегртуше у прикрајку?
Чујеш ли још нешто –
нечујно?
Видиш ли још нешто –
невидљиво?
Осећаш ли још нешто –
неосетно?
Јеси ли Жив?
Јеси ли Будан?

Фото: Галаксија – Млечни пут; Википедија

Међу звездама поглед ми тоне.
Пожелим Млечним путем поћи.
Звезданом стазом све дубље роним.
Пребирам сјајне веснике ноћи.
.
Да вас поведем на пут, са собом.
Жеља постаје од мене јача.
Велики медвед стоји пред нама.
Крај Малог, бдије Северњача.
.
Не много даље, сија Вега,
прекрасни бисер северног неба.
Сазвежђе Лабуд, шири крила.
Главу му краси, сјај Денеба,
.
У Бику жари Алдебаран.
Антарес црвеним оком гледа.
Насупрот, Пегаз, широких плећа.
Уз њега чучи Андромеда.
.
Срећемо даље Жирафу, Лава.
Поглед привлаче Ракове канџе.
Сазвежђе Волар, видик краси,
Арктуром, боје поморанџе.
.
Раме уз раме, двојна браћа.
Полукс и Кастор, Близанце гледам.
Искри се, трепти, јато Плејада.
Добро познатих, Влашића седам.
.
Поклонимо се пред Орионом.
Чаробном Озу, небеског веза.
Срешћемо Косце, маглине Ригел,
џиновски румен Бетелгеза.
.
Да посетимо и Змаја, Цефеј.
Касиопеја, друштво им прави.
Велики Пас, себично чува,
блистави драгуљ, Сиријус плави.
.
Провео сам вас најкраћом стазом.
За вас нек буде, овде, крај пута.
Ко жели, може да остане,
Међу звездама са мном да лута.

Фото: “Одмор башибозлука“, слика Паје Јовановића; Википедија

Ено башибозлуци разграбише отето
Не хајући на вапаје губитника
Постадоше газде на туђем
.
Присвојише и залогај задњи
Не задавише се
.
Понекад подригну потајно
У лице
Поданицима својим
.
Кујући у злато
Куку и мотику
На сва уста
.
Да се не дигну.

Легенда каже да, када је прва зима забелела земљу, прва жена, је чезнула за свим предивним биљчицама и шаренилом поља. Анђео коме се она молила, узео је пахуљу снега и удахнувши јој живот претворио је у цветак, који не само да је разбио монотонију зиме, већ је подарио наду у божанску милост.

А друга,  већ заборављена прича говори о усамљеној старици која је живела у колибици, на рубу напуштеног села. Једина радост и њезини једини пријатељи било је цвеће које је (чудом!) најбујније цвало баш око њене колибице. Усамљеност и године погрбиле су је. Једног хладног сијечанског јутра једва је устала, тешком муком изашла пред своју колибицу окружену снегом и осјећајући да умире, заплакала је јер њених пријатеља – цвећа није још било, није се имала од кога опростити. На местима где су на снег пале њене сузе, појавили су се нежни цветићи, погнути попут ње…

Извор -хр.портал-митови и легенде-слика са нета-

Нисам ти рекла

Ни делић онога што желиш чути,

ни бол, ни страст, ни љубав , ни смех,

нисам ти рекла ниједан овоземаљски грех,

а све знаш…

.

Ноћ је , а виле боје дугу у плаво,

нисам ти рекла колико ми је до тебе стало,

а грлиш ме сваког трена!

.

Нисам ти рекла да у мени се налази твоја сена , кроз биће што

живи…

.

Нисам ти рекла оно што сниваш,

да истина јесте ,

и сваки пут када ти нешто нисам рекла,

река суза је у мени потекла!

.

Купај се на изворишту када сија плаво!

–слика – Oлег Шупљак-

Трансхуманизам.

Овај термин означава спој машине и човека. Он полази са тачке гледишта да је човек несавршено биће, врећа меса и костију, да је слаб, да је и он сам врста машине итд. Технологија постоји од кад је човека. Она може бити примитивна или јако развијена и све између – али таква не представља никада нешто више од помоћног алата.

Човек је смислио неки алат или технологију да боље ради неку ствар. Да је бржи, способнији, вештији, да му буде лакше. Технологија никада није настала спонтано. Иза ње је огроман мисаони труд да се изнађе начин.

Међутим како се уопште дошло до идеје о споју машине и човека?
Из жеље за моћи. Из воље да се влада другима и користи њихова природна енергија и сила коју су добили од Творца. Сваки човек има нешто што се тешко објашњава чак и данас.

Људски мозак ствара торзиона поља, ствара и друге фине енергије у посебним стањима свести. Те енергије су изузетно ретке и немерљиво вредне.

Међутим велика већина није свесна овога и стога и не слуте зашто се нешто ради. Филм Матрикс је отворио вечне теме, бар некој широј јавности. Мањи број људи одвајкада зна за ово.
Контролори или они који умишљају да то јесу или би да то буду, углавном имају патолошку потребу за моћи, иза тога се крије дубље сазнање. Они раде за друге. Ти други нису људи. Њима је та наша фина енергија душе, духа, здравог мозга човечијег, погонско гориво.

Зато је једна од њихових техника за спровођење овога – трансхуманизам. Спајање човека са машином ради бољег скупљања те њима потребне енергије.

Писао сам раније о сличним стварима јер је ово тема јако дубока.

Сада ћу се усмерити на један детаљ.
Толкин је у свом делу описао Прстен и његовог творца. Тај који је створио прстен, није човек, ни вилењак ни патуљак. Није ни чаробњак. Није ни киборг, није ни чудовиште.

Он припада реду духовних бића. Неки их зову Анђелима. То су бића чија суштина није телесна нити требају тело да би постојали. По потреби га себи праве, као одело. Могу бити и без тела а сачувати своје биће.

Они имају своје мотиве зашто нешто раде са Човечанством. Могу бити зли и добри али они су изнад тих концепата.

Они директно баратају са позитивним и негативним енергијама. Ради своје користи. Уколико се баве негативним енергијама, то Човечанство сагледава као зло…и јао њему. Међутим та бића то не занима. Њих не занима шта мисли човек о њима. Њих једино дотиче шта неко са вишег ступња мисли о њима.

Ми имамо ту срећу да нас подржавају они са позитивне стране а и са вишег нивоа, иначе не бисмо преживели.

Шта је тај један (из те хијерархије духовних бића) урадио са прстеном?
Створио је машину која ради на другим нивоима етеричне енергије и ту хвата своје жртве. Када неко узме тај прстен он тада постаје спој машине и човека. Трансхуманизам. Он губи полако своју вољу и њега Прстен-Машина, преузима. Полако му узме сву животну енергију и све шаље ономе ко је ту машину створио. Савршено програмирана машина. Њена привлачност је превелика. Изузетно ретки јој се опиру. Створио је строј или машину која краде животну силу. Створио је десетак таквих и на крају један који је „централни систем процесор“ или главна машина. Тај главни је направио сам и пре свега унео знање других димензија у направу звану прстен. Остале није сам створио него преко других суптилно им помагајући са стране у име науке, знања, моћи да се обнови и створи нешто. Прерушен у саветника и научника, добротвора – ангажовао је и приступио најбитнијим и најбистријим међу Вилењачким родом (читај напредним делом човечанства) и преко њих направио систем машина прстенова. Главни прстен је направио сам јер није хтео да дозволи уплив никоме –  већ је део свог бића уткао у ту машину (неки би то назвали алхемијом). На основнијем нивоу он је узео део своје суштине која постоји на вишем нивоу и убацио је у машину звану прстен, тиме добивши да је прстен покренут вечном енергијом и да никада неће имати проблем са напајањем. 

.

На крају је одлучено са вишег нивоа да се та направа уништи ради Човечанства. Да би преживело.



Не верујем да је ико икада негде писао о овоме шта је Толкин представио кроз своје дело. Још дубљи ниво је то што је он то скупио од нас кроз језик и предања. О томе сам пуно писао у ранијим текстовима и ко може нека их пронађе на блогу овде у ранијим текостовима од 2016-те године. Јер Толкин је најмање Енглез и писац фантастике а највише неко потуно други. То је јасно свима који почну да га истражују. 

Борба против машине.
Борба против идеје о поробљавању.
Не и против технологије која служи човеку јер то је алат бољег живота.

Развијати своје природне дарове и способности је кључ живота. 

Међутим све што изокола покушава да ти краде животну силу под било каквим изговором је напад тих бића из сенке.
Не заборави, њих ништа не занима сем твоје енергије. Све ће направити само да ти је узму – они бар који баратају са негативним енергијама.

Против њих нема лека ни једном методом сем напретком свести и удружењивању са вишим свестима која се труде да развију људе и која стреме позитивним енергијама. Наравно и директна повезаност са највишим – Творцем живота.

Са Творцем се повезује кроз своју душу и дух. Са љубављу, врлинама и чистим знањем те чистом применом истог. Сваки трен када си у свести врлине – ти си ближи Творцу.

Нема другог начина. Јер како ћеш победити биће које нема тело, не видиш га, не знаш ко је и које му је име ни где је ни кад је. Не знаш му мотиве док често не буде касно. Не постоји оружје које ће га повредити. На крају – то или та бића према теби не осећају ништа, јер си ти за њих као марва, стока, храна. Не можеш да причаш са њима јер они сматрају тебе за извор хране или напајања и то је то.

Зато у живот спремно напред. Са знањем са чиме се суочавамо. Јер има пуно примера да су људи се уздигли и однели победу за себе и свој род. Изашли су на мегдан тим бићима јер су знали како и зашто и с’ чим.

Стога, не очајавај. Не размишљај негативно јер то је њихов програм. Ослободи се програма. Повежи се са Творцем – са својом душом и духом јер то што они јесу – то је ватра живота. Дар Творца нама. Пут ка обожењу, знању и вишим нивоима постојања.

А опет не мораш ни то. Ништа се не мора. Чак ни да се умре…

Извор: Звезда Род-Zvezda Rod

Фото: Фототека СЖ

СВОЈ ЖИВОТ И СВОЈУ
СУДБИНУ УЗМИТЕ У
СВОЈЕ РУКЕ!
Људи се све више препуштају
безнађу и бесмислу.
Скоро да су постали посве
равнодушни према свему, а
највећма према својему животу.
Све је више оних који животаре и
преживљавају, без икаквих идеја,
без икаквих идеала, без икаквих
визија и снова.
Преживљавају од данас до сутра.
Нема у њих ничег узвишеног и
племенитог што би их покренуло
из учмалости и обамрлости.
Унапред се одричу свега оног што
би њиховом животу дало
сврху и смисао.
О слободи одавно нико
и не размишља.
Људи су се већ
одвикли од слободе.
Огромна већина наших
савременика, од седам до
седамдесет и седам година, и нема
никакву визију, никакав појам,
никакву представу о слободи.
Свет, посматран очима Плавог
Вилењака, делује као стара,
истрошена и јектичава блудница;
блудница која је у свом животу
променила на стотине, на тисуће
мушкараца; блудница од чијег је
негда прелепог, здравог, сочног,
једрог и привлачног тела остала
само смежурана и распадајућа
љуштура.
У свету нема више ничег
чедног и девичанског.
У свету нема више
никакве чаролије.
Цео свет је данас једна паланка.
Паланачки дух
преовладава светом.
Себичност и саможивост срећемо
на сваком кораку.
Простаклук и дивљаштво,
блудничење и оргијање јесте
једина животна поетика за огромну
већину бездушних и безличних.
Свуда је у свету једна та иста туга,
једна те иста беда,
једно те исто безнађе.
Можете путовати с краја накрај
света, свуда је исто – као у Србији.
Ма камо год кренули, увек ћете
стићи у Србију!
Србија је данас цео свет, као што
је и свака друга земља или држава
– цео свет.
Наравно да ја не пишем ово да бих
вас растужио и обесхрабрио, већ –
напротив! – да бих вас ободрио и
осоколио, да свој живот и своју
судбину узмете у своје руке.
Да ништа не очекујете од света, да
ништа не очекујете од људи, јер
људи су као стадо које се
води на кланицу.
Ако ви сами не нађете сврху и
смисао свом животу, нико вам то
неће учинити.
Ви ћете променити свет, само онда
када себе промените, и када ништа
не очекујете од света.
Ви ћете променити свет, јер ви то,
заиста, и можете, само што још,
можда, нисте свесни да можете!
Са вама су Створитељ и Васељена,
са вама су Богови, Вилењаци и
Преци.
Са вама је Све Оно што извире из
Вечног Живота; Све Оно што је
рођено из Лепоте, Доброте,
Љубави и Светлости.

Фото: Жртвеник; Википедија

Насред времена постављен,
Наплаћује трошарину.
Небеске ризнице, омражен и слављен,
Пуни благом по свом аршину.
.
Избира и узима само оно
Од чега се звезда пали и дан рађа,
Док бије велико звоно
И расте река пуна млађа.
.
Пешчаним сатом неомеђен,
Узима и преко мере.
Срећан ко се с кусуром врати, слеђен
Пред лицем истине и завере.

Фото: Фототека СЖ

Реци ми,
шта ћемо сада?
Шта да радимо
кад утихну сва звона?
.
Кад стану птице
и свака се на своју грану врати.
Кад лептири скупе крила
и чекају медену храну
с мирисног цвета твога длана.
.
Шта да радимо,
реци ми…
Кад ветрови почну да дувају
и фруле од врбовог прућа савију,
неку нову песму засвирају,
неке нове играче позову,
заврте, заиграју…
.
Хоћеш ли ми дати руку
и у том колу?
Ту, близу мене,
на истој ливади,
крај исте реке, у долу..
где хучи и тече
и све мирише на прошлост,
на претке…
На косе нечије расплете,
расуте гривне и уметке.
.
Шта да радимо
кад свитања почну нова?
Кад гране се под мојим прозором скупе,
кад требам да их одшкринем,
изађем из себе, из снова…?
.
Хоћеш ли ми дати скуте
и у том болу
да ме носиш,
да ме чуваш,
крчиш ми путе
до ваздуха, до извора,
до неба, до узлетања,
до вечног трајања…?
.
Хоћеш ли и сутра
бити моја?

Фото: Месечина; Википедија

Месец ужарио лампу месечарку,
обасјао прохладно новембарско јутро
док ђаке чека школа прозебла.
.
Уместо сата будилник трепери високо
над храстовом шумом,
па је тако зорњача месецу
слаткоречиво шапнула наше устајање.
.
Он јој је заљубљено обећао верност
и дахом леденим пољупце послао
па су тако постали трофејни пар
којима снови доносе радост на дар.
.
Црвени глог се нуди деци,
жбуње се опире трновито,
њи двоје у машти распуклој
оплођавају нашу визију
уочи крсне славе анђела Михаила
.
Са кућног прага по месечини
расло је узбуђење до школе,
а тамо ушушкан сањао госте и трпезу пуну.
.
Код куће идила румених образа
уз бардак ракије вруће,
отац гологлав на дан славе
служи госте а аранђел Михаило
раширио благословом божанска крила,
отац је усрдно тропар отпевао
и тако анђелу љубав исказао.
.
На столу мириси јесенских ружа
затрављено преплавише малог дошљака,
љубе га тете, бабе и стрине,
радост овенча славски мирисни дах,
раскошна песма закликта на овај дан.