Фото: Богородица седмострелна; Википедија

У десет најречи и стихова

У праскозорје благодатно
С друге стране нигденигдине
Где ватра гризодушја
мркосвестица
Силом преумњења очас мине
Завалност љубав и добротољубље
Светлосну позорницу чине
Мир и радост породице
Под окриљем Мајке наше
Пресвете Богородице

Jезеро – женска енергија символика душе
Због тајни идем у језера пећине вртаче…
И тајна ескалибура лежи у језеру можда овде
.
Видим да је вода плодовна – препаметна
Укључујем троумило ходам по пешчаној пени
Играм на обали пиљака са каменим срцима

Затим вежбам – вежбе су јин, дисање јанг
Удах хлади вреле груди, издах срце греје
Вируцкају из притока виле језеркиње

Како се дивно огледају у води брда дрвеће
Ако понестане воде призиваћу кишу
Ијуууу, оп џија, џија, хаај, џија, џуна, џија, јаа!

***
Загледан у Језеро и Небо закачен за Вечност
Добро реагујем на равнотежу Васељене

Враћам се за Тијанију хранилицу срца здравницу
Идем – поскакујем – идем – насмејан насмејан

Посвећено једној девојчици, балерини, Ирини!

Митови о вилама су део фолклора свих народа а  нарочито  Келта и Словена. Виле су лепе девојке, обдарене чаробним моћима. Рађале су се из росе или  цветова.

Оне су вечно  младе, бујних коса, до појаса дугих, и  често у белим прозрачним хаљинама. Из косе, не сме им нестати ни једна једина влас јер онда умиру или мењају свој облик.

Вила се може контролисати једино ако јој ко украде окриље  (јер имају крила)  и тада  вила постаје жена ономе,  ко га је од ње сакрио. Међутим, дође ли до својих крила, вила нестаје и никада се више не враћа.

Живе виле у близини пећина, извора, поред река, језера, по облацима па се стога разликују виле језеркиње, планинке, облакиње…. Носе поруку земље на којој обитавају.

Места где су виле играле, певале, купале се, народ је називао „Вилин извор“, „Вилине воде“ и сл.

Јашу на коњима, на јеленима, веома су добре ратнице упркос своме нежном изгледу јер кажу.  да се земља тресе када се виле боре. Добро баратају луком и стрелом и гађају  њима оне који би их што увредили.

Када би се људи нашли у каквој невољи оне би помагале, видале ране, побратимиле се са људима (пр. Марко Краљевић и Вила Равијојла). Какве би биле према људима зависило би од дела људи.

Често би дојиле децу смртника, чиме би, веровало се, та деца добијала натприродне моћи и ,,братство,, по млеку.

Данас. вилама би се сматрале девојке и жене, које у друштву заустављају дах својом појавом, имајући у виду лепоту, физичку и унутарњу.

То су жене које вас увек нечему могу подучити, лепом причом орасположити, осмехом вам лице обасјати.

То су жене које за собом остављају добро расположење, наду у бољитак.

То су разбуђене жене, свесне дарова које могу дати себи и другима.

То су оне,, које често уместо вас ураде нешто и за то им не треба ваша захвалност.

То су оне које својим „чаробњаштвом“ учине, да из ваших душа одлети туга, и да се ваша срца напуне радошћу.

Ако пожелите, пронађи ћете и Ви  своју бајковиту личност, затрпану негде дубоко унутар Вас, иза седам тешких врата, иза седам високих гора, иза седам стотина хиљада туга и суза!

КРЕНИТЕ И ЖИВИТЕ  СВОЈУ БАЈКУ!

И УПАМТИТЕ!

СВАКА  ВИЛА,  ДЕВОЈЧИЦА  ЈЕ  ЈЕДНОМ  БИЛА!

.

Приредила Верица Стојиљковић

Извор -Стари Словени и још понешто однекуда …одасвуда..

Фотографија –Huffington Post

Фото:Вечна ватра, Београд; Википедија

Док читах слово о генију нашем
ком ненадмашност и О Нил изрече
обрех се у сећању детињем
кад живот мој је почео да тече.
.
Летех и ја са крова малога
са кишобраном у рукама двема.
Да не буде пада ми болнога
ашовљена ме земља спасила.
.
Едгара Рајса када сам читао
и упознао његовог Тарзана
у парку сам са дрвета пао
не издржа ме бршљенска лијана.
.
Карл Мај ми Винетуа даде
и отад почех стреле правити.
Кад једна сестри на главу паде
и са овом игром морах престати.
.
Ископах рупу за моју корњачу
до које од пумпе спроведох воду.
У водоток убацих обртњачу
од кукурузовине сачињену.
.
Дете из дома у дружбу довели
родитељи моји – просветари.
Да се играмо га оставили
а он моју корњачу удави.
.
Из света књиге машту сам црпио
да коловођа играма будем.
И деригаће сам тако открио.
Играсмо се на туру клизањем.
.
Кажама књишким машту сам палио
да буде ватром вечности моје.
Играма радости сам је жарио
да ми се тело и душа споје.

Фото: Слика срца; Википедија

Свака мисао је енергија
И ти то већ знаш,
Све ствари су у кретању
Па и ти сада ходаш.

Све време је сада
Као на спирали некој.
Осети сваки осет,
Спокој и неспокој.

Интуиција је уво
Наше свезнајуће душе
И не дај да је ум
И свест стално гуше.

Пожели и добићеш,
Не увек оно што желиш,
Него оно што треба
Срцем да оплемениш.

Фото: Просјак; Википедија

Просјак је био некада цар, остаде сам
Од речи боли све
Трњем избодено његово срце је
Цар је сада сам
Штап у руци и динар у шаци
.
Песме је посветио
Нико није тада приметио
Срећа му са лица давно нестаде
.
Још много ће времена проћи
Од рођених осмех да ли доћи
.
Ожиљака свуда,
Туге у њему и другима
Одбачен
Говорили су му
Носићеш бреме
А он је желео разумевање
.
Руку му стеже још једна жица
За пролазника
Тужни стих
Одзвања улицом
Жал за судбином
И породицом

***

Владан Пантелић: Божица Везмар

Песникиња Божица Везмар је рођена у Косовској Митровици. Основну школу и гимназију је похађала у Зубином потоку и Митровици, а Учитељски факултет је учила и дипломирала у Лепосавићу. Сада живи, и ради као професор разредне наставе у школи, у Зубином потоку. Удата је, и, за сада, мајка је ћеркице Софије.

.Божица се бави милосрдним радом, фотографише природу, пише поезију и прозу. Године 2021. објавила је књигу песама “Стихом кроз време.“ Песме су јој објављене у више часописа и зборника (Крило, Суштина поетике … ), као и на многим порталима и сајтовима за поезију (Неказано, Онлајн поезија, Поезија суштине …).

Божица наставља писање у слободном времену, и друга збирка поезије је у припреми. Пише лако, специфично, са мало речи изражава своје виђење света, своје доживљаје и своје мудрице.

Фото: Европа; Википедија

Ево европске екскурзије:
евакуишемо естете,
елоквентне екстрадицирамо,
еманциповане еротизујемо.
Еко епрувета-етимолоски експеримент
егзистира ентеријером,
епохална етанол- енклава
ефикасно елиминише етер.
Егзодус електрицитета,
елементарне енергије,
етике, емпатије.
Его енормно ескалира,
Естаблишмент еп евоцира
ендемске елиене, египатску еру,
енглеску едукацију,
елегантни еуфемизам,
Евалуира екстремне ерудите.
Ено епидемије екстрапрофита,
elektronike&egzila!
Експедујмо ентузијазам, емоције,
eksperte&ekspertizu,
empiriju&esenciju.
Елаборирана енигма:
Ех, ексер, епицентар еклипсе,
Еурека ефемерна!
Ево експозеа езотерији:
ескалација еуфоричне епохе еугенике,
екологије,еудемонизма,
епидемиологије, ендокринологије,ентероскопије
Екселенција – Европоцентрик експлоатише евнухе,
експериментално етаблира ентропију-
екваторијални еквилибријум ентитета.
Ено Европљанина!
Еукалиптусу евоцира емоције еуглене.

Фото: Вила – девојка; Википедија

У планинском бедру удари оркана,

ветровити зналац свих тајни ваздуха.

На врху пропланка Вила седи сама

и са нежном песмом дозива свог Вука.

.

Затресе се венац стрмене планине,

зашушташе шуме, зажубори поток

и јато се птица вину у висине,

сачека их жељно бел облака обод.

.

Насмеши се Вила и расплете косу,

храстовина стара дошапну јој тихо:

„Ено, твога Вука. Гази траве росу,

трчат тако хитро не мож други нико.“.

.

Изронише зене из густине шумске,

с погледом на Вилу Вук се преобрази,

више него човек, природе му људске,

поглед му наједном постао је блажи.

.

Небо обасјава Тар’ богиња Сунца,

греје љубав тавну минулих времена,

док се на планини спајају два срца,

он је Вук и човек, она Вила – жена.

.

Сви митови света утихнуше приче,

ниједна се бајка не мери с љубављу

која из дубине коренова ниче

и траје за вечност, српском завичају.

Фото: Вук, митска животиња Срба; Википедија

Фото: Фототека СЖ

Да није контраста не бих знала
Да волим пут, сваки корак
И кад је живот горак
Када ме плаши и свуда је тама
И осећам се потпуно сама
Позива ме да се сетим
Да престанем да стрепим
И када ме сенка јури
Значи да негде цури
Изгубило се усмерење
Јавило се узнемирење
Тражи да се знаци прате
Они увек знају да те врате
Правац је један а путева много има
Па ако је зима, стеже и боли
Тај те пут сигурно не воли
Треба да се запиташ
Чему сада да се вратиш
.
У похлепи жеља срце залута
Једноставно скрене са пута
Очекивање је главни знак
Да ти је на очи пао мрак
.
Сваку вредност заборављаш
Само би да узимаш
Тада срећа нестаје
Нешто увек недостаје
.
Није важно колико си одмакао
Колико си суза проплакао
На сваком раскршћу Он те чека
Као табла нека
Тако стоји, и док благослове броји
Каже ти:
Кад ти нешто јако фали
Ти се само захвали
Затвори очи и дубоко удахни
Онда се себи са пута макни
Указаће ти се лепота овог света
Осетићеш мирис цвета
Чућеш песму птица
Видећеш светло свица
Знаћеш да си на правом путу
Јер си заборавио жељу круту
.
Сада знаш колико много имаш да даш

 * * *

Владан Пантелић: Јелена Ђурић

Јелена Ђурић је рођена у источној Србији. Од своје седамнаесте године живи у Италији. На Филолошком факултету у Трсту дипломирала је стране језике и књижевност, али то није постала њена професија. Бавила се разним пословима – кувањем веганске и вегетаријанске хране, спелеологијом, кошарком. Живот јој се почео испуњавати када је открила астрологију.
.
Астролошки језик се показао као добар водич за разумевање дубљих истина које су је привлачиле, истина о природи човека и света. Дакле, астрологију је доживела као почетак, зарон, у безконачно пространство невидљивог.
.
Јелена лако и отворено изражава себе речима. Воли људе, животиње, биљке, минерале, све штоје живо, а жива је комплетна Божија творевина.
.
Недавно је почела да пише поезију. “Откачила се.“ Пише лако и брзо, пише на србском и италијанском језику. Кроз њену поезију, а поезија најбоље открива човека, она даје савете, подучава. И тек ће се видети, кроз њену поезију, колика је мудрица…

Фото: Срећна породица; Википедија

Мени је срећа
кад су ми деца срећна
и мој домаћин здрав,
весео, вредан.
Мени је срећа кад мачак
крај огњишта преде
и хлеб мирише мек,
златно жут …
.
Мени је срећа кад кћер,
снаха и свака жена рађа
и земља кад рађа.
Дечица се смеју,
граје и скачу.
Срећа ми је кад се
пшеница заталаса
и кад је жњеју.
.
Срећа ми је кад сватови
друмовима пролазе
и годишња доба долазе.
Кад родитељи
старе у миру,
по реду одлазе.
.
Моја је срећа њихова срећа.
Моја је срећа наша срећа
и кућа пуна гостију.
И славе кад се славе
и не престају.
.
Моја су срећа
амбари пуни,
јабуке родне
и њиве плодне.
Путеви цели
што свугде воде ..
И живот у граду,
сви у раду.
.
Мени је срећа трпеза пуна.
Агапе што незване и зване гости ..
Срећа ми је даривањње,
одрицање и давање,
и кад богати пости ..
.
Моја је срећа и туђа срећа,
љубав, топлина и разумевање.
Моја је срећа свако знање
што доноси благостање ..
.
Мени је срећа кад зором раном
сунце заруди на истоку ..
Кад птица пој
призове успомене од лане
и сети ма на детиње
успомене давне ..
.
Срећа ми је кад суза склизне,
Срце удара као бубањ луд.
Срећа ми је што с другим
живот делим,
што љубав границе прави
и од ње даље немам куд ..
.
Моја је срећа ваша срећа,
што делимо добро и зло.
Што живот је уз мене
О кад се помера тло.
.
Мени је срећа
истина, љубав,
вера у Бога
и још штојешто ..
Мени су срећа
ливаде, шуме, брда,
језера, реке и небо ..
.
Моја је срећа
највећа срећа
кад је у дому све
здраво и весело.