А негде у завичају оста само име

и љубав која може да се каже

песму ми најлепшу уништише риме

мртви под земљом ново сунце траже

.

између мене и песме завичај се скрио

и звери док ходим моје мисли следе

да ли сам мртав у живоме био

куда ли ће глава срце да поведе

Посвећење вилењака у овоме свету има десет ступњева, а на свакоме ступњу посвећења Вилењак се задржава седам година.

Почетак посвећења Вилењака јесте сам тренутак рођења.

На првоме ступњу, до седме године, када је посве повезан са Мајком а нимало са Оцем, Вилењак живи у оностраним световима вила и вилењака, где савладава уметност сневања у будноме стању.

У том добу, он је више у оностраним него у овостраним пространствима, где са духовним бићима из оностраних световима, поред уметности сневања, савладава и уметности маштања, уобразиље, певања и сликања живим речима.

На другоме ступњу, између седме и четрнаесте године, када је подједнако повезан и са Мајком и са Оцем, Вилењак савладава вештину живљења у свету људи.

Тада он више борави у овостраном, упознавајући људе, откривајући све њихове врлине и мане, све њихове вештине, слабости, мудрости, преваре, лажи и обмане.

На трећем ступњу, између четрнаесте и двадесет и прве године, када је посве повезан са Оцем а скоро нимало са Мајком, Вилењак савладава ратничке и борилачке вештине, припремајући се за Сунчевог ратника.

На четвртом ступњу, између двадесет и прве и двадесет и осме године, превазишавши и ослободивши се посве оба ауторита – Мајке и Оца – Вилењак открива и упознаје знања, мудрости, философије, културе, уметности, књижевности и науке цивилизација, раса и народа овога света.

На петом ступњу, између двадесет и осме и тридесет и пете године, Вилењак започиње своје духовно рођење које је – за разлику од биолошког, физичког рођења – поступак илити процес који ће трајати не само до свршетка овога животног тока, него и кроз све будуће животне токове.

Тада Вилењак трага за својим Коренима, за Прецима и Боговима, за својим Племеном и Родом.

Стога је пети ступањ посвећења Вилењака, можда, и најпресуднији за његов будући духовни развој.

На шестом ступњу, између тридесет и пете и четрдесет и друге године, Вилењак савладава, упоредо, уметност живљења и уметност умирања.

Од тог доба он почиње свесно и самосвесно и да живи и да умире.

Да живи сваки тренутак – овај тренутак – као последњи тренутак у овом животном току.

Свакога трена живи, умире, васкрсава и изнова се рађа.

Освешћује истовремено како тајну живота тако и тајну смрти.

Тада схвата и освешћује, да је смрт само пролаз кроз овостране и оностране звездане капије, кроз овостране и оностране видљиве и невидљиве светове.

На седмом ступњу, између четрдесет и друге и четрдесет и девете године, Вилењак се среће са својим тамним двојником, са својом материјализованом сенком у овоме свету, схватајући и освешћујући да је све време његов најљући противник у овоме свету био нико други до ли његов тамни двојник.

На осмом ступњу, између четрдесет и девете и педесет и шесте године, Вилењак открива све своје грозоте и гадости, све своје злочине и ужасе, сва своја ружна, прљава и лоша дела из минулих животних токова, и труди се, да што више од тога духовно, енергетски и кармички прочисти и поништи, како би – ако је икако могуће – посве растеретио и ослободио своју душу за успињање на више ступњеве Творчевог Стварања и Присуства.

На деветом ступњу, између педесет и шесте и шездесет и треће године, Вилењак мора да се сретне и да посве упозна своју тамну душу из оностраних светова, која је била праузроком свих његових патњи, страдања, грешака и стварања лоше карме кроза све минуле животне токове.

Сусрет, упознавање и освешћивање Вилењакове тамне душе прелива се и на десети ступањ, између шездесет и треће и седамдесете године.

Ако се на деветом ступњу догодило откривање, упознавање и осветљавање Вилењакове тамне душе, на десетом ступњу, Вилењак мора још за овог животног тока да – знаменито илити симболично – прође кроз звездане капије смрти, како би своју своју тамну душу посве освестио и просветлио и, на концу, тако прочишћену сјединио са својом душом у пречистој Творчевој светлости.

После овога, Вилењак ће, можда, и даље физички да борави у овоме свету, али је, уистини, душевно и духовно посве прешао у оностране светове, међу бића стварања, љубави и блаженства.

Он ће се од тада кретати овим светом само као чиста душа и чисти дух, само као чиста светлост и чиста свест.

Боравиће у свету, али свет на њега више неће имати никаквог утицаја. (У Великом Гају, 21. гумника 7526.)

Песник се обраћа Роду своме!

Светлост у нама обасјава и најудаљенија звездана јата!

Нема смрти за онога који је ово Знање у Веру преточио!

Који ово Снева и Живи, Снева и Живи у Вечности!

Створени смо за чуда која наш ум ни појмити не може!

А ми ништа од тих чуда не чинимо, само зато што смо умислили да смо јадни и бесловесни!

Свет нас је од рођења убеђивао да смо смртни, и ми јесмо смртни, јер смо поверовали свету да смо смртни!

Заиста, свет нас је све време држао у лажи, и ми смо поверовали у све лажи света!

А сам наш Живот јесте чудо над чудима!

Али ми не можемо да видимо Чудо Живота, будући да смо све време, од детета, живели у лажи!

Ми смо сишли Одозго, и дошли смо из Будућности, а све друго су лажи људи у вечитој лажи!

Наши су Преци рођени у Светлости, и наша је света дужност да будемо достојни Предака својих!

Да препознамо Светлост у себи, и да Светлост предајемо ближњима својим!

Наши Преци и Потомци у нама се срећу у Светлости, само онда када смо и сами у Светлости!

Нема смрти за онога који је ово Знање у Веру преточио! Који ово Снева и Живи, уистини, Снева и Живи у Вечности!

Србија ће бити слободна онда када ти будеш био слободна личност.

Ако ти ниси слободан човек, за тебе ће тада цео свет бити само једна велика тамница.

Србију ћеш најлакше променити тада када себе промениш.

Онога тренутка када ти будеш одлучио да будеш свој на своме, да живиш слободно на земљи својих предака, тада ће и Србија бити твоја родина, твоја домаја, твоја држава.

Све док ти ниси слободан, не може ни Србија бити слободна, и никада Србија неће бити – твоја Србија!

Залуд се ти трудиш да мењаш и ослобађаш Србију, ако сам,  у своме срцу, ниси слободна личност.

Колико слободе има у твоме срцу, толико слободе има и у Србији.

Србија никада не би била поробљена, да пре тога ти сам ниси био поробљен.

Онај ко је Србију економски и војнички поробио, најпре је тебе културно и духовно поробио.

Атлантисти су лукави, веома лукави.

То је најлукавија човеколика раса на Земљи.

Они већ вековима живе од својега лукавства и твоје неосвешћености.

Ако ниси образован, освешћен, посвећен, самосвојан и самобитан, они ће те за час поробити, а да ти и нећеш бити свестан тога, да си и од кога си и када све поробљен!

Немој дозволити да будеш само једна од оваца у тору атлантиста.

Одбаци све лажне атлантистичке вредности, па ћете и ти и Србија бити слободни.

Ако ти је све атлантистичко драже, милије и вредније од свега србског, како ћеш онда да се бориш за своју слободу и слободу Србије?!

Излечи се од болести атлантизма и американизма, па ћеш и себе и Србију излечити, а потом и ослободити.

Почетак промена и ослобађања Србије, гле! у срцу твоме започиње.

Не оклевај, већ, храбро, крени у промене!

Немој дозволити да те се сутра и преци и потомци стиде!

Фото: Атласна карта Србије; Википедија

ОСВАНУЛА СУНЧАНА,

МОЋНА, ЧИСТА!

ДА БИЋЕ

ТВОЈЕ ЗАБЛИСТА,

КАО У

ВРЕМЕ ДУШАНОВОГ

ЦАРСТВА!

.

ДА ТВОЈА

СВЕТА ПОСЛАНСТВА

ОПЕТ ДОПРУ

ДО БОЖИЈИХ

ДВЕРИ…

.

ДА ЉУБАВ

НАША ЗА

ТЕБЕ, НЕМЕРЉИВИМ,

НЕБЕСКИМ ПРОСТРАНСТВИМА

СЕ МЕРИ.

.

СРБИЈО, ДОБРА

ТИ СРЕЋА!

БУДИ ЈОШ

СВЕТИЈА, СВЕТЛИЈА

И ВЕЋА!

ПРЕД НАРОДОМ

И БОГОМ!

.

РЕЦИ, ЗАУВЕК,

СВЕМУ, ШТО

ТЕ СПУТАВАЛО

И УНИЖАВАЛО,

ЗБОГОМ!

.

ЗАБЛИСТАЈ ТАВОРСКИМ,

ЗЕМАЉСКИМ И

НЕБЕСКИМ СЈАЈЕМ!

СВЕ БЛАГОСЛОВЕ

ТИ ДАЈЕМ!

.

ДА РАСТЕШ

СВЕ МОЋНИЈА,

СВЕ СРЕЋНИЈА

И ВЕЋА!

СРБИЈО МОЈА

ВОЉЕНА!

ДОБРА ТИ СРЕЋА!

Фото: Ramonda serbica; Википедија

Фото: Балкански ратници; Википедија

Цео двадесети век
У Србији јечи лелек.
Нагрнула тушта и тма
Да нам затре семена.
.
Од Балканских храбрих битки,
Величанствена победа у Великом рату,
Кроз понижење наших јунака,
И славе у Другом светском рату,
.
Па неправедно бачене бомбе
Тамо пред крај века.
Шта нас од сила таме
У будућем времену чека?

Хвала вам деде и прадеде,
Хвала нашим очевима,
Хвала хајдучицама са децом,
Ма хвала вам потомци, свима.
.
И даље су смутна времена.
Трују нас са свих страна,
Али нема срце у јунака,
Нема непријатељу брана.
.
Заглупели нас здушно,
Засули разним сокоћалима,
Живимо у машта свету,
На нас се свака лудост прима.

Ко да се буни или
Не дај Боже жали,
Јер док има сигнала
Нама ништа не фали.
.
Планета плаче над нама,
Бог нас се здушно стиди,
Погледај се Србине у огледало
Све се у њему види.
.
Космички бол нас гуши,
Тама нека у души,
Светлост се тешко пробија,
Правда пред силом повија.

Фото: Славуј; Википедија

Не певај птицо песму коју славуј једино зна

Кад багрем сав бео замирише у ведрој ноћи

Пусти да слушам тишину овог у мени бездна

Опчињен музиком њеном у сопства немоћи

.

Не певај птицо — од твог пева увенуће траве

Оне исте у чијој роси купао сам видике

Чезнући да оком загрлим небесне зоре плаве

Опчињен тоновима у души сакривене слике

.

Не певај птицо — глув сам за твоје мучне звуке

Јер могу ме дирнути само чемер и бол истине

Твој пој пун је безвучја и изван моје муке

А мене опчини песма кад је сва од суштине

Фото:Фототека СЖ

Ноћас си била
у мојим сновима
душо моја лепа
као штит тишине
као сјај очију
моје хладноће
…држали смо се за руке
и ходали невидом
и траговима меланхолије
баш као некада на јави
ћутала си
ниси волела дуге говоре матичара
ћутао сам
нисам желео свађати се са твојим погледима
доносе ми немир.
.
Увек сам измишљао
драга
глупе алибије
и тражио нова склоништа
да прекријем љубав
обећао сам ти
мердевине за рај
лагао сам те
лечио сам душу пољупцима
због тебе сам боем био
испијао и последње
кафанске залихе вина
црвеног као пупољци
на твојим грудима
које сам љубио једнога лета
у сјају зрелих жита
и миловао златне власи
твоје плаве косе
расуте низ рамена
и удисао мирис
недорасле љубави
…пусти снови.
.
Још се понеко
сећа нас
како да објасним
да ниси поред мене
…још те има
у моме споменару
у стиховима
у песмама
моја вечна станарице.
Рекли су ми
да си сретна
у другом граду
пусти ме понекад
у твоје тајне ладице тишине
да са склупчам
у твоје наручје
…ти и не знаш
колико је живота у мени
један ћу теби поклонити
као дар несталих дана.
…Никад нећеш бити
у гробници мојих сећања.

Фото: Бели крин; Википедија

Разапетог
Коњи ме вуку и
Вино старо,
Госпођо Хоџић,
Проливено по столу
.
Поглед ми празан
Док гледам ваше очи
На урамљеном зиду
.
Нога крене и
Онда станем
На даљини клетој
.
Ви знате госпођо
Колико сам патио и
Стискао руке
Око флаше а
Радим то и сада
Понекад
Признајем
.
Ја бих вас ипак
Поново љубио
Госпођо Хоџић
Али не знам
Може ли то повратити
Вашу душу
Из пијаног ока вина
.
Ви сте сами
Баш као и ја –
Није довољно носити прстен
На десној руци
.
Разапет сам
Госпођо Хоџић
Међу коњима
Остарелим и пијаним
Мислима мојим
.
Некад Вас звах
Свијетлим именом
А сад госпођо
Зажмурите јаче
Да ме видите
.
Болнички окречен папир
Узмите у бијеле руке
Нацртајте ме
Са кривим носем
Очима упалим и
Ушима клемпавим
.
Али ви знате
Да сте лош цртач
Зато цртајте
Само сјећањем и д‌јелом
Дивићу вам се као некад
.
Вама се не остаје у
Кожи јагњета
Вуци су поново у моди
А опет ви бисте вољели
Остати цвијет неубрани
Крин
Крин госпођо
Крин у вашој души
Убрали су други
А не ја
.
Госпођо Хоџић
Молим вас
Немојте плакати
Само сам се шалио..

Фото: Ласта; Википедија

Кад неки дечак оде од куће,
Најпре му уши постану вруће.
Веома вруће и горуће.
.
Кад отисне се дечак низ цесте,
Тад ништа није оно што јесте,
И оно што јесте као да није,
И све је некако нестварније.
.
Одбеглом дечаку горе уши.
И све се руши.
Руши.
Руши
У очима. Срцу. И души.