Фото: Бели крин; Википедија

Разапетог
Коњи ме вуку и
Вино старо,
Госпођо Хоџић,
Проливено по столу
.
Поглед ми празан
Док гледам ваше очи
На урамљеном зиду
.
Нога крене и
Онда станем
На даљини клетој
.
Ви знате госпођо
Колико сам патио и
Стискао руке
Око флаше а
Радим то и сада
Понекад
Признајем
.
Ја бих вас ипак
Поново љубио
Госпођо Хоџић
Али не знам
Може ли то повратити
Вашу душу
Из пијаног ока вина
.
Ви сте сами
Баш као и ја –
Није довољно носити прстен
На десној руци
.
Разапет сам
Госпођо Хоџић
Међу коњима
Остарелим и пијаним
Мислима мојим
.
Некад Вас звах
Свијетлим именом
А сад госпођо
Зажмурите јаче
Да ме видите
.
Болнички окречен папир
Узмите у бијеле руке
Нацртајте ме
Са кривим носем
Очима упалим и
Ушима клемпавим
.
Али ви знате
Да сте лош цртач
Зато цртајте
Само сјећањем и д‌јелом
Дивићу вам се као некад
.
Вама се не остаје у
Кожи јагњета
Вуци су поново у моди
А опет ви бисте вољели
Остати цвијет неубрани
Крин
Крин госпођо
Крин у вашој души
Убрали су други
А не ја
.
Госпођо Хоџић
Молим вас
Немојте плакати
Само сам се шалио..