Фото: Один пије воду са Мимировог зденца; Мудрост; Википедија

Када бих пожелела да оставим
нешто иза себе
био би то осмех пун љубави.
.
Волим вас, људи
када сте весели или пак тужни,
јер ја сам свемоћни мали зденац,
који зна узрок ваших стања.
.
Скривени у пукотинама ваших душа
постајете још истинитији
јер очи више вас откривају
дубина сна је утопљена у њима.
.
Та чаролија што обасјава ноћи
и буди жарко жељене дане
сва је саткана у вама,
у порама вашихх зеница
у бљештавилу лица откривених
у траговима сенки очишћених.
.
Ја разумем све,
Јер сам свемоћни мали зденац.

Фото: Лабуд; Википедија

Сутон је,
стуб, из језера једро,
на њему галеб чучи,
боје на хоризонту
несвакидашње за децембар,
патке и гуске клизе по води,
неколицина шетача у журби.
Један лабуд молу пришао ближе,
непомичан дуго мирује на води,
урони каткад и крилима
све око себе забијели,
лабуд, бисер језера,
крилима плијени тајне
неба и воде,
слијева боје, стихове,
у слику љубавне пјесме.

Фото: Врбаци; Википедија

Реке занете младошћу врба

протекле, а нису знале.

Нове воде неће видети љубав

остављену у зеленилу вирова.

Пределима овим

стасала заљубљена детињства

и поклањана срца за успомену.

А ни росе, ни младе траве

нису сачувале стопе

младића и девојака.

Не маре стазе за тугу повратака.

Крај неке капије застао човек.

Деца у дворишту не знају

да је и он овде био дечак.

Нека време одјекује.

Они прошли дечаци и девојчице

ћутке су оковали душу.

Зелена пепелишта

ничу и боле на повратку.

И нико, боже, баш нико

неће сазнати

да су били песници

што су отћутали своје песме.

Фото: Бели орао; Википедија

БЕЛИ КОСМИЧКИ ОРАО
Пловимо на крилима Љубави,
на крилима Космичког Орла.
Космички Орао је онострана
праслика најтананијих
стваралачких космичких енергија
које се крећу завојито.
Космичке животне и стваралачке
енергије, које се крећу и простиру
завојито, подсећају на
исполинског орла
несагледних белих крила.
Отуда је знамен Орла у
свих Древних.
Орао је знамен, и праслика
слободе и висине, бескраја и
вечности.
Приказ Орла на стегу и грбу
јесте прасећање, прапамћење
Космичког Орла.
Тако се преко слике Орла на стег
и грбу призивају космичке
енергије и божанска дејства из
Језгра Постања,
преко оностране праслике
оваплоћене и приказане
у Космичком Орлу.
Бели Орао јесте Бела
Енергија Космоса.
Најтананије, животодајне и
стваралачке енергије имају
млечно-белу вагру.
Те енергије су основа и потка свих
иних енергија и дејстава у
ПраВасељени.
Све друге силе и енергије
простиру се по бескрајним и
вечним поткама млечно-белих
енергија Космичког Орла.
Све космичке енергије крећу се
завојито, преко Удвојене
Завојнице.
Наши Древни су били велики
посвећеници видовитог знања,
и они су били упућени у највеће
тајне оностраних светова.
Са Космичким Орлом можемо се
повезати преко трећег ока,
у стању дубоког тиховања.
Преко трећег ока низводимо се до
самог језгра унутарњег срца,
где ће нам се пројавити Бели
Космички Орао.
Тада ћемо осетити и доживети
Космичку и Божанску Љубав.

Фото: Фб страница – Fractal Multiverse

Фото: Свети арханђел Михаило; Википедија

Једног дана Бог рече архангелу Михаилу:

-„Сиђи Михаило међу народ и помози им да се ослободе зла, беде и пакости.“

-“ Господе драги, силазио сам много пута. Таман једну рупу закрпим, отвори се нова. Има нешто у човековом срцу танано, лако се кида и пуца, и лако се наводи на невољу.“

-„Михаило, нема савршености. Човек је такав какав је. Уме овако и онако. Видиш како се Луцифер поиграва са њима. Требало би да Луцифера убедиш да напусти човеков животни простор и да људе остави на миру.“

-„Господе, Луцифер их не тера ни на шта. Лично сам гледао како људи сами налазе решења кроз зло. Можда би могао да Луцифера примиш назад. Он ти само показује колико је Твоје дело несавршено и недовршено.“

-„Михаило, даћу човеку још једном шансу. Уколико је не искористи, направићу НОВИ свет.“

-„Господе драги, шта ће бити са Луцифером?“

-„Вратићу га међу нас. Он је свој задатак савесно обавио.“

Архангел Михаило заплака. Сузе су му росиле низ лице и падале на земљу. Путујући кроз небо претварале су се у снег. Није плакао архангел само због радости, што ће његов брат по крилима, Луцифер, напокон да се врати, већ што ће човек са тим повратком да нестане. Отац ће направити нову врсту.

-„Оче, какав ће бити СВЕТ без људи? Зар не мислиш да ће превише мира, љубави и тишине да донесе досаду, умртвљеност и равнодушност? Зар не бринеш да човек, овакав какав јесте, боји свет?“

-„Добро Михаило, даћу им још времена. А ти човекољупче, види, како можеш да им помогнеш.“

Фото: Славски колач; Википедија

Фото: Русија; Википедија

Русиjo, ти си joш jедина нада!
Oчи свих праведних упрте су у те.
И ми, заражени трулежи Запада,
jедва се држимo joш за твojе скуте.

Тoпи се мoрал из стариjе’ дана,
нестаjе мудрoсти, негдашње, из глава,
дjеца нам биваjу индoктринисана,
несвjесни, jадни, шта им се дешава.

Oни oсjећаjу да нештo не ваља,
ал’ не знаjу кo jе за тo кривац прави.
Штo више науче, мудрoст им jе даља:
испиру им мoзак на шкoлскoj настави.

Њима мoзак пуне свиме и свачиме
самo да би били oд суштине даље
и затупљуjу их, у учења име…
Интелектуалне праве, oд дjеце, бoгаље.

Кoга упитати, кo да их научи,
шта jе прави живoт, шта jе мудрoст права…?
Не знаjућ’ oдгoвoр, учитељ се мучи,
питања o тoме вjештo избjегава.

Oвo малo наде, штo на селу има,
oва луча свjетла кojа срца гриjе…
штo сељаци чуваше, наши, вjекoвима
jедва да се jавнo и пoменут’ смиjе.

Русиjo, искрo, пoсљедња у тами,
кojoj су упрте руке милиoна
и oчи из таме, кojе свjетлoст мами,
паднеш ли joш и ти, паст’ ће и сва oна

традициjа штo се чува стoљећима,
пo кojoj су истина и Бoг изнад свега,
а праведан макар неку наду има
да ће jеднoм сунце oгриjат’ и њега.

Русиjo, акo стварнo си Русиjа,
храбрих Запoрoшких и Дoнских Кoзака,
нек из тебе стара слава сад засиjа,
спаси свиjет oд Западних oкoва и мрака.

Фото: Москва, гл. град Русије; Википедија

Фото: Махариши Махеш Јоги; Википедија

Господе мој
.
Твоја слава је потпуна,
твоја милост је потпуна,
ти си потпун.
У пунини живота мога
ти си потпун.
Ја сам рам светлости твоје,
а свет станиште славе твоје.
Ја сам пут према теби,
.
господе мој
.
ти си циљ у мени.
.
о боже
господе мој
љубави моја.
.
Кроз окно срца мојега
јса светлост олтара твога.
Из окна срца мојега
долази светлост олтара твога.
Она долази, она долази,
.
господе мој
.
и простире се уоколо.
Обасјава земљу и небо,
осветљава сунце и месец,
благосиља анђеле и људе.
Земља и небеса уживају
твоју блиставу славу,
твоју славу у пуном сјају.
Милост твоја благо жамори.
Она блажено жамори.
Она блажено жамори
иако у тишини,
ипак,
.
господе мој
.
та тишина жамори.
Она говоти у твојој милости,
она говори о твојој милости.
Свет ужива милост твоју,
свет је препун милости твоје.

Фото: Фб страница – 𝐍𝐐𝐄李

Фото: Фототека СЖ

Знам за цвет у срцу што расте,

удахнуто семе песмом Творца!

Знам за цвркут птице у лету,

мајку што грли с онога света!

Знам за облак, румен и бео,

дао ми Он, путоказ у овом животу!

Знам за кап воде што ватру плави

и њом се игра!

Знам за душу радости пуну,

сузе од смеха и поглед милосрдни!

Не знам за песму нељубавну!

У нашем свету, она не постоји!

Фото: Зид; Википедија

Дошао је и јули
а ја
још увек
даљинама цртам
вреле додире
твојих руку
…много је година
отишло у једном дану
не тражи крила
на мојим раменима
она више не могу
летети
не подижи зидове
и гвоздене завесе
који нас раставише
иако смо пар корака
били једно поред другог
судбина је победила
право на љубав.
.
Никад ниси била
мој и божји поредак
већ позорница
себичних надања
и усахлих чежњи
које су олује љубави
претвориле у згаришта.
.
Скривали су нас
хладни камени зидови
…само нам је небо
било исто
и птице које су прелетале
на обе стране зидова
поред којих смо
много пута пролазили
и сунце
које нас грејало
сваког јула…
као и овог.
.
И данас
често наслоним сећања
на сиви камен
и дане
који се њишу као лампиони
као вратнице
које нико не отвара
…а живот шапуће
нове приче
самоћа ћути
и снива твоје кораке
којих више нема
…ти и не знаш
да је пола тебе
остало у мени
као мој вечни грех.

Фото: Ватрене искре; Википедија

У прапочетку искре заиграше,

По целом свемиру, телу Бога,
Оплетоше коло радосно
Човековим ликом оличено.
Ехо из свемира се чује
Толико далеко и високо,
Као слап неизмерне љубави
Уроњен у вечност, дубоко.

Будност се сама расплиће.
Елеменат света је свако биће.
Шапатом се проноси глас,
Ево нас, стиже божански спас.

Реци слово (по)тврдног учења,
Его разгради, душу просветли.
Честица божија у теби нек засветли.