АГАПЕ

Љубави,
гледај кроз мене
и не слушај ме.
Путеви и раскршћа, Гордијев су чвор…
Куда се сливају магистрале,
куда идемо везаних очију?
Где су нам циљ и исходиште?
.
Љубави, ти си Орион мог зимског неба,
ја више не ходим земљом
и нисам роб времена,
за мене су часовничари изумрле занатлије.
Не бојим се Зевсових паса,
мени и Грифон пред ноге долази.
.
Љубави,
нисам презрео ту реч,
иако ми је с њом већ похабана песма,
иако ми нагриза стихове као бесни пацов,
самоусудом отрован.
Слушао сам о лепоти гетсиманске руже,
али је нисам спознао.
Ваљда више волим да сањарим, него да гледам.
Тако сам и тебе одсањарио,
па си исувише стварна, недодирна.
.
Агапе,
знамо се већ дуго,
али ти ниси обавештена.
Негде су се сусрети измаштали,
а ти си спавала немирним сном.
И можда је време да се откријемо пред собом,
не бежећи од наготе и огледала.
Волим те такву, сву обојену,
стопљену с дугом на прозору мог сна,
гледаш негде у бездање
и не чујеш бунцање овог лудака.
.
Агапе,
већ звучиш пунотом мог презира.
Презирем што су векови умирали без нас!
Презирем сутоне и сумраке!
Све оно што тоне и мрачи,
не остављајући времена за дах!
Презирем немоћ језика
да именујем твоје постојање,
које се у мојој вечности осипа!
.
Агапе,
један ме пут теби водио,
на њему Светлоноша ‒ Бог,
који те приказа мени,
као Константину Часни крст,
па отад ходам к теби, уназад…
Још само у Бога и Голготу верујем!
Све су варке овог света као четири јахача,
све су страсти овог света зло семе,
а наша срца плодно тле за које се им клица хвата.
.
Љубави…
Уђи у песму,
нека ми већ потрошена реч похаба срце!
.
СЛОВО ЉУБАВИ

Између нас је Велики кањон
и олујна ноћ. Аqua alta…
Мемљиве зидине
Што удишу гат и ломе вал.
Хиљаде голубова слећу на трг Светог Марка,
Облаци страже над Маријином куполом.
А ти ме гледаш са оне стране молитве,
Где допиру само одрицања.
.
Између нас је Зид плача,
Гетсимански врт, Пут суза.
Хорови херувима у златној одежди,
Литургијски звон: Алилуја!
Синајска гора и пламени огањ
из купиновог жбуна,
што Мојсију Господа несагориво проказа.
А ти ме гледаш земаљским очима,
што бесправно суде и пресуђују.
.
Између нас је Плава гробница,
острво Керкира и сасуд кипарски.
Где Свети Спиридон с мачем у руци,
потапа лађе Агарјана,
и тело беструлежно његово мироточи.
Горе лимунова и ретки цветови,
што ничу из лобања солунских јунака.
А ти ме гледаш малодушно,
злопамтивши само сопствене заблуде.
.
Између нас су царски вртови,
јапанске трешње и висећи мостови,
језера из којих шуште локвањи;
Паравани, гејше и самоуки ратници,
пиринчана и поља шећерне трске.
И зов монаха с непроходних планина,
што живе од сунчеве светлости,
огрнути само мудрошћу живота.
А ти ме гледаш као грешку,
која се ни у наговештају десила није.
.
Између нас су реке, брда и пустиње,
степе и прашуме, слапови водопада,
што стене добровољно гоне у смрт.
Океански висови и морске панораме,
бакрени заласци, што по небеском платну
из пехара посипају сунчеву крв.
Између нас су чудеса земље и милостиви Бог.
А ти ме гледаш без слуха,
до тебе не допиру моје молитве.
.
Али њина те благодат целива.

МИСЛИ МОЈЕ ЈЕДИНИ ЗНАШ

Мисли су моје чудесни врт
испред Артемидиног храма,
висећи вавилонски балкони,
витражи венецијанских храмова
и римски колосеуми.
.
У њима буја хиљаде трава,
за срце, за ум, чаробно лековитих.
Сваки је бедем и стуб
опасан ружом пузавицом,
јарко акрилних боја.
.
Мисли су моје гоблен стихова,
од њих се лако извезе песма
и измашта ћилим разбојем од сна,
платно, на које пчеле мед доносе
и врцају га саме сред медишта.
.
Мисли су моје зле јаруге,
пред њима Минос стражари,
оне су големи ужарени гробови,
сви кругови пакла, што обе руке прстенују,
на чијим длановима чистилиште пребива.
.
Мисли су моје суша и песак,
рушевине после суровог циклона,
преко вољне ноћи и подбула јутра,
плес са духовима и привиђења,
све оно на шта нерадо жмуриш.
.
Мисли су моје ветрови ружа,
што се увлаче змијолико у твоје зденце,
кад под веђама репом ошину прекор,
па распусте благост у њене вртове,
јер једино ти ми мисли и знаш.

*
Невена Милосављевић

Невена Милосављевић, рођена 13. 04. 1990. године, одрасла у Лешку на Космету, живи у Звечану. Завршила је студије српске књижевности, радила је као новинар на ТВ Данкос плус у Косовској Митровици, где је имала своју ауторску емисију ,,Пергамент”, ради као наставник српскогјезика у средњој школи. Сарадник је издавачке куће,,А Согласˮ из Зворника и члан хуманитарне организације ,,Српска нитˮ из Подгорице и лектор сајта ,,Злочини над Србимаˮ. Пише поезију, прозу, есеје, критичке осврте. Добитникје 26. Међународних награда за поезију, као и два посебна признања ,,Орден кнеза Николе Васојевића” за очување епске традиције и њена збирка песама ,,Источник” награђена је признањем ,,Књига године” у издавачкој кући АСоглас. У припреми су још два рукописа, међу којима је рукопис збирке песама ,,Духовницеˮ коју је 2019. године у манастиру Бешка благословио за штампу блажено почивши митрополит Амфилохије. Сарађивала је као лектор, рецензент и уредник на 70 издања књига својих колега. Њена поезија и минијатуре превођене су на руски, мађарски, енглески, француски и немачки језик. Објављивала је поезију и приказе у многим часописима широм Србије и региона (Бдење, Сазнање, Суштина поетике, Књижевне новине, Нова Зора, Ток, Петрушка настамба, Сизиф, Др Филстуд, Сребрни вијенац, Неказано…) Невена је мајка троје деце.

Фото: Света Дева Марија; Википедија

Опрости, мајко света, опрости,
што наших гора пожалих бор,
на ком се, устук свакој злости,
блаженој теби подиже двор;
презри, небеснице, врело милости,
што ти земаљски сагреши створ:
Кајан ти љубим пречисте скуте,
Санта Мариа della Салуте.
.
Зар није лепше носит’ лепоту
сводова твојих постати стуб,
него грејући светску лепоту
у пеп’о спалит’ срце и луб;
тонут’ о броду, трунут’ у плоту,
ђаволу јелу а врагу дуб?
Зар није лепше вековат’ у те,
Санта Мариа della Салуте?
.
Опрости, мајко, много сам страд’о,
многе сам грехе покај’о ја;
све што је срце снивало младо,
све је то јаве сломио ма’,
за чим сам чезн’о, чему се над’о,
све је то давно пеп’о и пра’,
на угод живу пакости жуте,
Санта Мариа della Салуте.
.
Тровала ме је подмукло, гњило,
ал’ ипак нећу никога клет’;
штагод је муке на мени било,
да никог за то не криви свет:
Јер, што је души ломило крило,
те јој у јеку душило лет,
све је то с ове главе са луде,
Санта Мариа della Салуте!
.
Тад моја вила преда ме грану,
лепше је овај не виде вид;
из црног мрака дивна ми свану,
к’о песма славља у зорин свит,
сваку ми махом залечи рану,
ал’ тежој рани настаде брид:
Шта ћу од миља, од муке љуте,
Санта Мариа della Салуте?
.
Она ме гледну. У душу свесну
никад још такав не сину глед;
тим би, што из тог погледа кресну,
свих васиона стопила лед,
све ми то нуди за чим год чезну’,
јаде па сладе, чемер па мед,
сву своју душу, све своје жуде, —
сву вечност за те, дивни тренуте! —
Санта Мариа della Салуте.

Зар мени јадном сва та дивота?
Зар мени благо толико све?
Зар мени старом, на дну живота,
та златна воћка што сад тек зре?
Ох, слатка воћко, танталског рода,
што ниси мени сазрела пре?
Опрости мени грешне залуте,
Санта Мариа della Салуте.
.
Две се у мени побише силе,
мозак и срце, памет и сласт.
Дуго су бојак страховит биле,
к’о бесни олуј и стари храст:
Напокон силе сусташе миле,
вијугав мозак одржа власт,
разлог и запон памети худе,
Санта Мариа della Салуте.
.
Памет ме стегну, ја срце стисну’,
утекох мудро од среће, луд,
утекох од ње — а она свисну.
Помрча сунце, вечита студ,
гаснуше звевде, рај у плач бризну,
смак света наста и страшни суд. —
О, светски сломе, о страшни суде,
Санта Мариа della Салуте!
.
У срцу сломљен, збуњен у глави,
спомен је њезин свети ми храм.
Тад ми се она од онуд јави,
к’о да се Бог ми појави сам:
У души бола лед ми се крави,
кроз њу сад видим, од ње све знам,
зашто се мудрачки мозгови муте,
Санта Мариа della Салуте.
.
Дође ми у сну. Не кад је зове
силних ми жеља наврели рој,
она ми дође кад њојзи гове,
тајне су силе слушкиње њој.
Навек су са њом појаве нове,
земних милина небески крој.
Тако ми до ње простире путе,
Санта Мариа della Салуте.
.
У нас је све к’о у муза и жене,
само што није брига и рад,
све су милине,
ал’ нежежене, страст нам се блажи
у рајски хлад; старија она сад је од мене,
тамо ћу бити доста јој млад,
где свих времена разлике ћуте,
Санта Мариа della Салуте.

А наша деца песме су моје,
тих састанака вечити траг;
то се не пише, то се не поје,
само што душом пробије зрак.
То разумемо само нас двоје,
то је и рају приновак драг,
то тек у заносу пророци слуте,
Санта Мариа della Салуте.
.
А кад ми дође да прсне глава
о тог живота хридовит крај,
најлепши сан ми постаће јава,
мој ропац њено: „Ево ме, нај!“
Из ништавила у славу слава,
из безњенице у рај, у рај!
рај, у рај, у њезин загрљај!
Све ће се жеље ту да пробуде,
душине жице све да прогуде,
задивићемо светске колуте,
звездама ћемо померит’ путе,
сунцима засут’ сељанске студе,
да у све куте зоре заруде,
да од милине дуси полуде,
Санта Мариа della Салуте.

Расути бехар с пролећа
Мириси смрча сред врелине
Морска пена, врхови таласа
Шта ли је жена?
.
Цветови на ливадама
Пој птица, оркестар зрикаваца
Месечина по земљи расплињена
Шта ли је жена?
.
Нежне руке што сатима вију
Из срца што зрачи топлина
Поглед пун страха или бриге
Шта ли је жена?

Ноћни зној што низ сапи лије
Уздаси страсни и милина
Први плач, мириси пелена
Шта ли је жена?

Осмех, радост, прекор неми
Залогај слатки, пита или штрудла
Њива, кућа, као стена стамена
Шта ли је жена?
.
Нежна снага, радост и осмех
Разумевање, подршка њена
Деца, благост, благословена
Шта ли је жена?

Фото 1,2,3,4: Жена, уметнички прикази; Википедија

Ту, где кобра
Игра свој плес
Смрти, а слави
Живот…
.
Где се Доброта
И Љубав нераскидиво
Преплићу у најлепши
Венац незаборава…
.
Где искон додирује
Садашњи, вечни тренутак
И плете химнично
Сећање на Извор,
.
Божански и овоземаљски!
Ту нас је
Вечност додирнула и
Дубоко, а нежно
Нам оплеменила душу!

Фото 1. Индија; 2. Златни троугао; Википедија

Фото: Фототека СЖ

Топлину ти даха знам кроз живот цео

У осмеху слутње све о чему ћутиш

Док сваки ти дамар скрива мене део

А ти мисли моје чувствима замутиш

.

У очи ме гледаш додиром усана

Зеницом ти искре немирне ми руке

Све ноћи страствене титре у дну дана

Док грлиш ми жудне љубавне јауке

.

Уздахе са груди дланом сам ти брао

Као месец када сјајем крушке љуби

Пожуду сам с тобом од чедности крао

Док се у ћутању дрхтај не изгуби

Фото: Вилинско језеро, Обчина; Википедија

ВИЛИНСКА ПЕСМА
На Родини мојих Предака има
једна Вилинска гора, под
Вилинском гором има једно
Вилинско језеро, крај Вилинског
језера има седам Вилинских врела,
понад седам Вилинских врела
простиру се сеновите Вилинске
рудине, пењући се уз сеновите
Вилинске рудине, а пролазећи кроз
чаровите Вилинске косе, избија се
на један пропланак од давнина
зван Вилинска метаљка, а високо
понад Вилинске метаљке налази се
један тајинствен Вилински вијенац
под снежним врховима
Вилинских врлети.

Фото: Голубови; Википедија

Када сам се тргла
Дан је улазио
У другу половину

Десна рука
Је љубоморна
Постала на леву
Којом сам га држала

Онда су
Голубови одлетели
И он на крилима
Њиховим

А ја сам морала
Песме да пишем
Да би се смејала
Поново

Фото: Копенхаген; Википедија

Ходам као кроз шкољку
спиралом која ме уздиже
у Светлост.
Звоник цркве или Овална кула
попут божанског наутилуса
велича светлост:
белине,
чистоте,
једноставности.
Зима није, а као да јесте:
Копенхаген.
Август или јун.
Година заборава 1990.
Нека поново буде светлост!

Буди ме тишина
И птица што ћути у глави
И море што шапуће сјене заборављене
И ријеч неказана
У тренутку сазнања љубави
И сунце што милује груди успаване жене
Наслоњена на мене и јутро…
.
Буди ме тишина
И сјећање што претећи виси изнад главе
И ријеч неказана,
Која се требала казати давно,
.
Буди ме тишина
И птица што ћути у глави
И мирис расцетале трешње
Далеко горе у башти
Којом одавно не гази моја нога
.
Буди ме тишина –
И птица што ћути у глави

Фото: Загрљај као лек; Википедија

Загрли свако биће
Загрли врло снажно
И загрли веома нежно
Грљење је спајање
Две половине јабуке
У Тијанији јој знамо име
Ја-бука будим-ка

Загрли свако биће
По слици Андрејевог крста
И широко отвори срце
Загрли снажно и нежно
Предај и прими кроз срце
Силину и Ватру Љубави
Предај и прими, не шкртари!