Фото: Фототека СЖ

слутим те ноћас топлу и смелу
улазиш крадом кроз несандвери
увир водени низ делту врелу
разгони дуго тамнине звери
.
постеља бљеска на месецстази
дрхтај ми жеђ за тобом јавља
љубобол исконска венама слази
предворјем храма великог славља
.
руке две луке уплова тела
мрестиш ту дуго склиску наготу
дробним таласом у јутра бела
двобедра бродица носи грехоту
.
петлови поје на станцу камену
давимо се у растан пламену

Ветар заћута да чује –  мук!

То главу подиже ХРОМИ ВУК!

Приђи Роде – изрече он –

Сунце и Месец, пут су твој! В.С.

Вучји дани -светковина вукова – у вези су са култом предака,  трају 7 дана и завршавају се Дајбоговим даном, 11. 11.

Празновало се и дуже код Срба и Бугара а највише последњег дана, названог растурњак или распист, када се вукови разилазе.

Растурњак је иначе дан који постоји код свих вишедневних празника посвећених прецима. Душе умрлих (које се у овом случају налазе у вуковима) су се гостиле и последњег дана се растурају.

.

Некада се обичавало позвати вука на заједнички обед или изнети му вечеру на раскршће. На Косову и Метохији се некада спремао посебан колач који би увече домаћин износио на кућна врата и нудио га вуку

.

Један од разлога слављења Вучјих дана, код нас је повезаност нашег народа са вуком као митским претком.

Постоји и једно веома давно записано занимљиво веровање, словенских суседа, а то је, да се сви Словени понекад претварају у вукове!(Чајкановић)

.

Према Чајкановићу, отеловљење врховног српског бога, а он сматра да је то Дајбог, понекад се описивало и као Хроми вук или Хроми Даба.

Дајбога је доласком хришћанства заменио Свети Сава.

Вука су још називали и НЕИМЕОНИК, КАМЕНИК или ДИВЈАНА.

.

-управо смо у овим данима –

Извори: Старославци, Википедија, Словенска митологија, и сл…

Сањала сам неке слатке снове

не слутећи да ће баш тада неко да ме позове.

Док сам се будила из тог дивног сна,

фалила ми је нит непозната.

На месту тих пукотина

обитавала је празнина,

а мени је силно требала фина нота мира.

Када сам чула твој глас,

схватила сам у тили час

да баш ти дајеш сну слаткоћу,

а мом животу потребну пуноћу.

Све си моје и када те нећу

и када те хоћу.

Сва моја неба и све земље

ушушкала сам нежно

баш ту крај тебе.

Све ноћи које сам пробдила

и све сузе које сам пролила

за спасење своје

теби сам наменила,

живот ти подредила.

Да се моли не уме нико као жена

која у себи љубави и милости има.

Као таква може изобилно

да шаље молитве баш свима,

али најјаче и најдубље молитве које се изговоре

одлазе звезданом стазом под твоје прозоре.

Оне се ту као пчеле крај кошнице роје.

Једино, једино моје,

Све написане за тебе свитке

дочекујем тамом, испраћам у освитке.

Сваки стих и редак

везује се љубављу чистом за небески поредак.

Пишем као помахнитала

шта бих ти рекла

и шта бих те питала.

Чују ме цврчци.

Памте ме свитања.

Фото 1,2: Фб страница – 𝐍𝐐𝐄李

Фото: Девојка спава; Википедија

У тами моје собе бди блудна постеља

На њој спава тиха девојка расуте косе

И док сваки удах њених груди пун је жеља

Жудњом у њој пластим орошене откосе

.

Поглед ми јасно луди негледом што дели

Њу уснулу, топлу – жар што ме будног бу-ди

И моје усне с којих се круне давно свели

Зумбули бели и бурне пролећне ћуди

.

Тмина се сва топи под теретом пожуде

Пред заборавом у нама разлике сваке

И већ у њеном сам сну – крај ње ноћи худе

Док у себи чујем лета њених кораке

.

Она одавно будна – пред судом страсти стоји

Грлећи страх у мени грли страхове своје

Усне нам сад дрхте – граница не постоји

Замке врелих дамара грлимо обоје

Често сам имала прилику да чујем како постоје добронамерне и оне друге лажи. Као, добронамерне лажи се користе, да не би другу особу повредиле. Приметила сам да људи који често користе добронамерне лажи, користе и оне друге. Особе које добронамерно лажу или су неискрене или кукавице, мутне удворице, у комбинацијама или све заједно.

Нема ослонца у таквим особама. Често, с временом, тим особама слабе морална начела и почну да лажу из личне користи.  То је тај пут, којим се чешће иде. Он није ни бео, ни црн, а ни сив. То је отуђење од самопоштовања, кад ти лична реч не значи ништа, кад није битно ко си и какав си? Препустиш се удовољавању самом себи, по цену лажи, поклекнеш пред материјалностима и почнеш да једеш сопствену духовност.

Кажу, истина је Бог, а лаж?

Да је лаж храна, вероватно би била слатког укуса. Шећер је храна наопака, знамо да временом, убија. То је, неко би рекао, самоубиство из нехата. Можда је и самоубиство са намером. Лаж се коти, веже у круг и прави вртлог. Ко једном у тај зачарани круг или вртлог упадне, тешко из њега излази. На крају га центрифуга лажи исцеди, спљеска као крпу и од човека постане сенка.

Сенке у природи немају никакво угледно место. То су неми, посматрачи живота. Ако је нешто на планети заиста мртво, то је сенка. Мртва као и сама смрт. Оне су привремене, пролазне и непостојане. Неке су мрачне, влажне и застрашујуће. Сенке су неми пратиоци, којима се не придаје значај.

Фото: Човек и сенка; Википедија

Песма дође на папир

Кад је пустимо да слети из кавеза

Који у глави и око главе носимо

Глава је оловка а графит је срце света

.

Песма је увек ту у нама и око нас

Ми смо увек око песме – око песме гледа нас

Уместо љубавника загрлите песме

Будите блудни у тој лепоти

Загрлите их …хиљаде… и плешите плешите плешите

Певајте их… певајте им… певајте

.

Грцајте их док вас крцкају

Док вас не скрцкају на најситније умове

Што ће беспомоћно пливати у лепоти

У коју сте растопили овај свет – свој свет

Онај свет, оносвет, овосвет – тосвет

.

Свет светли – светли свет са друге стране

Певајте плешите кроз светове!

Фото: Бели голуб; Википедија

Фото: Фототека СЖ

Искреност је врлина цењена у њеном животу.

Ретки су с том врлином били део њене приче…

Знао је то…

.

Било је касно да се мења иако је обећао

Знала је,

Неистина куца на врата њене душе

Када неког волите,

Не желите га гледати другим очима,

Осим заљубљеним, очима једне срећне особе.

Читао је…

.

Тамо је било порука да ће све бити у реду,

да је јутро паметније од вечери,

да ће бити све више ведрих дана,

да је човек шкољка,

да је он њена песма,

да га воли,

.

Бога је молила да му живот буде леп.

Имала је срце за њега,

Куцало је другачије

Замолила га је да се не деси олуја празних прича,

То би јој био ударац са ожиљком

Молила је да се јави, да поново живи, волела га је…

.

Знао је да,

Ако не сања, болеће је

Ако не говори, туговаће

Ако буде плакала, неће видети

Ако буде тужна, нестаће

Ако је воли, живеће

.

Ретко кад је осећај вара..

Он зна да она тоне, нестаје

Без љубави је празна,

Хладно јој је без топлог погледа

Без љубави, нема писања

.

Долази киша суза,

Живот јој се  претвори у море неистина

Није умела да плива на таласима.

.

Он..

Гледа тај талас који је баца о стену,

Оставља је саму, раањену

Отвара очи, не плаче, жива је…

Опет лечи ране, сада другачије, навикла је

 .

Заувек ожиљком обележен њен жиивот је

Нема мелема за покривање….

Због свега тога више никада неће имати оно срце

које је некад куцало другачије,,…

 .

Ожиљци настали неистином се теже лече,

Скоро НИКАДА!

„Волим те“,  рече ми јутрос птица

Савршено да започне дан!

Сети се ових речи које

у гласнику од давнина стоје!

Изађи ван!

Негде

Где стојим сам у песми

Где шапућем у јасној нади

Где ја пребивам кад ни једна светлост не сија

Где сам и кад нисам

.

Тајна мисао остаје.

.

Дели своје гласове са мном.

Доводи ме у и из лудила

Vuče moju suštinu kroz blato

Окривена осећајем и жељом

.

Ето га лежи… vici!

.

Ali onda…

Није ме брига за оно што није у мени.

Сви они који остају у сенци

Вечна жеља за одливањем

Мрачни пут до славе.

.

To je njihova najdublja priča.

.

Хоће ли да побегну?

Хоће ли опет бити целе?

Можда, можда сам управо чуо.

Само шапуће али ипак… Реч.

.

Кад би твоја душа знала…

.

Vatreni prsten je u svima nama

Прстен белог пламена непролазан.

Негде у времену живи,

Непробуђени сан снова.

.

Neću počivati.

.

Слеипнир ће опет да грми!

Није Один тај који поседује коња.

То је светлост и љубав и предања која слушају

Глас живота у себи.

.

Один чека предају вере.

.

Непробуђена сећања на старе дане.

Пре Сунца и звезда и вела.

Где је само светлост била

Где је само љубав била…

.

Све то и има…

грлећи зелену свилу своје цитре свештеник из земље Шу
спустио се западном страном планине Емеј
и на први замах његове руке
као да чух шум борова из хиљаду долина
и мрморење брзака планинских потока
и јеку звона стегнутих мразом
и не чух долазак вечери зелене планине
и облаке јесени што све обавише тамом

Фото: Планина Емеј; Википедија