Фото:Храст Исцелитељ; Фототека СЖ

О предивни храсте даноноћно стојећи учитељу
Који својим стаблом сварожницом – усправницом
Живиш – казујеш Правду Божију – највећу истину
А са многим гранама лишћем цветовима и жиром
Зрачиш обзорницу – водоравницу – Љубав Божију
Сварожницом и обзорницом знаниш тајинство крста
.
У пресеку црвене сварожнице и плаве обзорнице
Видим љубовно свезнајно и свевидеће око Божије
Које дајјее вид Камену Биљци Зверци Човеку и иним
А мени продорни благослов у свих двадесетдва ока
Којима лако откривам и јасно видим живу мрежу
Нашу вечну Мајку – Васељене повезницу – грлилицу
.
О наш Једини Боже храстолико пројављени у Тијанији
Нека твоје снажно мирно стрпљиво и милосно биће
Научи свеколика бића и мене дивотним врлинама храста
Кореном – ослонцу снази чврстини поверењу сстрпљењу
Стаблом – раст ка Небу плодном и свактрено стремљење Теби
Крошњом – напуни наша срца Свељубављу делатном
.
И нека нас сок који гради и храни сваки део твог тела
Повеже најчвршће са свезнајним и најдубљим Суштом
Које је Неизрециво и Вечно Безкрај и Љубав Извор и Ток
Које ствара и даје Живот и покрет најмањем и највећем
И које је распрострто као истост у свему видном и невидном
И дај нам моћ стварања вечне складне и једнотне Лепоте

Господе!

Удостоји ме тишине.

У њој обитава стотину чуда.

У тишини ја сам оруђе царства Твог.

Живим гласно а плачем тихо.

К`о цвет којег сунце љуби.

И нежни ветар њише.

Милује Бог.

.

Господе!

Дај ми да волим

Као што сунцокрет воли Сунце.

Јер златно- из срца Бога ниче.

Да опраштам дубином тихом.

Док спокојно течем ко река дубока.

.

Господе!

Нека ми реч – опрост исијава.

Изливом Твоје Љубави.

Светлостшу неугасивом, мноме се слави.

Да опраштам подмуклости глупе.

Говор увреде – то узалудне су приче.

Од којих на срцу коров нам ниче.

Око чела на судњи дан.

Око грла на ђурђевдан.

.

Господе!

Доносим Твоје вјерују, где сумња влада

Тобом ми се, око чела ниже месечина.

Мир умирен – војска ангеолика једина.

Дуби ми срце и сунце, да растера очај.

Наду, у светлом мору неба – Рај.

Светлост – тами.

Где руку спустим нека буде цвет.

И сучеве птице лет.

И сунчеве птице лет.

.

Господе!

Удостоји ме сунца у оку – поглед

Над свим лукама, морима.

Пролазним сенима – шуморима.

Где ће дланови моји бити Твоји.

Они што хлеб поделише да се мржња затре.

Љубећи Љубав

И румен пупоља од нежне ватре.

.

Господе!

Утеху да пружим – светлост

Обрисе плаветног неба

Румено цвеће среће

Где мирише бајка од хлеба

Да схватим кроз новорођена слова.

Вечност – даје нам се преко благосова.

.

Господе!

Ох да и ја пружим парче среће.

Стојећи над жртвом једном.

Јер онај који даје тај добија.

И бива победник жртвом чедном.

Знам, пупољ запет

Биће украс за живи цвет.

Дланова наших руковет.

Наивни дан – различак плав.

Светлеће за свет.

.

Господе!

Да схватим, не тражећи да ме схвате,

Да волим а не чекам на љубав,

Ко звезда жива, овде и тамо кад буде

У грлу манастира, где звоно свира

Са неба живот дотиче.

Kо заборавља на себе, тај стиче,

Kо прашта, биће му опроштено.

Јер земљи пружа – небу узноси баш…

Слава Ти за све што ми откриваш.

.

Господе!

И ко се упокоји у миру, миром Твојим,

Пробудиће се за живот вечни – нек му је Слава.

Орачу, косачу, са месечевим српом-својим.

Жив у цвету, свету, где остала је блуза плава.

Где чуда, једна за другим – и ја ћу да бројим.

Нека нам не буде краја, уз путир вина – Слава

Помози ми, Господе – пламеном Љубави!

Било да сам будна или да сним.

Учини ме оруђем Твоје свете воље. Амин!

Н.А.Ц:Збирка поезије у припреми

Фото 1,2: Слике, представе Бога; Википедија

Фото: Србски песник Драган Симовић

Од сада ћу своја
највећа открића
казивати једино у песмама
.
Да би ме разумели
само они у мањини
којима је дано
да ме разумеју
.
Пут ка Светлости
води кроз скривено унутарње
које се налази
у пределу између срца и ума
.
А то значи
низвођење ума у срце
и узвођење срца у ум
.
Како би од двога
настало у трену
једно у једноме

Судиће нам траве које нисмо стопалима дотакли,

судбине људи које смо заобишли, путеви чије крајеве

не састависмо као руке

драгој око паса,

судиће нам суд о коме ништа нисмо знали.

.

Све што нам се нудило а нисмо умели да заволимо,

муње које смо хватали као лептире

и претварали  у оружје,

судиће нам камен из чије смо умности

цедили енергију да би га уништили, цвет кога смо

душом охлађеном у плоче

пресовали, судиће нам ваздух

који смо злоупотребили, љубави

које не пробудисмо;

судиће нам судом неписаног слова,

 ал’ тако да од тога више смемо

него што можемо!

.

И то ће бити казна, природа каква јесте кад је човек

изравна са отуђењем да би се продужио

до предела

који му не припада.

Окупиће се све чега смо се одрекли,

што смо уз пут као сувишне ствари одбацивали

да бисмо пре стигли.

.

Окупиће се један чудан, непознат свет

и гледати не схватајући,

шта чинимо

осудом страшном ослобођени

граница и покуде.

Фото 1,2: Из фототеке Србског Журнала

Фото:Лабуд: Википедија

Лабудови на језеру

дарежљивим очима

привлаче воду,

кљуновима

обликују срце,

самосвојни и слични,

крхки и јаки,

у одласку,

у повратку,

у једној капи

језерске воде.

Фото: Гаврило Принцип; Википедија

Они, би да, њега, зову терористом…!?,
који за слободу, рода, живот даде,
вођен правдољубивошћу и љубављу чистом,
како то хероји, митски, само раде…

Лисци и jазавци би да вуку суде…!?
Биједни лешинари, орлу да се цере…!?
Кукавци, што једва спадају у људе,
да се с надчовјеком пореде и мјере…!?

С презименом Принцип, именом Гаврило,
слиједећи Гаврила, Бож’јег Арханђела,
од виших сила, суђено му било
да се роди само за велика дјела.

Како је слобода дата нам од Бога,
тако на слободу свако има право.
Како осуђиват’ можемо некога
ко је ланце ропства скидат’ покушав’о?

Принципу је принцип био да се бори
за част, достојанство рода и слободу
и да бољи живот свом народу створи.
Србину је слобода у генетском коду!

К’о Арханђел Гаврило, што носи мач правде,
осјећ’о је позиве храбрих прадједова,
да отјера туђинског владара одавде,
да скине са Срба срамоту окова.

И сад би ти, исти, који се дрзнуше
Србима на превару да окове ставе,
хтјели још и истину о њему да сруше…!?,
али се хероји, док је свијета, славе!

Фото: Свети Арханђел Гаврило;Википедија

Фото: Фототека Србског Журнала

Не тражим оно што не налазим…
Ипак, схватам оно што не желим да схватим
Мислим углавном о немишљеним стварима:
у незамисливо ми отиче време.
.
Почињем тамо где је све већ завршено.
Завршавам тамо где није ни почело.
Враћам се а да никуд нисам ни отишао.
Циљам у срца људи који га немају…
Погађам у мете које нису моје…
.
И сумњам
сумњам у незамисливо:
давим се у сувом зраку.

Фото: Светица В – Купиндо; Википедија

Не жали кад плачем божанствена жено

Нек ми се плач сада грозно свети

И нек кидам себе због мушког мекуштва

Због речи безвредне жеља похлепних

.

Ја грцам у болу чврсто стежем чело

Од стида се распадам свесно с муком

У мени је воља умрла одавно

Срце ти ишчупа безбожничком руком

.

Сад потпуно свестан ироније моћи

У самоћи чекам да твој лик прасне

У сопственој немоћи сит живота

оплакујем живот и љубав што гасне

.

За мене си била велико откриће

Не разумем зашто срце беше глуво

И пред светом затворено око

Од истога постаде очајно и сиво

Фото: Фб страница – Birds and Nature

Руб од постојања, поруб од живота,

истинских врлина јунаци уморни.

Kуд год кренеш стрмо, трње и голгота,

безакоње и лаж не ходају боси.

.

Неправде и раскол, расцеп наше земље,

отимање Светог, укор за доброту.

У цветници бисер, понико из мемле,

из праха пепела родиће лепоту.

.

Јер крај није био, нити може бити,

свршетак етапе, почетак је стазе.

Поколења нова, старом славом кити,

унуци стопама Срб – предака газе.

.

Не поклекну момче, ни девојче мило.

Не покори неман белокрилу птицу!

Не може се царство зарадити силом…

Небеско је вазда било за добрицу!

Фото: Фототека Србског журнала

осам зрна греха на стази до раја
остављаш за собом док се клањаш зори
све те враћа трагу исконског бескраја
док ти наслут бездна у венама гори

раздробљена ватра сагорева бурно
пепелу се јутра не надаш ни сада
урањаш у снове нежељено журно
и у распеваност већ знаних балада

бела тама страсти поново нас спаја
и под небом љеска месечев ноктурно
усне спаситељне ништа не раздваја

свечано у души и навек мамурно
и док птице зобају знакове са стазе
наше сенке двери рајске обилазе