Никад није толико лоше колико изгледа. Потребно је да се види.

.

„Ко има очи – нека види“

.

Сви имају очи али не виде сви. Потребна је жива вода духа да се спере скрама. Живу воду даје Бог.

Али Бог не мари за црквене молитве, ритуале и остало. Не мари ни за личне покушаје да се пречицом дође до резултата. Бог није у религији. Није ни у семинарима. Нема га ни у духовним техникама. Није ни у праксама. Нећеш га наћи ни у филозофији, ни у мудролијама, ни у Свемиру, ни у Звездама, ни у икаквим замишљеним представама.

Бог чује само чисто срце. Бог је Дух. Изван свега и у свему, како му се хоће. Може да буде и у свему горе наведеном. Можеш га наћи у вери и цркви и праксама и религијама.

Можеш и у молитви.

Бог мож’ да бидне ал’ не мора да значи.

Бог је слобода, светли кад се мрачи.

.

У теби је и мени и у свему видном и невидном  а опет

скоро нико га не види, осећа, чује. 

.

Зато што им нешто срце трује. 

Зато што се џара посред срца у сред недара.

.

Е том нечему невидљиво-неухватљивом стани за

врат! Не дај му да ти тмину утка у душу.

Јер ти ниси од мрака него од плама!

Гори у теби огањ а не тама.

.

Тихо. Тихуј док се не зачује један Славуј.

Док не чујеш глас у себи и около.

Док не видиш на небу коло.

Ту се род Небески игра са Звездама…

.

Извор- Звезда Род Zvezda Rod

А није ни слутио да обична није

У телу људском, а умом и срцем другим

Временом господари по правди

Свеприсутна…

.

Он је воли, а она њега лудо,

до тренутка обмане и лажи

тако склоне природи људи,

а онда…

.

Она умире, убија га својим умирањем,

рађа се изнова из крви и меса,

непрепознатљива за свет, а опет иста…

.

Сама! Звер!

И блиста!

Фото:Праксител – Афродита Книдска; Википедија

Ноћно небо, ко сенка модрога бескрајног Маја,
као у трену бело сунце лепоте кад клону
Обли га сјај: Са истока, заносним летом непомичним,
Моћан месец се диже етиром тамним – и као
Сузе под миловањем су звезде под његовим зраком
Посред модрих бескраја
Што се светлошћу и тамом ко срма преливају,
Док под неизречном чари
Дишу и премиру нежни облаци од влажна мраморна сјаја.
.
Буди се сенка модра бескрајскога Маја,
Буди се бесмртна лепота сна богова,
Месец док сија – одломак небесна мрамора,
Најлепши свет из њега што вајаш:
Богова ликове сјајне на којима дрхће
Осмејак златан, ко зрак њиног умрлог сунца.
.
Небом жилама невидним и нежним,
Бела крв богова струји.
На оживелој модрој и сребрној тами
Богова ликови снују као на прозрачноме небу небеса –
На оживелој тами
Сија небесни мрамор уметности, и сјај му
Божанска је маска на мрачноме лику Бескраја.

Фото: Зима, шума под снегом; Википедија

Шума је умицала под снегом …

Свукла сам ципеле

јер су биле од пламена,

а снег,

тако лаган

и нежан,

топио се наочиглед

под мојим корацима.

Све бих учинила

да га више не уништавам.

Каквог ли необичног путовања!

Ни са ким се нисам морала растати.

Фото: Ласта; Википедија

Хиљаду милијарди звијезда

Висило је те ноћи

Изнад наших глава,

Док је поток у нама

Најављивао даљине сна а

Мјесец распупио као усна дјевојачка

Клео дужином ноћи.

.

Ти, дуговрата,

Похотна као пролећни поток

Смијеш се цветању висибабе

Око наше постеље и

Нудиш ми своје мирисне груди.

.

Отиреш ми утрњеле усне

Својом косом

И дајеш кратак пољубац.

Пољубац као лахор,

Као додир ластиног крила

И потврђујеш истину

Да је пољубац-

Задњи знак ругања смрти

Фото: Парк Гуељо, Барселона; Википедија

Сводови
Од сунца заклоњени
Звуци
Шири и дубљи
Но што могу бити.
.
Стадох.
.
Од сувог лица
Таласима меке косе окруженим
До мене у сенци сводова
Само звуци
И нешто таман толико
До дна срца дошло.
.
И бол изађе.
Не бол звуком изазвана
Но бол звуком истерана
Бол са дна срца изашла
Бол у сводовима нестала.
.
Парк Гуељо
Смирај врелог летњег дана
И мир.
Звуци гитаре
Појачавају смирај.

Фото: Косач; Википедија

У касни летњи дан,

у небо погледам,

на први облак станем,

кормило од сна покренем,

и на пут кренем,

тамо где птица цвркут не престаје,

тамо где жито стално зрије,

где косци траве не косе,

где шума зеленим мирише,

где вода с каменом љубује,

где вилин коњиц с пчелом другује.

И што сам ближе,

срце у грудима поскакује,

низ лице сузе радоснице,

у души твоја душа столује!

Фото: Вилин коњиц; Википедија

Ако ти кажем да се не бојим
гледајући смрти у очи док
броји моје преступе на овом
животном путу који води у пропаст.
Јер празан је дан у којем те нема.
Трајно ме то сазнање одводи од спокоја.
Исмејали смо срећу у непознатом осмеху
неке жене у којем си случајно,
можда, препознао мене.
Обећали смо да нећемо више
говорити о прошлости.
Видела сам ти снове,
узела мало твојих суза,
стајала постојано испред тебе.
Не заборави, ја немам ништа
осим вере у тебе.
Не дозволи да носим залудни крст.

Ако за истину немаш меру

онда си сигурно на правоме смеру

спреми се сада се грехови перу

и покажи колку имаш веру

а сви ће около нешто да ти с..у

насрћу прете на тебе се деру

понашаће се према теби ко према уличном керу

баш зато песму ти и даље држи

за ум свој чврсто је вржи

гласом галами што више пржи

притисак њихов тад лакше се издржи

а спас долази све је бржи и ближи

зато хајде устај на ноге се дижи

крећи на време на време стижи

ово је теби што правду признајеш

знам сигурно ћеш да истрајеш

јер од ње никад не одустајеш

имаш довољно снаге не посустајеш

зато све од себе дајеш

кајеш се кајеш и кајеш

у покајању остајеш тако опстајеш

Фото: Фб страница – World Around Us

Уз ружу, свећу и ноћну таму

заискри око ко жишка пламен.

Само ми ноге клецаве беху

када спусти на колено руку.

.

С друге стране очи копља сеју,

свако ме у стомак гађа.

Док чекам свећу да догори,

пламен се поново рађа.

.

Разигра пламичак сенке по зиду,

вијори соко и шири крила,

летим са њим до самих звезда,

падам и устајем док ме снага не изда.

.

Било је вече.

Ти, Ја и Дунав тихо, тихо тече.

.

Из књиге „Спој ми наличје лика, Анђеле мој бели“