Фото: Вила; Википедија

Ову сам бајковиту причу данас примио од тајанственог странца на светим водама Дунава. Прича је само за посвећене ведсрбске вилењаке.Јунаци ове тајинствене и бајковите а истините приче јесу ВедСрб Бран и његова вила загоркиња Орана.

Први пут се Бран и Орана сусрећу у петнаестом веку на горском језеру подно слапова у моћним шумама Татри. Све је било судбински, а из виших светова осмишљено. На први поглед се догодила искрена и велика љубав између бесмртне виле, загоркиње и језеркиње, и смртника Брана, младог и осамљеног горског пастира.

Живели су свој живот у планинским венцима Татри, на тиркизном језеру, подно снежних висова. Изродили су двоје дивотне деце, плаво-зелених очију, свиленкасто златних власи, и млечно беле пути. После педесет година заједничког живота, а испративши, у међувремену, Светлану и Светланау далек свет и нови живот, Бран је изненада занемоћао, осетивши да му се ближи крај једног земаљског животног тока. На Брановом самртном одру,Орана, још увек млада и лепа (јер виле остају младе и лепе неколико векова), заклела се Брану, да ће га верно чекати, и да ће се поново срести у његовом будућем животном току.

После три столећа, отпочео је Бранов други животни ток, али овога пута подно Мироч-планине, а понад стеновитих обала Дунава.Када је Брану било деветнаест година, напасајући овце и козе једног пролетњег дана у планинским косама, на једном горском врелу подно моћнестолетне букве, Бран (чије име у овом животном току бејаше БраниМир), изненада угледа прелепу девојку у белом, језерско зелених очију и бујних власи боје зрелога жита.

Само што је вила Орана проговорила, Бран изненада доживи просветљење, у трену сагледавши и освестивши свој ранији животни ток. У вече тога дана, Бран је изненада напустио родитељски дом, неставши тајинствено заувек.Њих двоје су неко краће време боравили на Мироч-планини, скривајући се од људи, а потом су препливали Дунав, путујући кроз пределе Влашке према Црвеној гори која се данас Карпатима зове.

У овом животном току Бран је већ био пробуђен и просветљен, а посвећен музици и сликарству. Дању би сликао бајковите светове вила и вилана, а ноћу би, уз ватру, на флаути, свирао дивотне вилинске песме, успављујући двоје златне дечице, Сунчицу и Светислава.Док је Орана поред дечице спавала на постељи, Бран би свирајући на флаути, често загледао њено прелепо и тајинственом светлошћу озарено лице, које биваше исто онакво какво је било пре много година при њиховом првом сусрету.

Протицали су дани, протицали су месеци, протицале су године. И, поново је дошао тај дан када је смртник Бран морао да напусти овај свет. Док је лежао на самртном одру, над њим се надвила Орана, и он је у њеним језерско зеленим очима видео тајинствене светове и онострана звездана јата.Лагано и смирено тонући у океан млечно-беле светлости, и испуштајући последњи дах у овоме свету, чуо је Оранин шапат: Не брини, срешћемо се и трећи пут, негде далеко одавде, у неким моћним и тајинственим кедровим шумама.

Бранов трећи животни ток догодио се у деветнаестом веку, у србско-руској ратничкој породици на Уралу. Рођен је као првенац мајкеРускиње и оца Србина, чији су се преци, пре једнога столећа, из Баната доселили у Русију.Напустивши студије медицине, Бран (који се у трећем животном току звао БраниСлав), посвећен поезији, истраживању и проучавању лековитог биља, једнога дана, са руксаком пуним књига и личних ствари, заувек одлази из родитељског дома, неставши негде у непрегледнимсибирским брезовим и кедровим шумама. Изгубљен за родитеље и свет, Бран је поново нашао себе у својим тајинственим световима.

Једнога јутра, у пурпурно праскозорје, у Краснојарској области, а на бистрим и светлим водама Јенисеја, Бран се и по трећи пут сусрео са Ораном.Овога пута његово просвтељење је било још дубље и тајновитије, будући да је у трену познао сва своја минула рођења, заклевши се да ће се посве посветити духовном путу, с намером да ово буде његов последњи животни ток у овомесвету, и у овоме обличју. По приповести тајанственог странца са Дунава, Бран и Орана су, после неколико година проведених у брезовим и кедровимшумама, на хладним водама Јенисеја, једног касног поподнева, у жуту и румену јесен, заједно, са својом кћи Русланом, пронашли тајни онострани пролаз што води у упоредне тајинствене светове вилењака и чаробњака.Тако је смртни Бран постао бесмртни вилењак, узневши се са Ораном у више духовне светове, у којима обитавају вилењаци, чаробњаци и полубогови.

* * *

Причу посвећујем сећању на оца Милету, који је, на данашњи дан, а пре тридесет лета, напустио овај свет, преселивши се у Сварогов Ириј.

Фото: Вилењак; Википедија

Фото: Анђели шапућу; Википедија

Аеродром Сурчин кишни дан узлеће авион

Испод сиви тепих- облак из кога лије киша

Изнад у безкрај – пространство плавог неба

У мојој дубокој нутрини богослови Творац

.

Удубљујем се усе да видим Творчев разбој

На коме Он тка а и ми с Њим – потку света

Творац увек увек ради у садејству са чојком

Дубоко тонем у Творчев сан и сањам с Њим

.

Плове наши снови – нови светлосни светови

Вадвизвила прва чакра – услов расуђивања

Вадвизвила звирила и свој цвет расцветала

Онда се Дејство попело сасма на врх главе

.

Лети авион изнад облака – свет чисте свести

Испод облака уснули људи у подсвету живе

Пробуди се чојко!!! Громадо громаднцијата!

Одбаци лажа учења одбаци и лажа религије!

.

Надуправљај држи волан светлосне вајтмане!

Повежи се с Душом – суштином и са Творцем!

Отвори Срце исчупај му врата замандаљена!!!

Полети – надлети сиви облак у своју Слободу!

Фото: Сремско село; Википедија

у сутону тихом моје село спава

у улици мрак се чује

хуче сове пси лају

а месец наслоњен на плашљиве гране

гледа у тамну капију

и труо праг куће моје

где ћути истина сва

.

испред ње као просјак стојим

и нико ме не погледа

сав црн слике творим

Мајке, Мајке, Оца, Брата

болног детињства, живота краха

испод мог прага сикћу змије

.

из ока се кидају гроздови суза

котрљају се по сувој трави

и смејем се овој смрти што сјаји

моја душа је сва ко гар

изгубио сам траг…

о кућо моја

о њиво моја

о шљиво моја

огњиште моје

огњиште моје труло

.

О моје моје

све што некад било је

зар вам више нисам драг.

Фото: КОСОВСКИ БОЖУР, цвеће које из ИНАТА избија из крша

Колико бола, туге и јада
Ова јадна земља треба да поднесе?
Колико стрепње, неспокоја,
Србско срце треба да понесе?
.
Колико тешких мисли и речи,
Колико страха и лоших вести,
Колико свега тамног и мучног
Треба у душу да се смести?
.
Олади свете, небеске силе,
Подарите мира и спокоја,
Бар је србски народ увек
Био победник сваког боја.
.
Ми смо у крви, као жртве,
Пошкропили целу планету,
Показали храброст и инат
Васцеломе злом свету.
.
Помози Боже, помози Христе,
Сви свеци , преци и јунаци,
Цареви и краљеви, витезови дични.
Нек се завијоре слободе барјаци.

Племе моје, моје радовање

Моје душе кликтај и појање;

Роде свети, роде ваздигнути

моје мисли вечни су ти пути;

Отачаство из неба поникло,

мога срца пламене и дико;

Иконице престол православном

овенчана прогоном и славом;

Моја сузо скрита у мантији

камен цркве, запису, литији;

Рука мајке од вена набрекла,

родила нас греје од навека;

Моје око, моја горска вила

језеро си из ког сам се слила;

Моја грудо, моје постојање

сва си моја жудња и појање;

Моја свећо, мој пламене славни

светлост дајеш и покор си тами;

Извор водо ој, Србијо моја,

ти мој зденац, ја младица твоја;

Косе пуштам, гласом јасно појем

Метохијо, ој Косово моје;

Стар ми отац фрулом песму вије

Црне Горе, Драча, Далмације!

Сећам те се и Србијо стара

од Битоља па све до Вардара!

Уздижем те моје отачаство

ти си моја круна, моје царство!

Теби певам, тебе небу клешем,

у груд’ма си пламен ми донешен;

Мог прадеде муко и тифусе

прочишћење, васкрс га пронесе;

Победа си и понос и дика

колевка си див Христа војника;

Деде мога, равногорца стасалог,

официра до неба израслог;

Мучен нане, убише је звери

али светли, сводом се весели

и сви преци до Бога дорасли

у мојој сте целој души срасли;

Па се молим оцу Светом Сави

да нас Србе штити и избави

да нам деца знаду оклен, ко су,

да им срца бију по поносу,

да остану у земљици светој

и поврате шта им је отето!

Да уђемо скупа сви у коло

над нам’ крила шири двоглав оро;

Ставићу ти круну једног дана

да се знаде да си земља славна;

Запевајмо ој, Србијо мати,

сваки Србин теби да се врати;

Волимо те по свету расути,

душа иште, срце стално слути;

Грлимо те наша мила мајко,

Ој, Србијо сунце наше јарко!

Ој, Србијо на расколу крсту,

ој, ти света веро и опросту;

Ниси земља ти си небо, душа

ти си звоно што се увек слуша!

Не говори ми да те с пажњом слушам,

речи су поређана слова која мало значе,

осећања твоја по тону ја кушам,

да наслутим ако се невоље над тобом облаче.

.

Ти ни не знаш да твој говор ритам има,

октава распон по којима се увек креће,

твоје су радости, несанице и наде у њима,

за прошлим напола већ догореле свеће.

.

Зато те слушам а не умем да поновим,

пратим звук хоће ли сонату ил фугу,

по ноти умем да те пред тугом уловим,

поведем на безбедну, страну, другу.

.

Онда те љубим и причам бесмислице,

најтужнија арија мора доћи до краја,

љубим мргодно, смркнуто ти лице,

да смех чујем у тону мога, само, раја .

Млак и нејак, схрван сопственом тежином,

У хладовини лежах и лаке снове снивах.

Усних глас како ме кори Божанском јачином,

Што живот не љубих и смрдљивим барама пливах.

.

Не плаших се, нит се гордих, нити се оглуших.

Устадох, будан по први пут, и око себе се осврнух.

Видех низбрдицу оцвалу и унапред у њој се осуших,

И видех и узбрдицу, и њоме се, трновитом огрнух.

.

Ђуриним и Јовановим траговима, не цвећем за женама,

Рвах се са медведима и лавовима, и поганим хијенама

Не дадох громовима и муњама, и облака семана,

Да ми охладе веру у сунце сјајно над њима, и крв у венама.

.

За сваку препреку захваљивах Творцу, и вапих за још,

Жедан медовине која ме чека на врху, а која се вековима слади.

Гадљив према сплачинама коју свака шуша купује за гдош,

Хтедох опити се оним што се мукама заради.

.

У борби самотној, све теже пратих очева и браће ми траг,

И помислих да до циља више се не стиже, да Данас је недостојно.

Подижући поглед, угледах на врху како се вије идеала стјаг

Који они побоше Јуче, и око мене милоне пред којима узмиче враг.

Умри! Умри!
Умри у овој љубави!
Ако умреш у овој љубави
твоја ће се душа препородити.
.
Умри! Умри!
Не бој се смрти
онога што је познато
Ако умреш у тренутку
постаћеш безвремен
.
Умри! Умри!
Покидај те ланце
што те држе заробљеним
у свету веза
.
Умри! Умри!
Умри у бесмртности
и постаћеш вечан
.
Умри! Умри!
И изађи из овог облака
Кад се небо разведри
као месец вечни ћеш сијати
.
Умри! Умри!
Умри у граји и буци
свакодневних брига
У миру љубави
искру живота ћеш наћи

Одлазим да уберем смарагдне потоке
Цвет и лептира
Да видиш љубав у двоје
Божански склад њихових боја
За тебе љубави моја
.
Одлазим да Ти донесем
Букет црвених ружа
Вино што опија
Наду што душу буди
И плаве тишине мора
Музику од свих нота
И Сунце са хоризонта
.
Одлазим да ти донесем
Зоре црвених макова
Звук пролећних немира
Ђурђевак са невиних даљина
Додир чежње са препуно уснулих боја
Трачак месечине
И сва четири годишња доба
За тебе љубави моја
.
Одлазимм да ти донесем
Велики бели дом
Крила зелених брегова
Камен што трајање пише
Реку што сунце у њој спава
Цвет што срцем плеше
Ноћ и дан који миришу
Белу птицу
И у руци њеној
Песму и огрлицу
.
Уз пут сам ти брезе посадио
Тишином у њих љубав уградио
Под сводом нашег неба
Запевала птица бела
Бог све ово чује
Па се са птицом дописује
Птицо моја чућемо се често
Сад је ту светилиште
И за љубав свето место
.
Одлазим у башту сребрних двора
Пупољак душе да засадим
И на крст Божији да уградим
Љубав сам дигао на Божији престо
Ту је сада наше место
.
Отишао сам да молитвом срца
Бога тражим и да питам Бога
Љубав шта је
Љубав је оно што ти она даје
.
Одлазим на почетак тајне света
Да ти упалим небо
Светлима зоре
Да крене живот
И да те у њега зовем
Тајним мирисом ружа
И молитвом песме твоје
Закуцај сад на срце моје
.
Будан и жељан те ватре
Уснама врелим
Љубав ти дозивам
И испред тебе стојим
У души ми ватра неба
Отварам ти срце моје
.
Одлазим у небеске алеје
Да пронађем Христово срце
И да Христа питам
За љубав и како и где је
И како да нас
Вечно срце греје

Фото: Фб страница – Beautiful flowers for you

Хедонистичка пјесма

требала би

јести

допадљиво,

пити достојанствено,

вољети

јасно,

живјети живот

страсно.

Требала би појести себе.