4. певање

ПРЕДСКАЗАНИЈЕ

Неостварени су сви моји
неоствариви циљеви,
Угасле су све наде,
Срушио сам све идоле и идеале,
И изрезбарио своју
већ болесну душу, сећањима
на давно, славно, ведро,
безазлено, топличко детињство.
Заврћем чесме – пресушују!
Крвљу својом напајам звери,
Које највише поштујем и ценим, у вери,
Да нам је сукоб са светом у истој мери.
Све пролази, и нека пролази,
Нека ме време згази,
Попут хилта који у бетон улази.

Фото:Сузе, плакање; Википедија

Плаче ми се ноћас
због себе, због људи,
због облака снених
којима руке пружам
а не дохватам их…
због суза у ноћи
којима краја не знам,
због тишине коју слушам
а слушати не умем,
због молитве једне неме,
неиспуњене…
Издржаћу.

Фото: Просјак; Википедија

Одавно је тражим на киши и снегу

У хуку у некој бодљикавој олуји

Напола мртав, с растуреним костима

Бунцам о нашем белом дану

.

Остављен намерно на дну бездана

Ја немам више ни умора ни сна

Шта чекам! Разбијен на комаде

Престрављен леденим мрвама

.

Померен с места где сам тако мали

Прилазим дрхтећи, гурам прсте кроз мрак

Разгрћем завесу да је додирнем

У хладном зноју ја сам само просјак

Фото: Уметничка слика – Заљубљени; Википедија

Ти си моја сенка,
у твојим очима видим себе.
Вековима се познајемо,
а да се нисмо срели.
Ти си половина мене,
ја сам твоје ребро.
Једно без другог
не можемо.
Тражимо се по скривеним хоризонтима,
залазимо у пределе непознате,
лутамо по неистраженим пределима свемира
само да би се нашли.
Сусрет тај концентрисаће читаву васиону
у једну тачку.
Цео свет радоваће се са нама.
Хармонија ће бити главна нота песме.
Задивићемо и самог Бога,
умириће се звери.
Господ ће нас благосиљати,
а Љубав ореолу даровати.

Нека и ово пролеће буде богато јасновиђењем!
И нека ово лето буде испуњено блаженством!
Данас ћу помазати о-зоном своје психо зидове
Пазићу на намере да ме пут одбачени не стигне
Овај дан је пун милогледања и миломиловања!
.
Гурам речје и наречје у распаковани идентитет
Посматрам помно где ће слетети мужјак јеленак
Ту ћу да засадим орахе обичне и орахе орњаше
Сањам живи сан – и стварам цветно боравиште
Иако је горки мочворац одкокодакавао јутрење
.
Гледам комшије преко ограде и њихових мачева
Угледавам им суштаство у врењу зеленог центра
Обожавам Живот и преузимам сва узаврела зрнца
Моје тело – део душе узраста врло високо високо
Тако висок изродићу олако своје преславне претке
.
Наша комшиница спретна власница гла-с-олишта
Одавно је разбудила јутро и рецитује унаоколо
Све оно што јој је дато да у етар врло јасно каже
Упућујем у њеном смеру радост и сунчани осмех
А у Свету Тијанију шаљем посвећене сликопесме
.
* * *
Са истинском љубављу шапућем ти шапуталице
И љубим ти очи срца и душе округлим љубовима
Покривена љубављу сањај и остваруј дивне сан-јаве
Растежем јасновиђење пролећа до блаженства јесени
Благодарим Ти Господе како и колико си ми је дао!

Фото 1,2: Цвеће; Фототека СЖ

Фото: птице на жици; Википедија

Синовима

Осилиле се на
летину
Тице неке црне
До зрна задњег
.
Над главама се надвили
Облаци тешки
До саме кости чеоне
.
Обвила магла около
Тмина густа
И прст пред оком невидан
.
И сем осмеја синова
Ништа.

Фото: Боем до боема; Википедија

Да ли можда
нама снове чине,
сећања на приче из давнина,
ил их сада такве мисли граде
као што је градила Јерина?
.
Било каква,
сећања су наша,
и на лоше, и боемске дане.
Не могу се рабити ко чаша
ко љубави прве, и кафане.
Успомене на боемске дане,
у боемској песми испеване.
Сетни звуци виолине старе,
покидане жице са гитаре.
Цвркутави звуци тамбурица,
иструлело коло воденица.
.
Понос села.
Куће и вајати.
Отежале лозе и шљивици,
уз чашицу проведени сати.
Пространи су боемски видици.
.
Одувек су живели за ноћи,
за чекања да зоре освану,
када ваља на починак поћи.
За даире и лепу Коштану.
.
А у граду,
Скадарлија стара,
та краљица боемскога пира,
срца пуни а душу одмара.
“Златан бокал“ или “Три шешира“,
“Има дана“, “Два голуба бела“,
штап, цилиндар,
златан сат на ланцу,
боемска су историја цела.
.
Ђура Јакшић, Дучић
и Емина
и стихови вечног Јесењина.
.
И још даље
докле машта сеже.
Венеција, гондоле, фонтане.
У души се боема разлеже.
Мир босиљка, сећање на дане,
што по некад испуњава сета,
и сви они уштапи и мене.
Увенуле јесени и лета.
И другари којих више нема
чине песму и живот боема.

Фото: Косовски ратници; Википедија

Kаткад тако сетну ухвати ме језа,
па се сетим Kосмета и чет’ри оцила.
У грудима живи благодатна веза…
Белокрилне птице како шири крила!
.
Знам више се никад поновити неће,
оно храбро време с погачом и соли.
Док нам црна тама по колевци шеће
и на плодној њиви само камен голи.
.
Препуне пољане и крви и рана,
јоште мајка држи заставу у крилу.
А, нада јој давно беше закопана
са витешком славом кад се небу вину.
.
И згариште тихо спаљених огњишта,
жедна мртва уста, кап небеског пију…
На бојишту славном сад не цвета ништа,
црвени божури лат с сузицом лију!
.
Под ребрима болно застало је време,
испуњено јадом, страдањем и смрћу.
Пупољци су крхки, још нежније семе,
речи ми саме с јецајем загрцну…
.
Очај се са болом у грлу наниже,
стравичне су слутње обузеле стих.
Неки нови ужас прилази нам ближе,
маршеви застали, оста само крик.
.
О Србијо, мајко… Где је твој војник,
кол’ко ли их оста под небеским сводом?!
Још ми срце дрхти мислећи на њих…
Пробуди се, заклињем те Храмом и Слободом!

Фото: Лепе очи; Википедија

Ја походих ноћас свенебесну чесму
понапих се тајно освећене воде
сневах опет давно непевану песму
на ливади златној где зла не доходе
.
сванућем под ногом нежностизвор дише
звезде дугољубав гњију воће зрело
на небу болзасталом ураста све тише
расковник стамњено трошне ноћи тело
.
соколетно јутром ја засечем обзор
да светлост се прва у вене преточи
а из чесме љубави кроз свевидни прозор
место свете воде теку њене очи

Фото: Фб страница – Flowers and Nature

Кад одеш друже рукама празним

Понео си све

Јер не би више ни стало

Од онога што Теби треба.

Остави нама дубину заоране земље

Да је затрпамо семеном твојим.