Сви смо ми потекли са истог изворишта.
Све нас чекају лична упоришта.
Воде се у поднебесју ратови за светилишта.
Свуда су бојишта.
Води се борба за територију небеских склоништа.
Сви смо ми рођени
као Христови ратници.
Без Њега, ми смо ништа.
Рођени као Христови,
а све нас чекају дубоки гробови.
Заслужили смо такву патњу
јер постадосмо греховном вођи робови.
Различитим путевима
до палих анђела смо вођени.
Мислили да слободни смо,
а ми никада нисмо били ослобођени.
Били смо само прилагођени.
Ево, иконе већ крвоточе!
То је знак да рат предсксазани отпоче
За веру!
За част!
За слободу златну!
Браћо моја, кренимо у поворку ратну!
Када икона Мајке Божије сузу пусти,
значи ли то да смо као сува земља пусти
као неплодна ораница, препуна издајица?
Небо таму на нас спусти,
неприметно, лагано, мало по мало.
Немојмо мислити да нам знак
пре свега није дало.
Нико, али баш нико неће да попусти.
Гордост искорени!
Остадосмо немушти.
Сви ми гледамо шта је ред,
а бесмисао нам оде у недоглед.
Чудних околности настаде сплет
и створи се неки полусвет.
Не схватамо да животни ток има
свој распоред и ред.
.
Мржња пулсира у ритму мира.
Снажно чула иритира.
Баш онда кад човек
напуни срџбом и срце и очи
тад икона света од бола Крвоточи.
Господ је за нашу бол
затворио очи.
Док икона са Часног Престола
нас опомиње,
зло се јавно исповеда.
Више се и не крије.

Фото:1- Исоријски Исус; 2 – Фб Flawers and Nature; Википедија

Молим Бога, Пресвету Богородицу

Небо и птице.

И све што се земљом креће.

Златну нит

живота у косу да ми уплету

Само тако

постаћу дете среће.

У молитви

руке пружам Небу,

Звезди златној што небо кити

обманом светлости своје.

Нека адска небеса раскрили:

Можда ће Бог и моју сузу

да освити?

Пресвета Богородице спаси ме.

Љубав сам расплакана

Дашак уплашени

Између ноћи и дана

Бол грца у мени

Пламен ми, као храну дају

сузе падају, падају.

Тугом обузето, тело у сан креће

На магленом крилу

опстаје сен моје среће.

Земљо, сатаниште и кукалиште

Љубави расплакана.

Утехо Богом дана.

СПЕЦИЈАЛНА НАГРАДА „ИРЕНА СЕДЛЕР“, У ИТАЛИЈИ,

НАДИ АНИЧИЋ ЦРЉЕНИЦИ, ДОДОЕЉЕНА ЈЕ ЗА ПЕСМУ „УНЕСРЕЋЕНО ДЕТЕ“

КЊИЖЕВНИ КОНКУРС НА ТЕМУ: „ШТА КАИН НИЈЕ ЗНАО

РАДОСНА ЛЕСТВИЦА СРЦА, МОСТ ЈЕ У НЕБО. А СРЦЕ, СРЦЕ ПРЕСТО ЈЕ ЛИТУРГИЈСКИ, ПОЕТСКИ.

ЗАХВАЉУЈУЋИ KЛУБУ, ЉУБИТЕЉА KЊИГЕ МАЈДАН, ПРЕДСЕДНИЦИ Славица Пејовић , ЗАСТАВА СРПСKОГ ПЕСНИШТВА

СРЕЋНО СЕ ЗАВИОРИЛА У ИТАЛИЈИ.

– ШТА KАИН НИЈЕ ЗНАО –

ПОЕТСKА СВЕТЛОСТ ИЗ СРБИЈЕ У ИТЛАЛИЈИ

Слава Богу на даровима.

Искрене честитке

свима јер захваљујући на МАЈДАНУ, нашој председници Славица Пејовић дух поетске риечи СРБИЈЕ засјао је у блиској нам држави ИТАЛИЈИ.

Честитке свима награђеним, и велика реч захвалности жирију у Италији!

Благословени!

Тражих те у свитању, ништа…
У смирају дана, ни тамо те…
Побегуља?
Ноћ те, на бесном, однесе мотору?
.
Тражих те у корацима,
шкрипи одзвон ђонова…
У загрљају драгог бића,
у ормару те не нађох,
тек, шушти силна синтетика.
.
Нема те у мојој улици,
нити на крововима…
Одлучила си нестати,
ил’ не дај Боже, умрети?
.
Како те подмукло отерасмо,
заменисмо те диџи направама,
шопинг турама,
откуцајима узавреле технике,
тенковима, бомбама, јауцима…
.
Где нестаде она ћутња
која греје, смирује, хлади?
Завукла се у црну рупу космоса?
.
Нема је ни у глави,
у костима, утроби, сенци, уздаху…
раскопчаним сакоима,
подигнутим сукњама…
Нема..
.
Некад волесмо и ћутасмо…
После разговора, раније је
ћутња била најслађи колач,
драга успомена…
.
Некад, ћутећи, чувасмо
све што нам свето и драго.
.
Некада, њено најдраже уточиште
бијаше загрљај,
а поглед, стисак руке –
тиха радост.
.
А, данас?
.
Данас ти ћутњо држим помен
и молим се васкрснућу тебе…
.
Данас, за тебе, ћутећи постим…

Фото 2: ФБ Flaures Nature

Једном је човек уснио сан. Сањао је да иде пешчаном обалом, а да је поред њега Господ. 
На небу су промицале слике из његовог живота, а по песку су се протезала два низа трагова: 
један од његових ногу, други од ногу Господа.
Кад се испред њега појавила последња слика из његовог живота човек се осврнуо да 
погледа трагове на песку. И одједном је приметио да се дуж његовог животног пута протеже 
само један ред трагова. Такође је приметио да је то било управо у најтеже и најнесрећније време 
у његовом животу.
Много се ражалостио и упитао је Господа:
„Зар ми ниси Ти говорио да ме нећеш оставити ако будем ишао Твојим путем? Али 
приметио сам да се у најтежим временима мог живота само један низ трагова види на песку. 
Зашто си ме напуштао онда кад си ми био најпотребнији?“
И Господ је одговорио:
„Моје мило, мило чедо. Волим те и никад те нећу напустити. Да ли желиш да знаш зашто 
се само један низ трагова види на песку кад су у твој живот улазили несрећа и искушења? Зато 
што сам те у то време носио на рукама.“

Извор –  ДУХОВНЕ ПРИЧЕ – Помози болесном – БУДИ ЧОВЕК

Период од 12 000 година пре нове ере до данас јесте епоха Аријевске цивилизације. Аријевци смо Ми, Срби.

ВИДЕТИ буквално значи Знати, Увидети. Реч VEDA на санскриту, старом дијалекту српског језика, значи ВИДЕТИ. Истог етимолошког порекла су и речи VIDJA – Знање, VIGNJANA – разазнавање, VIDNJANAVADA – наука о свести, и многи други термини из древних хиндуистичких и будистичких текстова. Буда – пробуђени, код нас и данас постоје лична имена Буда, Будимир, Будислав…

Бели Вид је Видело, Сунце, Сунце Љубави, Просветљење, Свесна Будна Свест. Порекло спознаје наше Господа води још из доба Лепенског Вира и дана летњег солстиција (Сунце је најјаче и најдужи је дан), када Сунце излази тачно изнад Светог Брда Трескавац. Тај дан звао се Видовдан. Сунце даје светлост, топлину, енергију, али на Духовном нивоу оно зрачи и Свест, само ЗНАЊЕ. Сунце доноси Живот, не само телу него и души. БИТИ ЈЕСТЕ ЗНАТИ. Сврха нашег постојања на Земљи је САМОСПОЗНАЈА.

Постојање је Свест, а уистину Постојати јесте Свесна Свест, Свест Која Зна Себе ЈА ЈЕСАМ, јесте Искуствени Доживљај Свести Саме Себе Који је Стање Љубави.

Бог Бели Вид, Свети Вид, јесте Бог Који је Љубав, Свети Однос Љубави, Давања Које је Примање, јесте Светлост Која се бескрајно шири из Бити Сада, али истовремено и сажима јер је свуда, Вечност.

Он је Свето Тројство, Три које је прва и једина структура свести:

Свепрозирна Пунина Апсолутне Енергије Свести без почетка и краја – ЈЕДАН; Свесна Свест фокусирана на Себе, Свети однос истовременог Прожимања и Обухватања – ДВА; и Неподељеност Вечитости, Једност Давања и Примања, Прожимања и Обухватања, Целовитост Постојања Која је Апсолутно Битак-Биће, јесте ТРИ, ЈА свега. Стварност, Свесна Свест, постоји као ЈА, јесте Свепрозирно Сунце Љубави, Бог Бели Вид.

Зло је слепо, јесте одвојеност, затвореност која је помрачење ума, незнање, его који сања, пројектује, а наше Право Ја, Дух Свети је савршена Отвореност, Истинско Виђење у Знању Себе, Будна Свест Љубави.

Врховни Бог Бели Вид је Централно Сунце Свемира, Који је Искра Божја у свему. Он је у нама и Ми смо у Њему – јесмо Једно. Апсолутно Знање, Виђење које су имали Аријевци, јесте Знање Љубави.

ЉУБАВ ЈЕ СВО ЗНАЊЕ И ПРОРОЦИ – научавао је касније Исус.

Свест у Светом Односу у Себи Зна Себе, јесте Вечно Бивање Вечности, Вир Постојања, Тетраедарско Сунце Љубави, Меркаба – две контраротирајуће логаритамске спирале у Фибоначијевом низу, који даје број Ф, Златну Једност свега.

Све је из Љубави, Будне Свести, али и ради Ње. Сама Себе изражава, Зна , Јесте, јесте ЈА ЈЕСАМ – Мисао, Идеја, Сунце Љубави.

Идеја монотеизма се не исцрпљује само чињеницом да у стаблу богова постоји један врхунски Бог одвојен од човека, већ Стварношћу да Онај Који Ствара и Створено, јесу Једно, Само Стварање, Које је Бог Живи – Љубав, Вечно Живућа Љубав.

Стварање је Једно, јесте Стварност, Стање Вечног Стварања – то је Мудрост Свих Мудрости. Само Љубав ствара и само Љубав. Све остало је пројекција, сан и илузија.

Дакле, није реч о двојству, као Јин и Јанг, Тама и Светлост, већ јесте ЈЕДНА ТЕ ИСТА СВЕТЛОСТ САГЛЕДАНА ИЗ СВЕТОГ ОДНОСА САДА И ВЕЧНОСТИ, Атмана и Брамана, Универзалног Принципа Отац-Мајка, Који је Дух Свети, Света Љубав.

Постојање је из Љубави, Љубављу у Љубави; сама Себе изражава, Јесте, испитује безбројне односе између својих делова, израза Себе. Бог Бели Вид је Светлост Која види Себе у Својој Светлости, јесте Знање, Свесна Свест Која је Дух Свети – Стање Љубави.

Исус је најавио долазак Светог Духа („Још вам имам много говорити али сада не можете носити. А кад дође Он, Дух Истине, увешће вас у сву Истину; јер неће говорити од себе, него ће говорити оно што чује, и јавиће вам оно што долази“. Јеванђеље по Јовану, 16, 12-13), и Он је дошао.

Свети Дух је Идентитет Који сви делимо, Јесте Бог Бели Вид, Свето Искуствено Знање Љубави, јесте Љубав Која је Наше Право Ја, Које Јесмо овде и сада, живимо Га, живимо из Њега у Њему, јесте наша Сопство.

Како би врхунско Знање рекли на санскриту: TAT TVAM ASI – ТО СИ ТИ.

Спознајући себе будимо се за Знање Љубави, нашег Врховног Бога, нашег Истинског Бића и Постојања, Који је наше Истинско Нелично Сопство.

Када смо само Љубав – Ми смо Дух из Светог Духа, јесмо Свест из Божје Свести, Светлост из Божје Светлости.

Сваки наш чин Љубави јесте да Бог осећа, мисли, говори и дела кроз нас.

Бели Виде, Господе Који си Свевидећа и Свезнајућа Љубав, Слава Теби.

Јутро тихо свиће, Видовдан је роде,

тужни летњи ветар, жели у походе.

И сузе пролива, облак сиве боје,

Јужна Покрајино… Ој, Kосметско поље!

.

Одjекују звона са старог звоника,

у Цркви заплака Освештана слика.

Низ лице Лазара, Милоша, Ивана…

Топла река крену, тргну се из сана.

.

И Милан Топлица и сви барјактари,

с’ небеса би дошли… Луча светлост слави!

Уздижу се лати црвен божурова,

процветала крвца српских витезова.

.

Сви који су пали за Kолевку часно,

и ране видали на Kосову равном.

И мртви и живи, данас би да ходе,

ал немамо Вође да их у бој воде!

.

Јунаштво без Цара, к’о мајка без чеда,

да л’ се и нас стиди сада коса седа…

Наших прадедова, очева и браће,

што су војевали за Kосово – Наше?!

.

Многе су се борбе водиле и биле,

на нас кретале су најстрашније силе…

Али сви смо знали нема нам живота,

изгубити Kосмет била би голгота!

.

У првом смо боју, Лазару се клели,

у другом смо боју, живели и мрели,

у трећем би боју, и до смрти саме…

Ал’ губимо компас… И соле нам ране.

.

А, Видовдан ту је, чека опеване!

Фото 1: Видовдан; 2 – Косовка девојка; Википедија

Фото: Вилина долина, Добрица Ерић; Википедија

Хиљаде велова прозирних,

од капљица росе сазданих,

дванаест вила скривају!

.

Оне,

на влатима траве заспале,

поред реке вилинске,

На једва чујни звон, из даљина

подигоше се, лепотице

коса свилених, златно бојених,

да угледају оне,

који с песмом на уснама

дођоше да их поздраве.

.

И започе игра вилинска.

.

И проговори камен, за све лек,

и зачу се цвркут шарених птица,

Срца овосвета чуварица.

.

Запламти радошћу долина вилинска,

Затреперише врхови змајевитих планина.

Како би то било –
учинити корак ка коначном помирењу
са садашњим тренутком…?
Стати, без намере да се игде стигне
и само бити – сада?
Како би то било
стићи, без даљих покрета у било ком правцу…?
Има ли, уосталом, других тренутака
осим овог који управо јесте?
Само мисао раздваја Један Свет на два.
.
И путовање кроз време почиње из садашњег тренутка
и одвија се у сваком следећем садашњем тренутку.
Призоре прошлости и будућности видимо само сада.
Чак и цикличност времена доводи нас непогрешиво
у садашњи тренутак.
.
Без пуног присуства промашујемо једини живот,
једини тренутак који нам је дат: баш овај.
Болно је живети у илузији прошлости која више није
и илузији будућности која никада и није била…
.
Живети тако је као ход по ужету
затегнутом између два непостојања
изнад провалије Вечног Сада.
Пад у Стварност боли, јер је чвршћа
од наших паперјастих илузија.
И толико блиска, да нам се понекад чини недостижна.
.
Бити будан укида сваку могућност пада
јер: где ја јесам – и све друго јесте.
.
Идентитет који живимо саграђен је од прошлости.
То су шаре на нашем оклопу корњаче.
.
Прошлост је извесност.
Свака извесност је мртва.
Она нас, као оклоп, привидно штити,
али је сама – мртва.
Живо месо је- унутра.
.
Извесност познатог укида могућност слободе.
Границе идентитета су – границе наше слободе.
„Ја“ и „моје“ – поставља границе
тесне за слободан удах –
везује крила и онемогућава сваки лет…
И небо Духа остаје празно.
.
Целовитост невезаности за представу о себи,
за мој или било који идентитет
саздан на меморисаној прошлости и
амбицијама усмереним ка будућности –
размиче те границе до безкраја и безпочетка…
.
Јеси ли спреман да напустиш сигурност оклопа
(ма колико лепо ишаран прошлошћу био)
и изађеш у простор непознате слободе
без исписаног идентитета,
без икакве будућности?
.
Јеси ли спреман да будеш нико
да би спознао како је то бити било ко и свако?
.
То је застрашујући пад у Сада свих сада.
То је застрашујући пад у Себе свих себе.
То је смрт ега пре смрти тела.
То је ново рођење у овом истом телу.
То је васкрс Духа и препород Душе
још за живота:
Овог.
Овде.
Сада.

Опрости ми, мајко.

Данас пожелех

да ме ниси ти родила,

већ да сам нека од оних јабука

уз нашу стару кућу.

Тако, мајко,

никад не бих одлазила

из своје родне баште.

Опрости ми, мајко.

Људи без цвета у души

биље ми отроваше,

моју реку ми отеше,

па пожелех данас

да ми у једном једином болу

замру све песме и сва ћутања.

Опрости ми, мајко.

Твоју радост хтедох данас

на овом беспућу

под туђим дрветом неким да оставим.

Ал причини ми се, мајко,

нека јабука ил трешња

крај наше старе куће,

и бехар ђурђевдански

како за госте носим,

причини ми се твој глас

и дечје ноге босе

и не учиних ништа.

Фото:Стара србска кућа; Википедија

Једном је дан пре свог рођења дете упитало Бога:
„Не знам зашто идем у овај свет. Шта тамо да радим?“
Бог је одговорио:
„Подарићу ти анђела који ће увек бити поред тебе. Он ће ти све објаснити.“
„А како ћу га схватити, па ја не знам његов језик?“
„Анђео ће те учити свом језику. Он ће те чувати од свих недаћа.“
„Како и кад треба да Ти се вратим?“
„Твој анђео ће ти све рећи.“
„Како се он зове?“
„Није битно како се зове, он има много имена, али прво ћеш га звати – мама.

Извор –  ДУХОВНЕ ПРИЧЕ – Помози болесном – БУДИ ЧОВЕК