Људи, који не могу владати својим срцем, још мање могу владати својим језиком. Људи, који не могу завести мир у срцу своме, још мање могу завести мир у држави. Људи, који не могу видети свет у себи, још мање могу видети себе у свету. Људи, који не могу учествовати у туђем болу, још мање могу учествовати у туђој радости.

Н.В: “Мисли о добру и злу“

Фото: Фб страница – Faber’s Greenhouse and Floral

Док капам као свећа везујем трагове за тебе, Грачаницо.

Бесмртност спомињемо

и свака је на свој начин тумачи.

.

Не дам ти за право да сам бесмртна.

У слепљености моје бити китим те воштаницом.

Китим, а ти ме топиш.

Сагореваш ми траг ђердана.

.

Не дам ти за право да сам бесмртна.

.

У зиду очи преплашене Симониде,

говоре ми колико сам смртна и на рубу.

Осликана на студеном камену

да гледам вечно у судбину грубу.

.

Не дам ти за право да сам бесмртна.

Фото: Манастир Грачаница; Википедија

Фото: Фб страница – World Around Us

“Ој девојко, душо моја,

чим миришу недра твоја?

Да ли дуњом ил’ јабуком,

или душом девојачком?“

“Нити дуњом, нит’ јабуком,

већ душицом девојачком.“

“Драгачевке, изворне народне песме“

Сакупио: Ника – Никола Стојић

Волим да седим у тишини сунчане пене

сенке да разгрнем међ облаке летње румене

док жита набирају влати тражећ облике и клицу

ја спуштам руке на своју хлебну равницу

и пожелим плавет вечну с очима на грани

небо што расте низводи и просине

и сунчеву светлост пуну месечине.

Волим да седим тишином заогрнута

кад пролеће клија опном зачараног лица

кад дан бео у спирале, и у златна руна зађе

а бајка ова од ветрова кротких и од птица

и пејзажа идиличних да ме ко усуд снађе.

Волим у тишини кад месец провири у плаво грање

Да време неухватно обухватим, и небеса траг

О мисли моја бела, загрцнута цветом, птицом

бреза те шапне у сунчану кишу, у љубав и живот наг

где слутња си сребра небеског, над јавом и сницом

док те ћутљиви поветарац њише.

Волим да седим у тишини кад јаспис светом зори

гледајућ чуда траг, што их светле ћутње њишу

са обличјем страсног цвета што позоба

нектаре у гори

О песмо, богињо самотна, са којом небеса дишу

И лучом ума сребрна порађа зора

Певам те душом кротком

Певам те тишином ветра

Певам те музиком Великог Свемира

јер божанствена симфонија небеса набира

док седим

у тишини.

Из двокњижја: „Псалми у свили душе“

Фото 1,2: Фб страница – Beautiful Roses

Фото: Белоградчишке стене; Википедија

Са стене на једној стеновитој планини

У Чарној Гори – некад од неког названој Црна

Посматрам Сунце са жељом да в и д и м Свет

Недалеко испред мене врви град у равнини

Около стене међеди тигрови змије покоја срна

Тешко је видети суштину кроз мисли-авет!

.

Говорим себи и теби и свима у себи

Усредсреди мисли путниче у Вечност

Сакупи та зрнца у најмоћну идеју и делуј!

.

Хоћу могу и умем и знам – и још ближе:

У жижу жижа нек жиже све моје жиже!

.

Говорим себи и теби и свима у теби

Стваралачка сфера је Душа-Чистост

Усредсреди се по линијама Знања и веруј!

.

Расчвори се потко грлилице-стезалице душе!

Освести се и оравнај хридино суштине мене-ратника!

Мењам стваралачке слике и да стварам светове жудим

И нова пространства која границе руше

Самооткрива се дубоки смисао и Извор биитка

Са Присуством и Лепотом и Виднином се будим!

Фото: Фб страница – Coloform Garden

„ Побуне су трајале кратко, толико кратко, да их није вриједило ни дизати. Поготову што сам знао, ма колико био љут, да ми ништа не може замијенити њу, овакву каква је, ускогруду у својој љубави, нетрпељиву према свему што би јој могло узети ма и делић мене, њене својине. И брзо сам се, из траљаве побуне и тобожње жеље за слободом, враћао у чврсту тврђаву њене љубави, као смирени бјегунац који није ни одмицао далеко од капије.

Живот нам није наклоњен, и сами стварамо своју малу заједницу, свој космос, у којем намирујемо једно другоме све што нам недостаје.

Кад сам био угрожен, мислио сам само на њу, храбрећи се њеним присуством. Кад ми је било тешко, помињао сам њено име као у молитви, налазећи олакшање. Кад осјетим радост, трчим да је подијелим с њом, захвалан јој, као да ми је она дарује. Добар је човјек, и лијепа жена, али оно што је само за мене, то сам сам створио. Чак и да је имала великих мана, ја их не бих знао. Потребна ми је савршена, и не могу допустити да то не буде. „…Одломак из романа „Тврђава“

Картинки руки влюбленных (100 фото) * Прикольные картинки и позитив

Фото: Фб страница – Colorful Garden

Замирисаће драги,
пролеће над мојом душом,
Бићу тада изнад сваког сна..
Тражићу негде починак у плавом…
Где у љубави спава
ванземаљска лепота…
Пружићу прсте,
Као ветар косу..
Да остане трага међу нама, знам…
Додири снени, кроз густе врбаке,
Пољупци на кожи и из ока сјај…
Плакати бих хтела, али душа не да…
Остати бих хтела, ал’ касно је већ…
Звона звоне, бал анђела се спрема,
Краљица не небу, вечни звезда сјај…
Не бих ја ишла.
Овде, поред тебе…мирише на срећу,
љубав и дом…
Ал’ у срцу моме и небеском плавом…
отворио се пролаз, десио се лом…
Не дај ме мили, задржи, пољуби…
Можда неким чудом, останем ту…
Ал’ ми се чини…
Растанак се спрема и космички лахор
Као да је ту…
Нека ово, ипак
буде довиђења,
у следећем животу
ил’ можда у сну…

слутим те ноћас топлу и смелу
улазиш крадом кроз несандвери
увир водени низ делту врелу
разгони дуго тамнине звери
.
постеља бљеска на месецстази
дрхтај ми жеђ за тобом јавља
љубобол исконска венама слази
предворјем храма великог славља
.
руке две луке уплова тела
мрестиш ту дуго склиску наготу
дробним таласом у јутра бела
двобедра бродица носи грехоту
.
петлови поје на станцу камену
давимо се у растан пламену

Фото: Ослободити се лоше карме; Википедија

Приче о карми или судбини трају вековима

Личе на страшила која вребају са шиљ мотки

Где год ногом кренеш – ма шта да урадиш

Страшила мере метром и вагом и снимају

.

Свештеници учењаци и гуруи исто причају

Тиме оловом заливају колективно несвесно

Ученици тако учени страхом се допуњавају

Човек пун страхова – скучено мисли и дела

.

Учење о карми а и друга школска градива

Држе човека – заробљеника у апсани свести

Он се трза као риба на удици тражи излазе

Хоризонтално учење у слободу нема капије

.

Када се потпуно стврдну и окамене учења

И кад преовладава аутизам физичког света

У лику обичног човека долази свети аватар

И доноси вечна учења узвишене вертикале

.

Карма било каква и колика је информација

Стави у сверу – ради правилно технологију

Пребаци силу прошлости у бољу будућност

Јасновидим и духовним боље и брже успева

За њих је карма ситнозуба зверка са осмехом

Фото: Фб страница – Flowers and Nature

Фото: Трнско и Јабланичко ждрело; Википедија

Моје срце? Што да загрева тек своју самоћу?
Неплодно кô зрно светлости бачено у пустињу неба,
Сито у вечитој глади, гладно у вечној ситости,
Нахрањено тек срећом свога бола:
Оно те слави као скривена
Кадионица у дну олтара,
Теби тек знана, — и снива сен твоје милости, о Афродита!
.
На међи сна и живота,
Где теку најгорче струје,
Чекам те: Појави се, Вечна, из небесних понора светих!
Болесни гôре месеци уз твоје путање, преда те расути
У огњеној тузи крваре кô ране цветови јесењи, —
Згажени дани на стази прошлости болно ти цветају снôва у сусрет.
.
Засијај и мени! Кô нимфа у часу твог митског рођења
Огледало држим ти спремно у најтишем бездану душе,
Већ твој у њему снива лик кô далек плам.
Ходи! Све међе се пред тобом руше: вековима се играш дугим
Као тренуцима, сахну даљине од звезде до звезде, од душе до душе.
.
О, спусти кô мост преко понора мрачних
Пламену своју дугу напокон до прага и моје самоће.