Фото: Фреска из Сопоћана; Википедија

Подари, Господе, зеницу фресци!

Подари светлост ноћима,

да нам се радују сви свеци,

нек ватре горе међ’ псима!

.

Кукољ нам, Господе, у житу ниче!

Ту, где су гробови светих ратника,

те уби чедо што сриче,

тражи да цвета буника.

.

Пале нам старе зидине,

огњишта руше вековна.

Знам да ће опет да се издигне

нејачи суза прекорна!

.

Молитву читам, љубим Ти скуте

и сукном тамним прекривам лице.

Знам да Ти драге зидине губим

и књиге старе, спаљене, жуте.

.

Ватре се пале, а киша плаче,

векови посташе згариште.

Туга ми голема душу дотаче,

да л’ да се, Господе, уздам у Те’?

Фото: Кишни дан; Википедија

Неке досадне кише
Мувале су се по граду
Тих дана
А име им нијесам знао
.
Ја сам престао да пијем
И чистио сам прашину
Са књига
.
Лежао сам
Буљећи у плафон
И капи влаге
Што су се скупљале
У јата
.
Онда сам умро
Онакав какав сам био и
Нико ме није жалио
После предугог буђења

Знаш ли ону улицу, где су рајски зраци?

Знаш ли ону улицу, где су рајски врти?

Знаш ли ону стазу са цвећем у низу,

где нам је и небо било сасвим близу?

.

Сву ноћ си ме грлио рукама обема,

са врелог ми чела склањо прамен косе,

и све ми високо с тобом беше душо.

Ал врата ниска ја не видех тада.

.

Веровах ти слепо, док си причо лепо,

и не видех добро на четири стране,

па ни сама не знам, душо моја, шта је.

Ко очајник клети, зборим без памети.

.

Сад стојимо неми на супротној страни,

и све нам се чини, да нам је то доста.

Кажу, у рајској улици је студен, мрак

да свега нашег нема, да пуста оста.

Фото: Фб страница – 𝐍𝐐𝐄李

Не обичан човек, ратник!

Једном ратник и заувек!

Правда ти је љубав и води те

Одувек!

.

Отвори очи да видиш шта скривају сенке!

.

Делуј! Шапуће она

На све четири стране света,

језиком душе,

мирисом цвета..

.

Отвори чула да непријатељу препознаш покрет!

.

Бесмртан си, шапуће она

део си крви ван овог света!

.

Сатри лаж на свим језицима немуштим!

.

Бди ! Одговара он,

над мојим бићем и васцелим светом,

лето је, а пахуље беле веју у жару,

топлота мрзне све што изгори,

ратници делују увек у пару!

.

Препознај нас ти!

Свематеријално постојање долази из духа. Тело покреће душа или искра духа.

.

Свемир је све свет или Све Мир духа.
Сва могућа оваплоћења која дух има или може су Свемир.

.

Ако се играмо мало значењем речи – а шта је игра него Божије стање – онда хајде да видимо шта је сила која преображава.

.

Чудовиште – чудо в иште – чудо велико иште. Само слово В значи Вједи или „говори знање“. Дакле реч чудовиште које означава једну појаву јаке негативне енергије у разним облицима – је у ствари позив за помоћ! Скривени на отвореном позив за помоћ духа некоме.

.

Нешто поста лоша појава, негативна, зла. Доби име чудовиште. А то је позив ствараоцима духа чистог да оцеле, изцеле, зацеле то. Јер то нешто „чудо иште“. Када је то чудо? Само ако је Божанско знање – велико В (вједи, веди, веда – зна божанско право знање и примењује га).

.

Дакле позив ствараоцима:

.
Чудовиште

Чудо В Иште (чудо ведајуће иште).
Ко је дао ово генијално име и позив ствараоцима, анђелима и свима? Ко зна тајни симбол и сиђил језика? Ко твори кад год збори?
.
Свевишњи – и упути позив да се то нешто излечи, обаспе духом љубави те зацели (постане савршено опет) и рече „то треба чудо љубави да зацели – чудо веда иште, иште духа иште чудо. Чудовиште“.
.
Ко схвати ево само на малом примеру о чему зборим, нека је благослов на њима.
.
Срб је код живота а србски је језик знања богова и пут ка Богу. 

.

Извор: Зврзда Род – Zvezda Rod

Милостиви, господар си душе моје

И услиши молитве свога раба

Нека патим, ако казне су Твоје

Али не дај да ми смерност буде слаба

.

Господе, услиши да грехе кајем

Све моје – и мојих предака с мача

И улиј ми снагу Теби да се дајем

Али ме спаси искушења плача

.

Боже, не дај да у свом болу заборавим

Бол туђи – и Твој трпљен за нас

Дај и у јаду с надом да боравим

А у Теби само душа нек нађе спас.

Фото: Над Србијом тама; Википедија

Кад тама прекри земљу Србију

ужди се и пламичак радости.

Осија надом будућност светлију

к’о наговештај бож’је милости.

.

Молисмо васкрс витеза српских

које су некад сестриле виле.

Чарасмо магијом песама епских

не бил’ их мајке српске родиле.

.

Понижени и светом згажени

тражисмо новог Краљевић Марка.

Од Бога бејасмо даровани

у лику новог витеза Новака.

.

Све наше ране он рекетом вида.

Племићи белог спорта га мрзе.

Смицалице му чине без стида

док великани за њиме пузе.

.

Инфериорна раса варвара

због непокорја каквим нас држе

изњихала светскога владара

чије им чојство агенде реже.

.

Утамничење и неправда свака

витезу нашем снагу узноси.

Победа нова постаје лака.

Буде се наши утихли поноси.

Фото: Операција лимено олово; Википедија

Плесале су смрти око наших глава,

Жeдне као огањ, жеђи их угасле;

Ми тражили нисмо да нас краси Слава,

Ал кад Ратник врeди, Поштовање расте.

.

Видeли смо таму, пoднoсили жртвe,

Пoнoсни je Oтaц изгубиo Сина;

Дa смo бaрeм мoгли oживeти мртвe,

Прeшли бисмo вeнaц крвaвих плaнинa.

.

Све је пустош била, нигдe цвећа, шума,

Само плаво небо и јутра што свићу;

Сваки метар мог’о постати нам хумка,

Дуго не видесмо: реке, сунце, птицу.

.

Свугде нас је знала обгрлити тама,

Хорде љутих гуја, злобника најезда;

Наша спремност беше на далеко знана,

Чувасмо колевку, огњишта и гнезда.

.

Снага нам је била, наша Вучја слога,

Нисмо поклекнули ни под огњем бола;

Бранили смо Србе, имали и кога,

Сада нас распињу слуге оног Злога.

.

Само нека знају, ми смо Горски Вуци,

Снaгa вaздaн бeшe, злобнима немила;

Терет на плећима, оружје у руци,

Бог је уз нас већма правдe шири крила.

.

Једном ће и време, донети истину,

Рука Бoжja, тад ће свима да нaм суди;

Гледали смо Наше како храбро гину,

Груди нам дрхталe од бола и студи.

.

Србиjа joш памти, прoливeнe крви,

Вaтрa чaсти букти сa Црвeним плaмoм;

Зa oдбрaну Majкe, хитaли смo први,

Пoнoснo и хрaбрo у кopaку слaвнoм!

Уморан у родном крају
за пољима модрим куњам.
Оставићу своју стају
ко лопов, скитач, да луњам.
.
Кроз прамење бело дана
потражићу бедне кути.
За ме друг ћће са свихх страна
залуд нож да оштри љути.
.
На друм сјај ће да се лије
усред поља зеленога.
Она, коју душа крије,
прогнаће ме с прага свога.
.
Дому свом повратићу се,
туђом срећом да се живи.
Под окном – обесићу се
о рукав у сутон сиви.
.
Седе врбе крај ограда
нежније ће главе свити,
прљавог ће мене тада
уз псећи лај саранити.
.
Месец даље запливаће,
понећ весла своја јаче.
Опет, уз плот, Русија ће
и да игра и да плаче.

Где ли је ноћас она мала,
Ко ли јој ноћас држи свећу?
Шумећим гласом ко са жала
Што ми је летос рекла нећу.
.
Где ли склупчала као мачка
Док градом мрка киша треска,
Ком ли је ноћас само играчка,
Уз ког се дрма као леска?
.
Ко ли јој дугу увија косу
И овлаш дира груди мале,
Ко ли је стишће голу и босу,
Коме се даје као од шале?
.
Ил’ можда учи? Па наглас чита
Неке књижурине о средњем веку?
Или у паузи, учења сита,
Некаквом дрипцу даје „на теку“?
.
Да ли још презире моје песме?
Је ли и даље тако јака?
Или док вежба мој стих је блесне
У трећој серији трбушњака?
.
Зна ли да још код пете пиве,
Те устаљене песничке праксе,
Замишљам јој ноге малко криве,
И проклињем њено „Лазаре, мак’ се“.
.
И да знам некад бити тужан,
Кад је се сетим онако беле,
И у кафани остати дужан,
Па попити још једну „преко штеле“.
.
Помене ли некад моје име
У некој узгред казаној причи,
Дирну ли је каткад моје риме,
Док се некаквим клипаном дичи?
.
Где ли је ноћас она бела,
Што сам је данима чекао жудно,
Која ономад није хтела,
А ја још чекам узалудно?