Не предај се Инес, ти рањена добра душо

Саткана од најљепших врата рајског острва

Што живи у теби и даље успркос свим бодљама

Које живот ти је дао немилосрдно, али и сами људи

Јер ти знаш довољно колико си на крају јака

И да можеш све сама да пређеш без ичије помоћи

.

Ти и даље можеш још да живиш тако вјечно

Ако су ти други украли душу, па не заслужују да патиш

MCMLXXXII година је, ти и даље заостајеш за свијетом

Који је већ одавно напреднији од тебе

То глупо XII коштати ће те свега у животу; тргни се!

.

Ти ниси заостала ако си и даље слободна жена

Само је доказ да си еманципована од малена

И да не дајеш неким глупанима простор за љубав

Него више волиш саму себе, што је тотално прихватљиво

Само немој да те разнесе неки снажни ураган

Твоје емоције, твоју душу, твоје надање..

.

Нема везе и ако си далеко од свих на свијету

Постоје ствари на које не можеш да утичеш

Ниси ти рођена да патиш због недоречености

Јер ипак Инес, мораш да схватиш да живот је опасан

И да доноси невоље са свих страна

.

Гурају те како желе и хоће, али непоколебљива си

Само ти завиде мачке које имаш у своме дому

Женског рода, пријатељице једне једине

.

MCMLXXXII година је, а ти и даље сама сједиш

Зашто не тражиш и даље разлог за живот?

Није ваљда да си толико наде изгубила за универзум

Па да не можеш разликовати неке људе око себе?

.

Не предај се, Инес. Ти имаш разлога и даље да живиш

Не дај се, Инес. Разумјети ћеш шта је квантна физика.

Немој дозволити да те анђели чувари тако младу одведу

Да у сутону зоре плачу мајка и отац за тобом!

.

Не чекај ме…
Не чекај ме ове ноћи
Док ме прељубнички
Грли самоћа
И казаљке ноћи
Мјесецу показују мету –
Рањене груди.
.
Не чекај ме.
Превише је касно да вријеме
Пјесмом по стазама прошлости крене
И слике твоје или моје поново
Постану живе.
.
Не чекај ме…
Јер ти и не знаш
Ми смо умрли успут
На клизавом путу љубави и вјечности
Једно другом љутити и страни
Успутно –
као да се нијесмо знали…
..
Не чекај ме…
Ноћас ме украла ноћ
И птице што чекају зору
Што у тишини из малих, црних, грла
Пјевају сјетну пјесму –
Пјесму заборава.
.
Не чекај ме…
Јер смо у љубави
Умрли давно…

Ми у себи имамо мира и немира.

Питање се намеће – Шта нам више прија?

Пут без циља или поље босиља и смиља?

Можда скривена жеља да нам душа све благосиља?

Куда ми пожелимо, ноге нас воде.

Неко жели пут до пакла,други до слободе.

Оне саме изврше дату команду

и без поговора иду у том смеру,

сад,зависи,хоће ли човек у разврат кренути

или дубоко заронити душом у веру.

Има истине,све је по закону Божијем, у обрнутом смеру.

Дакле, где год ноге да нам крену,

остаће нам траг записан у времену

или заборав наш у безвремену.

На своју штету ил` на радост многих

од срца се Богу молим.

Где год пођем, желим да волим.

.

Помози ми, Господе,

да, ма кога на путу свом сретнем,

засадим зрно љубави чисте

и у живот му радост уплетем;

да напојим милошћу и он огорчен оздрави.

.

Нек све у славу Твоју буде да се не заборави.

Радост да будем многима

и мирис небеским цветним пољима.

.

Тачка која ме спаја и од Господа не раздваја

нек буде у свему.

Све што чиним то је

из љубави према Њему.

Она нема граница нити има цену.

Блистава белина нека буде моја једина

небеска врлина.

Нисам ја песник
већ очајник луталица
што искру Љубави тражи
у бездану људског ништавила.
Нисам ни сневач,
јар снови моји нису снови,
већ јава моја,
што само понекад бљесне и покаже пут
кроз паучину света сатканог од незнања.
И душа сам само, будна,
на рубу света који не разумем.

Фото:Фејсбук?

Кад тама прекри земљу Србију

ужди се и пламичак радости.

Осија надом будућност светлију

к’о наговештај бож’је милости.

.

Молисмо васкрс витеза српских

које су некад сестриле виле.

Чарасмо магијом песама епских

не бил’ их мајке српске родиле.

.

Понижени и светом згажени

тражисмо новог Краљевић Марка.

Од Бога бејасмо даровани

у лику новог витеза Новака.

.

Све наше ране он рекетом вида.

Племићи белог спорта га мрзе.

Смицалице му чине без стида

док великани за њиме пузе.

.

Инфериорна раса варвара

због непокорја каквим нас држе

изњихала светскога владара

чије им чојство агенде реже.

.

Утамничење и неправда свака

витезу нашем снагу узноси.

Победа нова постаје лака.

Буде се наши утихли поноси.

Суро, вечито стење гордо се у небо диже,
Над урвинама тамним орли се с облаком боре;
А доле са страшним шумом, Вардар се пени и стиже,
И пада кроз уске кланце, у сиње Јегејско море.
О вали, о реко српска! Столећа тако се губе
И као таласи тону у море вечности тавне…
Ал’ твоје бисерне капље камена подножја љубе,
Где споменици стоје народне прошлости славне.
Али ће, ко рајски феникс, синути слобода мила,
И ја ћу стојати ведар, где сада погружен стојим,
И наш ће оро бели широко развити крила
Над урвинама твојим.

Фото: Река Вардар; Википедија

Борило се, па се уморило:
Мртва лежи на Косову војска.
Слобода је мртве испратила,
Оставила живе сиромахе,
Нек робује, ко ропством дугује,
Који живот у ропству поштује.
У крви се круна утопила –
Црвен крвца од жалости црне,
Видов-дане видô је мегдане,
Видео је славу и јунаке,
По сто срца у грудима једним,
Једну снагу међу стотинама,
Како с´ свети пре нег´ што ће мрети;
Видео је оно српско сунце,
Како сину, па како се вину,
Како стаде, па како западе,
А тама је на мрвило пала,
Црн је барјак ноћца разавила,
Полу-месец крвав изаша је –
Победио ј´, ал´ га скупо стаје.
Ноћ је пала, невесела, тамна,
Гора ј´ нема, у њој душе нема,
Само једна лепота девојка,
А лепа је као стручак цвета,
Умиљата кô тица грлица,
Жалостива као глас славуја,
Па по гори тужне речи збори:
“Леле мени, кукавици сињој,
Младости ми и животу моме,
Да самцита остадох на свету!
Што би мушко, то ми изгинуло,
Што би женско, то ми пресвиснуло
Немам рода, немам завичаја –
На Косову сва ми срећа спава.
Ој, Србијо, постојбино дивна,
И јунаци, дико и поносе,

Ој, слободо, погажени цвете,
Српско име, поружена цркво,
Како ће вас оплакат´ девојка!”
Тако млада дању ноћу јада,
Тако Српска виче и нариче;
Ал´ невољи на овоме свету.

Све је глухо до Бога једнога.
Тако траја неколико дана,
Од туге је косу распустила,
Од жалости лицем побледела,
Сузе су јој рухо обелиле,
Од тежње јој поникоше крила, –
Те се створи у горици вила.
Хвала Богу, тада и довека,
Није рана од самрти била,
Тешка рана од Видова-дана.
А вила се Богу помолила,
Те по гори поникнуло биље,
И корење од свакоје руке,
Ком је вила снагу провидела,
Терем знаде, где које ваљаде.
Турчину се рука осилила,
Кујућ´ њоме мачеве и ланце,
Па се сила љута побесила –
Јôј Србима, да Срби не беху!
Ево скоро петстотин´ година;
Од како се сузи и крвави,
Гора нам је рађала јунаке,
Невоља им груди челичила,
А вила им ђорде наоштрила,
Па се славно бише и бранише.
Кад је Српче мајка породила
Свако ј´ вила чедо пољубила,
А маленом у повоју синку
Певала је српски и јуначки;
Кад су Срба ране надјачале,
Вила му је очи заклопила
И самртну муку олакшала.
Вила ј´ слепцу гусле удесила,
А гусле су душе веселиле,
И мртвима славу подизале,
Храбрим, живим храброст увећале
Ево, браћо, моје песме мале,
Која прича како ј´ досад било,
А и одсад – Божија је влада –
Благо оном, ко се чему нада.

.

Ако те живот гази и ломи,
Покази му зубе јер ти то знаш,
Само тако преживет ћеш олује,
Јер у себи снаге и воље имаш.
.
Не допусти себи да будеш стакло,
Које ће пући у безброј комада,
И да те ломе сваким ударцем,
Свакога трена, сата и дана.
.
Ве буди јака ил јак ко стена,
Ко најтврђи камен, ко дијамант,
Само цеш тако опстати дуго,
И од себе најбоље увек еш дат.
.
Па онда зато у победе нове,
Дигнуте главе, поносна лица,
Стајаћеш право корачат смело,
И из пепела винут се ко Феникс птица.

Фото: Феникс птица; Википедија

плели смо звезде у болђердане

у ноћи последњој пред васкрсење

гајили аждаје и ваздан немане

у поткама где спи спасење

.

ткали смо рукама многожарним

тканице појасне за танкостучја

вретена вртели бедрима пожарним

кад дошла су времена суровучја

.

недолаззора стишће нам тела

одвајамо се тек да удах дође

у свеоловне груди и грла бела

.

и да кроз усне на силу прође

крик наднебесни од нашег плача

док наслут осаме крвљу корача

Хвала ти Новаче за сваки
одбрањени педаљ Србије!
Што јуначко срце твоје,
за нас све бије!
Хвала ти Новаче
за све наше исплакане сузе…
За све победе,
што и за нас узе!
Хвала ти сине,
што наду нам врати!
Јунаком те
отаџбина мора звати!
Хвала ти Новаче!
Победе нам значе!
Поносу наш, дико и светлости!
На престолу светском
Небеска висости!