Фото: Атлантски океан; Википедија

Само вода може да подари потпуну самоћу

сличну звездама сличну тишини расклопљеног неба

да опече време да испуни рубине

и да створи прошлост од онога што још није дошло

може да опонаша све што није и зид да буде

али себе не може да подржава ту је сасвим једноставна

она је залиха сна и смрти и свих могућих

могућности највећи и чун и пут

који сам путује сан који себе сања

нада која се себи нада не откривајући се никоме

вечито будна док слатким сном крепи

никако да себе успава

толико јој неспокојне обале и лутају јој острва

толико јој гласна песма која протиче док воде стоје

мир и спокој поклања најнеспокојнија најпобожнија од свих елемената

клечи као киша пред отвореним капијама

ноћи у коју се улива целим својим небом

протиче у времену и међувремену

и у ванвремену једина поседује заборав

вода воде вода земље вода неба вода угасле ватре

сваке се вечери улива

у наручје белог бога.

Фото: Горња Црнућа; Википедија

Твој џмарац муку ми ствара,
искочи испред мене као утвара.
Ђаво да га однесе, струја ме протресе!
.
Ходам, рашчупана, лујка стара,
сукњица тесна, блуза на ве,
а тек ципеле, на шњирање!
.
Трепкама кораке трепћем,
држ`те ме, полећем!
Чух ја, по селу се прича,
за такве, баца жаревље баба из Црнића.
.
Ићи ћу, чак и тамо, ово није за трпњу, стварно!
Нека ми баба баје од уроци,
у гору, у воду, џмаровци!

Књига – „Баба из Црнића“

Фото: Фб Страница – My Purple Worlds

Похвале моје и наше прими –
Боже превечни.
Светла су нам наговештај.
Обзорје за живот вечни
.
Кроз Тебе душа блиста, душа чиста
.
Ми нисмо жртве
старења, болести, и смрти,
јер петлова допире пој
да Љубављу Твојом
к’о цвеће смо прострти.

Фото: Храм Свети Сава; Википедија

Оче наш који си на небесима

Гледам те кроз пламен воштаница,

Срце још куца у нашим телесима

Трајаће битка док траје Лазарица.

.

Остаде народ без племства и Кнеза

Ал у народу Цар је над царевима,

Правоверни од смрти не преза,

Смрт покори Онај што нам заповеда.

.

Камење и споменици крајпуташи, ратници,

Темељи Сорабски за камен хришћански

Благо су источно што мрзе их златници,

Јер још су Бели владари Винчански.

.

Нека су Бели, нек такви и остану,

Нек служе Богу и православљу,

Сервуси црном да никад не постану,

Србски је спас у Светосављу.

Фото: Фб страница – Flowers of all kind. And the beauty of Nature

Фото:Црква Узнешења Богородице Црнагорске; Википедија

Клечим,у молитви склопљене руке
Оче Наш свом душом тихо говорим.
За наук су и пример Христове муке.
Бедем душе да браним из костију снагу створим.

Нећу дати отимачу ни прст да стави
на освештану земљу порте црквене.
Жељу да је отме нек’ у корену заустави.
Не дам да прљају храмове молитвене.

Веру једину,православну,чисту
морам да сачувам својој деци.
Изворну,благу и од увек исту
у крви су мени сачували преци.

Боље се повуци,нечиста сило!
Молитва се из срца до неба пропиње.
Ко је за Србе тај,неки.Мило?
Ни већима нисмо и не дамо светиње.

Спалићемо месец

да употпунимо ноћи

да одрешимо снове

да зауставимо дах.

Онда ће Игра потећи

из наших дланова сухих живота.

Ни хитра ни спора неће бити.

Биће сама.

Као велики шестар

потпуно упоредна

с механичким ритмом

распадања.

Фото: Острво Рујан; Википедија

Притисле мрачне катедрале Стрелу,
нема на Руjну кипа Светoвида…
Светиње наше сад су у пепелу,
а туђин свojе грађевине зида.

Сjевернo Пoмoрjе пoрoбљенo лежи,
туђи jезик збoре унуци херojа…
Никoга да славне битке oбиљежи,
светилишта, стара, прадjедoвска свojа.

Не памте млади Ранићи, Љутићи…
претке штo су пoнoс циjелoг Српства били.
Кад ће се из рoпства, тешкoг, jеднoм дићи
да би jезик, име, слoбoду… вратили.

Кад већ гoвoримo o правди, истини…
ред jе да се каже и oтетoj дjеци:
кo су били прави рoдитељи њини,
кojим су им jезикoм гoвoрили преци,

каква им jе дjедoвска била вjера стара,
истoриjа, храбрoг, рoда њихoвoга,
када нису имали другoг гoспoдара,
oсим, са небеса, свемoгућег Бoга.

Катедрале страшне, штo треба да плаше
и да пoдсjећаjу на крв, смрт и жртве,
oних кojи живoт у пoбуни даше,
када смo брojали хиљадама мртве…

Неки су пoнoсни на те катедрале,
све су пoнoсниjи штo су oне више,
не мислећ’ на претке, за вjеру им пале,
у бoрби баш с тима штo их изградише.

Jесте л’ живи браћo са Балтичкoг мoра!?
Нису ваљда ишчезли ваша част и слава…?
Зар се не сjећате славних: Ратибoра,
Jарoслава, Никлoта, старoг Бoрислава…

Зар вас не занима шта значе имена
мjеста и ликoва из прoшлoсти ваше:
Светoвида, Вoлoса, Триглава, Вoдена…
за кojе oд jуга дo сjевера знаше?

Живот већине људи планете Мидгард Земља

Говорим о свакодневном распећу од Правила

Наличи на дечју игру коју смо весело играли

У Тијанији златом новозлатног доба опточеној

.

Кажем у духу јелечкиње – узвраћа стрижено!

Свакодневница сива чека ко војник на стражи

Каже гласно барјачкиње – одговарам кошено!

А дани иду слични као једнојајчани близанци

.

Тражим у грлу ситне нежне речи да јој угодим

Трагај и нађи! вечну љубав Творца! Нађи је!!!

И када је нађеш живи! И не пуштај је из срца!

И она – разапета тражи речи да мене подигне

.

Ујутро вадимо дечицу школску из будилника

Трчимо у пекару и на посао као полуаутомати

Враћамо се предвече уморни од посла и газде

Бауљамо по стану играмо тутумише у кухињи

.

Једног дана ходали смо кроз врло густу шуму

Шкртунац згрчене крви и незараслих осмеха

И када нам је трећа гуја вијугаво прешла пут

Почео се лепо кроз грање назирати пропланак

.

У нашим душама нешто је препукло излетело

Покуља сав вишак снаге преко гомиле пањева

Спремно крећемо на другу страну воде и ватре

Да будимо генетско сећање и проучавамо себе

Фото: Сибирска бела перуника; Википедија

У ово јутро априлско, пуно суза и тужна сунца,
Бојажљиво сам походила земљу свога пролећа,
И видела сам где цветају зоре неизречне
Што осветљавају моју младост, видела дрхтаве бескраје снова
Запаљене као сунцима цветним крунама са срцем живим:
О лале од црвена кристала, перунике беле ко звездани велови,
Цветови сунца и љубави, цветови плави и златни,
Цветови звезданих бескраја,
О, како сам тужна кад палите снова лучеве у мојој души!
Сребрна звона бледа с мирисом земље у првом врењу,
Буђење рана што поново тону, у тешке облаке,

Говор вода у таласе прелива се

Богојављено

И пролази кроз моју бит прозирну

док из очију лептир времена узлеће

у мени дан пупоља свим бојама сна

Сунце, Сунце је златом разливен цвет

.

А ја тихујем и светложељену уплићем

нит по нит да ми плаштаница буде

да по земљи жита и воћа заруде,

а обноћ звезде ко живе птице зашуморе

Желим, желим да опитомим цело људско море

.

Богојављенске воде кап су Свемира

Оне су посвећене сребром васионе

У свитање Бели Анђео се ту умива

Желим да изговорим речи што их душа моја

пред олтаром неба снива

.

Господе!

Као да се моја ноћ тад прену

кад запрашташе ватрене салве неба

И хлеб наш од љубави тежачке овлата,

јер ратар зором и росом светом

у зору се умива,

кад душа телу Спасова отвара врата

Тад говор биља чује

Тад громове у мразну немоћ обуздава

.

То прича је коју свете птице небом проносе

Очеви орача и косачи косачима певају

У води хранитељици где је светложар лета

На гутљају посвећења

да кућно слеме између кушњи света

одржи китом босиљка зоденуту у небу

док цветом освиљна цвета

Бујно цвета

Цвета

Цвета

Из двокњижја: „ПСАЛМИ У СВИЛИ ДУШЕ“

Фото:Фб страница – 𝐍𝐐𝐄李