Пошто се човек оглушио о начела и заповеди које је Бог у прошлости утемељио, у садашњој форми Аватара придржавам се ћутања. Тражили сте и добили довољно речи – сада је време да их живите. Да бисте се што више приближили Богу морате се што више удаљити од “ја“, “моје“, “мене“ и “мога“. Не треба да се одрекнете ничега до свог сопства. То је тако једноставно, иако се сматра готово немогућим. Због ограничења сопства можете се одрећи милошћу. Ја сам дошао да ослободим ту милост.
*
Током безкрајног временаБог је свој највећи дар даривао у тишини. Ипак, када човечанство постане потпуно глуво за грмљавину његове тишине, Бог се инкарнира као човек. Бог једини “јесте“.
*
Спољашња тишина помаже унутрашњој и Баба се може открити једино у унутрашњој тишини, у дубокој унутрашњој тишини. Ја никада не ћутим. Вечно говорим. Глас који се чује дубоко у души је мој глас.
*
Када Бого-човек говори, истина се испољава моћније него када је преноси додиром или погледом.Из тог разлога се Аватари обично придржавају периода ћутања који траје неколико година, прекидајући га само када желе да оспоље божанску вољу, и тада се одиграва преображај свести широм света.
*
Када сам био у Америци људи су ме питали када ћу прекинути ћутање. Ја сам их упитао: ако моје ћутање не може да говори, од какве ће користи бити говори мога језика?
*
Ја не успостављам никакве заповеди. Када ослободим плиму истине свакодневни животи људи постаће живе заповеди. Речи које нисам изговорио заживеће у њима.
*
Ако они који ме воле само на минут утишају свој ум пре него што утону у сан, па помисле на мене и замисле мој лик у тишини свог ума, те чине то редовно, вео незнања ће нестати и блаженство о коме говорим и за којим сви жуде биће доживљено.
*
Када прекинећ ћутање то неће бити да бих вам испунио уши духовним подукама. Изговорићу само једну реч, а та реч прожеће срца свих људи и учинити да чак и грешник осети да је предодређен да буде светац, док ће светац знати да је Бог у грешникубаш онолико колико и у њему самом.

Месец на небу, ноћас, пуног сјаја

зове, зраке да му дотакнем!

Уплићу се нити око прстију саме,

и клупко меког сребра нараста!

.

Звезде заћутале, рашириле очи,

заборавиле на треперави сјај!

Сестрице миле, запевајте,

гласове у предиво уткајте!

.

Данице, Сунца чуварко,

чувај му сан!

А ти, другарице Зоренице,

најави раздан!

.

Клупко сребра предиво је,

којим  срцем, душом својом

плетем  кошуљу,

на рођењу, јутром Сунцу да дам.

.

И док снено још је,

од зрака његових, златних

вез љубавни на њој да осликам

Само дубок бол пожели своје срце на ломачи.

Тако вечерас доживљавам и проживљавам ову песму.

Падају брезе беле
и цела шума сабласно сја.
И лете к небу брезе стреле,
гори свемир светлошћу страшном
и срце моје на ломачи звезда.
Гори, срце!
Лудо срце,
светло срце, црно срце!
Горите, руке, крила моја,
над тамом ума
из које винусмо се ми.
Вију се небом брезе беле
и руши се небо од смеха лудог,
и падају светлости,
и падају звезде
у понор мојих груди.
Гори срце, светло срце,
над тамом ума
из које спасисмо се ми!

Фото: Брезе; Википедија

Мојим годинама

Помало је чудно

Нежност постаје јава

.

Цветају

Љубавни пупољци

Шаренило носе

.

Љубави има

У птици

Раширених крила

.

Љубави има

У очима

Које сам снила

.

Љубави има

ЖИВИ, И НЕ СТРАХУЈ!

Призови своје савезнике из виших

духовних светова, те исцели и

спаси самога себе.

Веруј у оно што говориш, чиниш,

радиш и ствараш, и у сваком делу

својему потражи неки

виши смисао.

Освести своје страхове и бриге, и

потруди се да победиш

непријатеље

своје у себи, подмукле и лукаве

непријатеље у срцу својему.

Живи овај тренутак, јер следећег

тренутка можда и неће бити!

Не бој се властите смрти, јер твоја

је смрт наличје твојега живота.

Какав ти је живот, таква ће

ти и смрт бити.

Твоја ће смрт доћи по тебе онда

када је призовеш.

Без позива твојега, она те

походити неће.

.

Живи, и не страхуј!

Фото: Белоглави орао; Википедија

Нек остане тајна,

моја бела, снежна

коме песму певам…

Али ти си увек,

моћна, храбра, снажна

Кроз стихове знаћеш

да ова песма важна

твоје име носи.

Лепо лице,

широк осмех драги.

Величанство свако

пред тобом се клања.

Капије животе отвараш лако.

Говор твој је песма

што свемиром одзвања.

Краљице снежна…

Горска вило, јело!

Свемоћно ти око,

свемоћно и тело!

Речи нежне, миле.

Речи бритке, јаке!

Ум што не помути

дело било какво!

Моћна, јака, снажна.

Права као стрела.

Ни краљица снежна више не би хтела!

Величанство буди.

Величанствена већ јеси.

Нек’ те обожавају људи.

Божанска већ јеси.

Урагане снажни.

Поветарцу нежни…

Буди то што јеси,

од себе не бежи!

Бисерно си лепа,

И прозирно бела

Краљица би снежна

позавидела…

Уснулу ми зору са дна света планули буде петлови

Док ноћ догорева и угарак се на обали дими.

Граду који ће у свој дан да ме прими,

Носим осмех ко жаруљу што из мрачила светли.

.

И не марим шта ће у том ветру да ме задеси,

Који ме обузима и кроз своје ходнике већ лута.

Усијани се точак окрећем сред вечна пута

На чијим заокретима вребају љубави и – удеси!

.

У крви ми се сунце рађа и пршти сјајем

Да плаветима испрска све што будим

Свитањем овим што му се, наде источник, дајем.

.

Кроз раширене завесе ноћи улазим у дан

Да се посветим свему што ћу у њему да изгубим,

Јер се само тако свим жићем живи прави сан.

Изроних из опасне борбе са собом

Оћу да се предам

Да будем вода

Буди вода

Она увијек нађе пут

И мирна и плитка

Кад се у њој огледа Сунце

И дубока и мистична

Плаховита и необуздана

Увјек нађе пут

Да ли знаш како се ватра

Претвара у воду

Много је чаробније

Од претварања воде у вино

Обоје су дар Бога

Вода је првостворена

Ватра је другостворена

Вода је једини природни

 непријатељ ватри

А ипак у центру универзума

Тамо гдје обитава душа свијета

Оне изводе плес

Плес воде и ватре

Ех замислите ту алхемију

И то надахнуће

Тај свети плес….

Фото: Атлантик; Википедија

Саздани од звездане прашине,
Разаслати широм свемира,
Божијом вољом створени,
Развој свој свако бира.
.
Прах у нама и око нас
Игра чудесан плес,
И звездано срце у нама
Кити судбински рес.
.
А после игре и искуства
Кроз звездано срце даље идемо
Ка нашем Богу, свеуму
Да се стопимо и загрлимо.
.
А можда и од наших светлих душа
Настане звезда нова
Направи себи планете
И све почне изнова.

Фото: Звездана прашина, сликарка Кристина Петронијевић; Википедија

Село Котража се налази на путу Гуча – Ивањица

Наличи на варошицу, развијена, људи весели, певуше

Сељани обрађују земљу, гаје малине, купине, шљиве…

Са обе стране главне улице продавнице, кафане, сервиси

Школа, црква, цвећара, пумпа, регистација возила

Котража је преживела краља, самоуправну прелест

Њихови губари су били увек увек ту, јели само лишће

Дошли нови, модерни, гледају запад, једу цела стабла

.

Поред главне улице чесма, снажно истиче сумпорна вода

Тога дана, поред чесме, сретнем човека, живи у Београду

Ведар, прав, чистог осмеха, звонког гласа, причљив

Оболео му желудац, није могао да превари велики град

Као да вари камен, мучнина, пробадање, раздирући болови

Давали му бускопане, свашта, угледавао Косача душа

Једног дана, у чекаоници, а ту би се разболео најздавији

Погледа га отресита жена, из предграђа, добро га одмери

.

Отегнућеш папке чекајући и пити оне гадне прашкове

И ја сам чекала, увела у танке нити, водили ме свуд, и хоџи

Него иди у Котражу, пи воду безплатну, баци лекове, живи
Котража је далеко, распитај се у Гучи, неко ће те упутити

Котража! ја сам рођен близу! Чесма! Каменом бих је погодио!

Дођем родној кући, напијем се воде, умијем, скувам чај, кафу

Бацио сам прашкове, бол умину, нестаде, добих стару снагу

Пријатељу, пиј увек ову воду, она је за све, вода свелечилица …