Стигли смо до слова н односно Наш које у календарском колу заузима позицију астролошког знака Девице.

Девица обележава крај лета и сабирање летњих плодова. Након лета почиње да јачају енергије елемената земље и воде а то су женски принципи, док Сунце (ватра), мушки принцип залази испод хоризонтале (ваздух) календарског крста, односно залази у „подземље“. Стога је овај период обележен Богињом Мајком Девицом.

Време Девице је у старој вери срба посвећено богињи Живи која се још звала и Живана или Девана. То је Богиња Мајка Земља (Мокош код руса). Након њених дана следи зима, природа стари и вене и тај период је у старој српскoj митологији представљен ликом Бабе. Стога је касно (михољско) лето бабље лето, снег у марту је баба марта, а цвет висибаба најављује пролеће. Живану – Девану је у хришћанству заменила Богородица Марија.

У каквој је вези слово Наш са симболиком овог дела године?

Слово н (N)  у феничанском алефбету носи назив Нун. Иако значи рибу на феничанском (велику рибу, кита на арапском) званична наука извлачи порекло слова Нун од египатске хијероглифе змије (јер графички феничанско Нун више личи на змију него на рибу) која на хебрејском гласи накхаш (нахш на етиопском, нага на санскрту, енглеско snake). Везу змије и рибе видимо у томе што обе животиње немају удове, а поменуто значење слова Нун би помирила јегуља која је и змија и „риба“ (јегуља и ајкула су у српском когнати – ајкула је велика риба – арапско нун). У азбучној календарској симболици смо већ видели да знак рибе одговара слову Добро које пада пред пролећну равнодневницу (мрештење и лов на лососа) а знак змије словима Земља и Ѕело која падају на средину пролећа (буђење, појава и парење змија). Ипак изворни изглед слова н који се као такав налази у латиничном, грчком и старословенском писму (N) представља изокренуто слово з (Z) па самим тиме може се повезати са обликом змије. Ипак један други траг у вези са овим словом доводи нас ближе у везу са традиционалним зодијаком.

Накхаш које у савременом хебрејском носи значење змије потиче од прото-семитског нахаш у значењу лава (метатезирано ханаш на арапском, нешум на акадском). Док је у источносемитским језицима ова реч изворно носила значење лава, у источносемитским језицима је попримила значење змије (кобре). Ову везу помирује сличност лавље гриве и кобрине капуљаче. У сваком случају, Девица је знак који следи за летњим знаком Лава (време парења лавова).

У митологијама многих култура наилазимо на богињу која је представљана или као лав или у пратњи лава (Кибела, Индрани, Шакти/Дурга, Инана, Нана, Иштар, Секхмет, Ашера, Реа, Деметра, Фреја…).  Богиња уз лава представља време врхунца елемента земље (женске јин енергије) након лета које у природи обележава време парења лавова (јул/август) које се окончава у септембру у време зодијачке Девице.

Узећемо овде у обзир од свих поменутих богиња Сумерску Инану на коју се надовезује Кушанска Нана. Званична етимологија предпоставља етимологију Инане од корена нин што на сумерском значи жену, даму а које се даље извлачи из дечјег говора (или мајчинског говора детету) као ни-на, на-на. Когнат ове речи имамо у српском са врло блиским значењем као нана – баба а имамо и нунати – љуљати, успављивати. Иста реч се налази у енглеском са значењем часне сестре (nun) – нане, и у велшком (nain), италијанском (nonna) и турском, који има слојеве сумерског (nene) у значењу бабе. У српском имамо и назив за девојку, жену снаја, снаха, снаша.

Баба је етимолошки у вези са рађањем па тако имамо бабицу (дадиљу) али и бебу (мама је смекшано баба). Сви ови називи су прилично блиски и потичу из тепања – говора између родитеља и детета (тата – тета, дада – дадиља, баба – мама – папа – нана – беба – бабо – мома.. ). Но, да се вратимо на Инану.

У храму у Нипуру посвећеном Инани налази се ваза на којој је осликана велика дивља мачка која се бори са огромном змијом са урезаним текстом на клинастом писму који каже „Инана и Змија“(дакле Инана је овде мачка/лавица). Овај симболички приказ борбе мачке (лавице) и змије није усамљен већ га проналазимо и у православним храмовима ромејске епохе (нпр на поду базилике из четвртог века у Охриду). Обе животиње овде заправо симболизују летњи период – змије се појављују на пролеће са Сунцем, нестају на зиму, такође се појављују само дању а крију ноћу, док парење лавова почиње на лето а завршава се почетком јесени.

Ипак, борба лавице и змије може симболизовати и борбу/смену неба (лета) и земље (зиме) јер је змија та која пузи по земљи (змија, земља и зима су когнати у српском језику). Свакако у време Девице које следи за знаком Лава, наглашен је елемент земље (плодови) са којим почиње хладан период. Змија је такође симбол и благородности (јер се појављују са Сунцем које плоди земљу) и њен приказ се налази на српском обредном хлебу који се зове њива (руско нива) о чему сам већ писао овде:

Инана је такође представљана и као осмокрака звезда што може бити приказ Венере (или можда Сиријуса?) планете женских атрибута. Инана је (као и њене парњакиње из других сродних култура) богиња плодности, љубави и рата.

Божанство по имену Нана проналазимо и у Нордијској и у Грчкој митологији. Инанина хинду парњакиња Дурга, често је представљена на тигру како убија „демона“ у обличју бика. Та представа говори да је пролеће (Бик) прошло и да је дошло време лета (Лав) и плодова (Девица). У овом светлу можемо протумачити и борбу Инане и Змије. Лето (Лав) је наступило, а пролеће (Змија) је прошло.

Девица, Девана значи божанствена јер је основа речи девица дева – бог, божанство, божанствено. Корен дева се налази и у имену броја девет. Док у свим другим индоевропским језицима име за број девет садржи глас н (санскртско нава, латинско novem, енглеско nine, велшко naw, грчко ennea) једино је у словенским и балтичким језицима он замењен дисимилацијом (како каже службена етимологија) гласом д. Тако код словена имамо девет а код балта devyni, devini. Време Девице, као и слова Наш пада управо на девети месец у години након Божића или зимске краткодневнице. Девет месеци је потребно да Земља Мајка роди. Да ли онда можемо рећи да име за број девет код балтословена није случајан? Ако у балтословенском девет заменимо слово д за слово н добијамо невет, односно невини. Девичанство је и невиност а Девица је невина. Може ли ово бити случајност?  Девана код срба (и других словена) је једино предхришћанско божанство чије је име синоним за невиност (девичанство) које као истакнути атрибут носи Богородица Марија (Исус је по библији имао браћу и сестре). Словени су једини народ мени познат који је име бога или божанства у свом језику подарио женском роду као девојчица, девојка (ту је додуше и мушка варијанта дечак што наводи да се божанственост овде односи на стање пре брака/полних односа).

У хришћанској литургији је такође познат девети час молитве познат и као nones (nona – девети на латинском). Наиме, још из античких времена подела дана је играла значајну улогу, где је девети час обележавао завршавање дневних послова и време вечере (аналог са годином – време плодова и сумрак лета – зима као ноћ године). Што се тиче литургије, молитве су се вршиле на трећи, шести и девети час дана. Ови часови би се бројали од зоре (почетак дана) за коју се углавном узима да креће у 6 сати ујутро. Према томе девети час након зоре (6 сати) пада у 3 сата поподне. У аналогији часовника и годишњег календара, 6 сати одговара зимској краткодневници а 3 сата (девети час) времену Девице и слова Наш.

Слово н у језицима се често меша са словом м. Нпр. „сам“ на чакавском гласи „сан“ или „ми“ на македонском гласи „ние“ итд. Феничанско слово Нун графички заправо представља половину слова Мем чему је вероватно разлог управо звучна блискост ових слова, а Мем на хебрејском означава воду док у српском имамо мити, мивати, мокро, мочити, мочвара, море, мазати, масло, масно итд. О томе сам већ писао овде:

Глас н такође у језику такође гради појмове блиске идеји слова м као што је назив за брод, чамац, галију (navis – брод /лат/, navy – морнарица /енг/, nauh /сан/, nauh /грч/, nau /стирс/, nor /нор/- брод, чамац, галија). У српском језику глас н обележава речи са присвојним значењем као наш, нас, нама, њима, његово, њено итд као и присвојни наставак ин код именица женског рода (мајкин, ћеркин..), док глас м означава заменице ми, мени и присвојно моје. Дакле ми и наше, нас и моје. Видимо дакле блискост појмова грађених овим гласовима. Такође имамо блиско мама и нана. Све ово слути да су се гласови м и н идејно мешали или чак да је можда један глас произашао из другог.

Раније сам већ писао о супротности слова н и д која стоје једна насупрот другом у азбучном календару. Д стоји на почетку лета/дана (дати) док н стоји на почетку зиме/ноћи (ношт – ништа). Тако имамо потврдно да и одречно не (ни). Да – не, дан – над (not – нет), дажд – ношт. Гласови н и д одражавају равнотежу хоризонтале календарског крста, потврду и одреку годишњих (дневних) сила. Н и д су гласови који творе реч девет (нава) али и они који носе значења рибе (феничанско нун и хебрејско даг) која такође симболизује плодност због брзог и масовног размножавања (идеја воде слова н и м).

Све у свему, у овом слову видимо идеју плодности (змија, риба), воде и изобиља. Могуће је да је некада обележавало управо Нашу Нану, Девицу Девану Живу Мајку.

(Илија Зипевски, АзБукВеда, 53-ћи наставак)

Надошло зрело грожђе
И ври у дојкама
У глави море хучи
Знојна ноћ низ трбух цури
Док сокови маме лептирове.
.
У глави Галеб кликће
Пјесмом неказаном
Дозива Сан и
Као магла мисли обавија
Док далеки таласи
Име дозивају.
.
Мирише рана јесен и
Постељу под прозором
Соковима топи —
Једна жена сања море!

Kаткад тако сетну ухвати ме језа,

па се сетим Kосмета и чет’ри оцила.

У грудима живи благодатна веза…

Белокрилне птице како шири крила!

.

Знам више се никад поновити неће,

оно храбро време с погачом и соли.

Док нам црна тама по колевци шеће

и на плодној њиви само камен голи.

.

Препуне пољане и крви и рана,

јоште мајка држи заставу у крилу.

А, нада јој давно беше закопана

са витешком славом кад се небу вину.

.

И згариште тихо спаљених огњишта,

жедна мртва уста, кап небеског пију…

На бојишту славном сад не цвета ништа,

црвени божури лат с сузицом лију!

..

Под ребрима болно застало је време,

испуњено јадом, страдањем и смрћу.

Пупољци су крхки, још нежније семе,

речи ми саме с јецајем загрцну…

.

Очај се са болом у грлу наниже,

стравичне су слутње обузеле стих.

Неки нови ужас прилази нам ближе,

маршеви застали, оста само крик.

.

О Србијо, мајко… Где је твој војник,

кол’ко ли их оста под небеским сводом?!

Још ми срце дрхти мислећи на њих…

Пробуди се, заклињем те Храмом и Слободом!

Фото: Храм Световида у Аркони; Википедија

Смрт као усклик мртвила чека мене

и ја сам близу сваким часом ближе

овај живот није за мене

нити за моје најближње.

..

Разговарам са мртвима топло

живи ме не радују

не знају усхићење са мртвима

на једнаке делове да поделе.

.

Овај живот нема другог циља

до да умреш и предаш се светлу

о кад би само знали

за узвишеност

свемоћну

.

Ал’ тај зар смрти

само је тренутак

после тога не додирујте ме не љубите

ја сам и овде и тамо без тела

.

Ви бели жути црни црвени како вам то рећи

због вас ова планета овако каска

надам се да ћу умрети на пречац

него да се дуго са вама опраштам

.

Ако не будемо будни,

нестаћемо у ноћи

 дужој од века!

У ноћи  мрачној и студеној!

У ноћи, гле, без свитања!

.

Ако не будемо будни,

растрзаће нас звери

крвожедне,

које ће доћи,

у ноћи дужој од века,

са западне стране!

.

Ако не будемо будни,

никада ми

нећемо више бити

ми!

И ништа наше

неће више бити

наше!

.

Ако не будемо будни,

ни брат брата

неће више смети

да назове

братом!

.

Ако не будемо будни,

ни шљиве више

неће

у Србији

цвасти!

.

Ако не будемо будни,

 и ако на Србију падне

ноћ дужа од века –

ноћ без свитања! –

биће као да се

ни родили

нисмо!

.

На водама Словенског Дунава,

кад шљиве у присоју цвату,

7520/2012. године.

Тихо ноћи …
Још хоћу
да сањам …
Тихо ноћи …
Дане ти
поклањам …
Месечину и звезде
ја тражим,
да све боли
срца мог
ублажим.
Тихо ноћи …
Не буди
ми сање …
Тихо, тихо,
још нећу
свитање …
Хоћу звезду,
Моћну, а
и сјајну,
да је видим,
да јој
кажем тајну;
тајну срца,
мисли, а
и душе …
Да ветрове
што ми
снове руше
пошаље далеко …
Тамо негде,
где ће
снажан неко
моћи да
их свлада …
А ја,
мирно досањаћу
тада
своје снове
и жеље далеке …
Све до
звезда, до
планете неке,
где баш
све се може …
Тихо ноћи,
не буди
ми сање,
тихо ноћи,
почиње свитање …
Тихо, тихо
гасне звезда
сјајна;
и још тише,
док се рађа
тајна …
Тихо ноћи,
још желим
да сањам
и сву љубав
ноћас да
поклањам …

С:М:Л: “Бисери моје дубине“

Фото: Никола Педовић, Горњи Дубац – Гуча

За Иву,
из једног давнашњег
песничкога сна

Кликтај орла, гле!
У дубоко плавом небу

Наресале ивушке беле
Понад жубора
Потока у трку

И дан као сан дивотан
У једно прамалеће
Давно
Што још минуло
Није

Фото: Никола Педовић, Горњи Дубац – Гуча

Савремени домаћини

и њихова храна здрава

изгледају врло фини

ал’ ремете наша права!

.

Сира једу тек на граме

и немастан, сасвим млад

нема шунке ни саламе

млека пију ретко кад …

.

Из кесице све се спрема

-то је дваје’с’први век-

Сланиници трага нема

А тек меса – ни за лек!

.

У орману иста слика

нема коже нема вуне

свуда нека синтетика

да се овце не побуне

.

Да се сачува планета

да се крава не нервира

нама трена бар таблета

са укусом сира …

Фото: Миш; Википедија

Тражим мир у уснулој ноћи
Тражим одговоре у самоћи
Тражим себе у недостижној срећи
Мирно место где ћу ноћас лећи
.
Тражим пса међу вуковима
Тражим Бога међу лукавима
Тражим опрост међу дуговима
Пријатеља међу друговима
.
Тражим пут који можда никад нећу наћи
Месец у свитање кад запевају врапци
Тражим душу сродну својој
Даћу ти је Боже, Ти је обој
.
Тражим место под небеском капом
Тражим нешто што не припада сваком
Тражим Бога у сваком слогу
Тражим можда и што не смем и не могу
.
Тражим одговоре, а сто питања
Тражим одмор од лутања
Тражим сунце што га крију облаци
Лак је пут, ал’ су тешки кораци

Походиће ме Пријатељ Незнан
Из далека света тишине,
У сутон вечерњи од пурпура,
Кад цвао буде
Багрем бео.
*
Овај свет је, гле, тамница
Души благородној!
*
И далека звездана јата
У нама пребивају
*
Само једна једина Реч
Изречена у Великом Духу Љубави
Спасиће свет и ине светове

Фото: Никола Педовић. Горњи Дубац – Гуча