Осам земаљских анђела

Јуче је код Бога отишло.

Нема више смеха и маште дечије,

Све је прешло у невидело.

 .

Осам дивних, малених душа

И чувар, да их чува и тамо,

Отпутовало је из нашег света.

А ми морално посрћемо и пропадамо!

 .

Осам радосних, насмејаних лица,

Никада више са нама неће бити.

Једино молимо Драгана чувара

Да их и тамо пази и штити.

 .

Ово се никада и никоме код нас

Није догодило, нити некад збило,

Све док тама и зло светско

У нама није зацарило.

Тијанија силовита пресветла – уранио Јарило
Распростро злато по шумама таласастим пољима
Брдима планинама и водоплавној реци Тијани.
Клизе фини сребрнасти слојеви магле по котлини.
Жмиркају и светлуцају хиљаде хиљаде округластих
Малених огледалаца са површи залеђеног снега.
.
У даљини подно ланца дугих плаветних планина
Реско лаје малени цуко не подржаше га остали
Можда види – осећа промрзлог зекана у близини,
Или га је узбудио протрчали скакутави срндаћ.
А можда му се прикрада лукавица лија из Осоја
Да шћапи неку занесену неопрезну коку за лијиће
..
, Можда је као оштра одапета етерична стрела са Рзава
Праисконог Витеза Благоја Стрелца Ариљца,
А можда цуко лајући високо високо подиже храброст,
Показује да је увек оран будан и да је зубе наоштрио,
И да је веран чувар и помагач у свако тешко време
И да је спреман за истрк ако нека напаст запрети
..
Горуцка и пуцкета ватра у старинској пећи на дрва,
Капљуцка са крова истопљени снег – тап тап тап.
Ужарило ми се треће око викло да гледа оностран
Викло да гледа плава провидна међубића светова
Викло да стра-жари на раскрсници сила и ветрова
И да види богове Рода на далекој планети родини
..
Иде ми се одмах испод Храста исцелитеља и мудраца,
Иде ми се на планине Јелицу дугу и Каблар стеновити
Да гледам и сликам кривуд реке Западне Мораве,
Иде ми се на Овчар на жарну светлосне тачку – Рачвар
Одакле се и према западу и према југу рачвају струје
Иде ми се – не иде ми се – иде ми се – не иде ми се
Где да идем, хеј! хеј! где да идем – када сам дошао!?

Фото Владан Пантелић: Планине Овчар и Каблар

Како, глади псино света, да те преведем у речи,

Па њима пожаре високо да гасим,

Кад си дужа него што друм у мојом глави

Може да зазвечи,

У мојој глави, судбини стиснутој у грудву ко у страви,

Којом се потежем и гласим;

Како да те напојим попут стада што на рог

Небеса свлачи кад се са испаше врати,

Кад замуче да попуцају брда и бесно копито

Баци да вид свој суноврати;

Како,  глади залечена у висинама,

Да ти о ситости зборим као о земљама

Од којих нисмо

Ни грлом, ни ребром,

Кад од пута превеликог, преголемог,

Сама отпадке и трунке једва стижем

Овим смелим ужасом, овим сном

Од кога још сада бисмо

Да нам простори време озвуче;

Како,  глади космополито,

Да те у хлеб смесим и налијем виногруђем,

Предивним јађем,

Па понору, извору напуним испуцала уста

Што нас вода од краја до сјаја

Ко од зуба до руба или празног залогаја

Како да ти кажем: доста,

Кад без тебе трпеза је пуста,

Кад се тобом храним и сажижем,

Кад је доста што нас оста;

Како, глади пржино под језиком,

Како кад пут корак вуче

И птица из мене више није птица

Него луди метак

Бескрај у чело да пољуби

Макар био странпутица,

Макар живот да изгуби?!

Фото: Глад; Википедија

О ЗВЕЗДАНИМ КЊИГАМА

СУНЧЕВИХ РАТНИКА

Сунчев ратник зна, да је незнање,

необразовање, неузрастање у Духу

и Свести највећи грех и злочин.

Онај који не ради посвећенички на

себи, у стицању духовних и

божанских знања, чини велик

злочин, како према потомцима

тако и пртема прецима.

Незнање је грех и злочин!

То су од Праискони знали

Бели Срби.

Срби који остају у незнању, у

необразовању и у духовном

неузрастању, сами себе, свесно или

несвесно, исписују из Србске

Божанске Књиге Живота.

Бели Србин није Бели Србин само

по крви, већ, пре свега, по

Божанском Духу, по Свесности и

Свести.

Залуд некоме србски ген, ако

изабере да живи и преживљава у

тамници незнања!

После кратког времена, избледеће

у њему и посве ишчилети србски

ген и, он ће убрзо бити никоји и

ничији и свачији – више туђи

него свој!

Необразовани, непросвећени и

неосвешћени живе попут скотова у

грабежи и отимачини.

Што је неко на нижем ступњу

духовног и божанског развоја, он је

све алавији, све грамзивији, све

више везан за материју; он само

граби, пљачка, отима и краде до

бесвести, до лудила, до

самоуништења.

Људи ниског духовног и божанског

развоја, гле! бивају највећи

паразити, готовани, дембели.

Зато су древни Бели Ури рекли и у

звезданим књигама записали:

незнање је највећи грех и злочин!

Фото: Срби, древни ратници; Википедија

Неухватни тонови битисања дрхте на усни

Наши јауци ћуте дуго у души смеха

Са сваким новим даном руше се најлепши сни

Недоумицом разлике чедности и греха

..

Живот љубави украде најдубљу суштину

Док питамо се зашто неке границе нисмо

Прескочили као недостојну нам висину

Сакривши наде у ником написано писмо

.

И тек кад све крај нас мине тихо, неосетно

Спознамо ко зна кога у свему што смо хтели

Поглед нам залута у сећање туђе, сетно

Јер за наше нисмо марили и нисмо смели

.

Равнодушно је звезданим бескрајем
Светлуцо пут по окукама свим.
Пут је кружио Маслиновим крајем
Доле је Кедрон протицо под њим.
.
Кидо се брег од своје половине
И Млечни пут је почињо по том.
Ко да су хтеле сребрне маслине
Да закораче у даљ ваздухом.
.
Би врт на крају, посед непознати.
Ученицима, крај зида, он тад
Прослови: “Душа самртнички пати
Ту останите и бдите одсад.“
.
Без противљења он се одрекао
(Ко да у зајам доби ствари те)
Од чудотворца, свемоћи – и као
Смртници, беше налик на нас све.
.
Наличила је ноћна даљ на оне
Пределе што су ко нестваран крај.
Би ненасељен простор васионе.
Место за живот беше тек врт тај.
.
И гледајући у мрак провалије
Без почетка и краја ма ког
-Да чаша смрти мине што скорије-
У зноју, оца молио је свог.
.
Молитвом замор ублаживши, зађе
Иза ограде. “И тамо по тлу –
Ђаке, дремежом савладане, нађе
Где се ваљају по ковиљу ту.
.
Разбудио их: ‘И вас господ створи
У дан мој. А ви – ко развучен пласт.
Хора се сина човековог хори,
Он се предаје грешнима у власт.“
.
И тек што рече, незнано откуда:
Гомила робова и скитница тма,
Мачеви, огњи и испред свих – Јуда
Са лажним пољупцем на уснама.
.
На главосече Петар мачем креће
И једном од њих – уво одсече.
Ал у: “Гвожђем се спор решити неће.
Врати на место мач, ччовече.
.
Зар легионе раскриљених снага
Мој отац не би послао по нас?
Развејао би се душманин без трага
Не додирнувши на мени ни влас.
.
Но дође књига живота до стране
Која је дража од светиња сто.
Збиће се сада речи записане.
Амин. Нека се одигра и то.
.
Ток векова је, видиш, сличан причи
И може успут планути та коб.
Ја ћу због њене велиине сићи
У добровољним мукама у гроб.
.
А трећег дана дићи ћу се и ја.
И ко што реком силази сплав тек:
Мени ће на суд, ко низ дереглија,
Допловити из тмине век по век.“

Фото: Гестимански врт; Википедија

Држао си ме за руку ноћас, знам

осетих прсте десне руке како урањају у твоје…

Загрлио си ме чврсто кроз сваки етар честице моје…

И тако заспах у бићу твом!

.

Знаћу да овде нема ме,

када угледам обрис честица твојих

на месту чекања душа предака

за руку ме у наше дворе поведи

по мене дођи,

само ме одведи!

Искри јаром свети Огањ

твоје речи вазда крепи

сред долине од милине

вода тече што све лечи.

.

На тој води стопе њене

површином меко ходе,

мири смиље и босиље

то су живе Вилин Воде.

.

Ако чујеш нежне гласе

који лако небо росе

видиш ли и белу звезду

и те њене ноге босе?

.

Немој страху срце дати

јер она те љуби, воли.

За душу се твоју брине

и за те се Богу моли…

.

А молитва песма жива!

Не може се другим доћи

пред престоље величанства

и капије божје моћи.

.

Скини скраму и одбаци таму

јер ти јеси Божје дете

Бела Вила бело светло

Очи њене јесу свете.

.

Послушај ми гласе сада

јер ме зове ветар млади

да појездим васељеном

Божје дело да се ради.

.

Кад год иште срце твоје

са извора живе силе

ти се сети и напоји

Огњем живим Беле Виле.

.

Извор: Звезда Род Zvezda Rod

Хватам машту и у џеп је стављам.

Отупела од бола даље настављам.

Одлажем жеље у посебне шкриње.

Прекривам их свилом чистом

да их поједу гриње .

.

Ваљда ћу се тако спасити од промашаја.

Завапити нећу за шачицу сјаја.

Испијени пехар својих заблуда

закопавам у земљу, земљу чуда…

.

Настављам даље у смеру непознатог пута.

Изнемогла, снаге сам смогла

да нотом нежности додирнем ово тло .

Слутила нисам, онако јадна

да на сваком кораку вреба зло.

.

Ал’ очи топле са мене поглед не скидају.

Прате ме у стопу.

Нежно ми ране видају…

Кад застанем, оне ме окрепе.

Очи Премиле,

Владичице Лепе…

.

Ооо, Мајко моја – кроз сузе зборим –

све су ми забранили, али не и да те волим!

Све су ми узели! И душу и срце!

Али сам сачувала светлуцаво зрнце…

.

Оно ме до Тебе стазом промашаја повело.

Без путоказа видљивог, Теби ме довело!

Док стојим грешна,

пред капијом манастира,

осећам како суза Твоја

све са мене спира..

У селу Милатовићима постојала је некад давно лучева капела. Око ње се народ окупљао на саборима и весељима.

.

Једном приликом, неко од чобана,  који су око капеле напасали своја стада, хтеде да заустави рој пчела. Запали крпу и поче да маше према пчелама, које су се савијале на крову капеле. Но, ватра захвати стару грађевину и она настрада у огњу.

.

Скоро се у том делу села изгубио назив Капела.