Облачиш кишу
Као невидљиви плашт
Да сакријеш дуге
Брезине ноге,
Малену црну Птицу и
Ципелице од стакла.

Облачиш кишу
На гола рамена
Као ноћну кошуљу
И твоја змијска леђа
Постају јесени мантил
Проткан маглом.

Облачиш кишу
Као кринолину и
Газиш орахов лист
Маленим стопалом,
Док перје Гаврана
Користиш као лепезу
Да сакријеш своје очи.

Облачиш кишу
И сјеверац хладни,
Неуспјешно у покушају –
Да спереш моје пољупце
Са свог трбуха…

И би дан

Завеса сен по соби просу

Клизи свила пар чарапа

Стрже кама расцветалу јесен

Слашћу шапат ори

Испија ширу у част стопалског гажења

.

И би сат

Глава на рамену

Би пој школског звона

Окрете се она свилу да дохвати

Сати кроз прсте цуре

Време је показатељ смираја или буре

.

И би он и она

И калдрма стара турска

Степениште горе води

Крену она реч је опи

Бациће чарапе и фину свилу

Али неће спрати ширу

.

И би ћутња

Гробна тишина

Сад шкрипи оловка фина

Мастило троши траг забораву прави

Заборави

Не заборави реч

Ширу

Сат

И пут ћорави.

В. Т:  „Спој ми наличје лика, Анђеле мој бели!“

Да ли то беше тек шапат кише,

Топлих капи са талогом снова,

Капи од којих мај ми замирише

Устрепталим лишћем с јабланова?

Ил’ си ми дошла с нескромне жеље

На измаку још једне сиве недеље?

.

Да ли то ветар упетља прсте

Под чијим јагодицама љубав зре,

Од чијих се додира слепо укрсте

Потоње душе с онима пре?

Ил’ си ми дошла с неписане туге

У ноћне часе вечношћу дуге?

.

Знам да ми не дође са свога хтења,

Најлепши сну што се давно снио,

И да су одвећ пуста моја бдења

Па сам ти очи у сан тајно скрио.

Знам, није ни ветар ни капи кише,

Нема те, а сан си – сан све више.

Ријеком искушења

душа лакше плови

ако једрима

трпљењем

терет носи.

Ријеком искушења

душа теже плови

ако једрима

с гордошћу

терет носи.

Христољубива душа,

ријеку искушења

побјеђује.

В.М: Ужарена лаванда

У народу постоји веровање да се на Преображење преображавају вода и гора. Наиме, под утицајем одређених алги, реке и језера заиста мењају боју. Негде је то мање, негде више приметно, тамо где је промена очигледнија реке могу постати чак и црвенкасте. Људи су некада били ближи природи него ми данас, па су примећивали оно што данас ретко ко примећује, тако да им је Преображење природе било одличан оријентир за разне послове.

.
Преображење и мењање природе је процес који траје више дана, није везано искључиво за један дан и зависи од климатских услова везаних за одређено поднебље. Усклађивањем са атрономски најтачнијим календаром на свету – Миланковићевим добијамо 6.8. као почетак овог периода док је завршетак повезан са почетком Међудневица.

.
Крај периода Преображења је увод у бербу грожђа у месецу који следи – гроздоберу (септембру). Верује се да пре Преображења природе не треба јести грожђе, тек у овом периоду може да се проба, јер се и грожђе преображава, односно, сазрева. Једење грожђа на Преображење било је обредног карактера, као захвалност боговима што су омогућили богат род и плодну годину. Ближи се крај лета, сунце слабије сија, воде су хладније, па крај Преображења важи и за последњи дан купања у рекама и језерима. У народу се верује да ће следеће године биће слаба летина ако је на први дан Преображења ведро.

.

.На Преображење беру се први лешници (у зависности од поднебља – негде пре, негде касније) па се чувају током целе године као лек против болова у ушима. Када заболи уво треба појести неколико лешника убраних у овом периоду и болови престају. На први дан Преображења не ваља преко дана спавати – ко спава тај дан целе године ће бити поспан.
Занимљиво је да је последњих година наука доказала природни феномен преображења природе.

У недељи око Преображења киша суштински мења свој хемијски састав. Анализе су показале да се у капима кише од месеца цветња (маја) па до Преображења налазе тешки хемијски елементи који долазе са тзв. Сунчевим ветром. После Преображења концентрација тих елемената се нагло смањује и киша од благо киселе постаје неутрална, па и алкална, што има великог утицаја на природу.
Ако би појаву познату као Сунчев ветар погледали из угла родноверја, онако како су вероватно некада размишљали наши преци, могли би да закључимо да Стрибог (господар свих ветрова) уз помоћ Хорса (бога сунца) доноси на Земљу Сунчев ветар који утиче на целокупан живи свет. И Хорсов и Стрибогов дан управо су у месецу гумнику у ком је и Преображење природе.

.
Све ово показује да су наши преци одлично познавали природне феномене које наука тек данас открива и да су, духовно изнад нас, живели у савршеном складу са природом и свим природним дешавањима.

Преображење Господње је и дан који се прославља као ренутак када се први пут Христова божанска природа учинила видљивом. На Преображење, који је посни празник, у цркви се освећује грожђе и дели народу у знак захвалности Богу на плодовима за исхрану. У крајевима где нема грожђа, освећује се друго воће, као на пример јабуке.

.

Извор- „Старославци“- Википедија

-фотографија са прославе Преображења у Стајићеву-

Вратите ми моје крпице и луткице
Вратите ми моје насмејано детињство
Вратите ми моју радост И безбрижност.
.
Хоћу да будем опет
шашава, насмејана, срећна.
.
Вратите ми спонтаност
Хоћу да кажем оно што осећам.
.
Вратите ми моју слободу
Хоћу да кажем када нешто нећу
.
Вратите ми моју храброст
Хоћу да нећу нешто што нећу.
.
Вратите ми моју девојчицу
Хоћу да будем она.
.
Хоћу да могу оно што хоћу.
.
На јутарњој фотељи, феб. 2003.
ДТ: “Латице булке“

Владан Пантелић: Драгица Томка

Песникиња Драгица Томка је по образовању и раду редовни професор Универзитета у области туризма. Номод по својој суштина, трагала је и надахњивала се лепотама природе и света. Била је професор и суоснивач на Факултету за спорт и туризам у Новом Саду. Тада су је занимали теоријски, фундаментални, културолошки, социо-психолошки и антрополошки аспекти туризма. У основи туризма је путовање, трагање за спознајама себе и света. О томе је Драгица писала у пројектима, студијама, уџбеницима. Бавила се истраживањима утицаја путовања на лични развој и откривање унутарњих тајни при додиру са непознатим.
.
Сада је Драгица пензионер, али њена трагања нису завршена и никада се неће завршити. Интересује је свет речи и слика где тражи смисао живљења, упознава и освешћује себе и друге. На том путу је непрекидно учила читав низ нових ствари, нових техника. Пише о свему проживљеном, фотографише, прави цртеже. Последњих десетак година пише есеје, путописе, песме и све то илуструје цртежима техником фракталног арт цртања. Објављивала је своје радове у многим часописима и била награђивана. Као самостални издавач издала је књиге поезије – Латице булке и Полетање, књигу путописних прича – Путујуће перле, и књигу кратких прича – Она.
Драгица живи у Београду, води активан и испуњујући живот, дружи се са људима и природом. Ова кратка биографија није довољна да илуструје пунину живота Драгице Томке. То ће допунити, надам се, њени радови које је већ објавио и које ће објављивати Србски Журнал.

Ако немаш снове
Које и будан сневаш;
Ако немаш јасновиђење
Далеких и лепших светова,
Онда ти, уистини,
Ни живео ниси!
*
Доћи ће, и, ево
већ долазе,
Синови Неба
и Кћери Светлости!
*
Правасељено, Мајко Велика и Посвећена!
Опрости ми за сва она дела,
Која сам, у незнању, без Духа
Стварања, негда, у свету чинио.
*
Душа Велике Словенске Мајке,
Сва бића у свим световима
Љуби.
*
Тражио сам!
Посвећено Радоју и Сулајки Лазовић,
дивотним душама од Вилин-горја.
.
Тражио сам божанску светлост
У очима људи;
И тражио сам Љубав у срцу
Оних које сам на путу сретао;
И тражио сам Душу Велике Мајке
У свим мајкама које сам
У свету препознао;
И тражио сам Бога живога
У свеколикој творевини Божјој;
И био сам очаран и задивљен
Лепотом свих бића и ствари
У Васељени и иним световима!
.
У Великом Гају, наспрам Горја вршачког,
у месецу кад липе цвату, 2011. године.

Гдје Његош спава,

гдје ноћи златом обасјане су,

на гробу твом птице нашле су дом и говоре стихове твоје, да народ на тебе сјете,

да стихови твоји ко голубови у заборав, не одлете.

.

На Његуше сви долале,

да са тобом прозборе,

да мудрости твоје зборе,

да сјутра у неко ново свануће о теби ђецу уче,

Ову пјесму посвећујем теби, пјесниче славни,

нек Ловћеном њен пој кличе,

нек се са тобом сви диче,

Нека ђеца с поносом уче стихове твоје Луче,

За нас још умро ниси,

ти само спаваш, а будни су твоји списи.

.

Молим све оне врохве прлаве,

да кад поред прођу поред твог гроба,

поклон свој дају теби,

доказ да живиш у сјећању и малих и велеких,

такви људи умријети не могу.

.

Хвала, Хвала за мудрост сваку,

Иако млад умро си

с поносом живи сјећање на личност такву,

такви треба да живе и кад су у мраку,

у теби виђех узора.

.

С радошћу се сјећам сваке приче твоје

и не дам да ми се сјећања на тебе упокоје!

.

Јутрос и Његош из гроба плаче,

због осмијеха дјечјих, ни луча више горети не може, јер нема круну златног сјаја, и не чује се више дјечија граја, јер нека не промишљена душа

дјецу посла на врата раја.

.

Црна Горо, Црна јеси, јер тобом злочинци ходе, Боже уједини нас, и помилуј грешне што би све да утру и сруше, а вама анђели мали, нек је вечна слава, јер не само Цетиње, већ цријела Црна Гора у Црнини вјечној због вас треба да спава!

.

Срце од боли свима пуца, дјецо- људи, ви сте сад у загрљај великана, желим што Цетиње и Његоши, за које су се борили преци, угасише зли људи, примате саучечеће сви, и не повратило се никада ово зло црно.

.

Цетиње сви јутрос помињу те, знам опрости што

титулу жалости теби морам да одам, Амин Боже, спаси нас.

Наточила сам

Стихове у чашу

Хтела сам

Нашој љубави

Да наздравим

.

Он тад схвата

Да је једини

.

Намерно је

Срушио моје снове

.

Сваки дан

Осетим горчину

.

Из дана у дан

Кајање је веће

.

Испаштам

Због моје грешке

Што те хтеде сломит’ то те и ојача,

у тишини страха чули су те гласног.

Огледало душе у одсјају мача,

и у сану своме видех тебе јасно.

.

Док код других на клин пушка обешена,

ил у неком ћошку за век ради хвале…

Деценије две-три на твоја рамена,

метак бистрог ока – многе звери пале.

.

На понос и част племенитог народа,

штитио си шуме, пољане и кланце.

Бљештаве зенице – дар небеског свода,

вучјом снагом храброг кидао си ланце.

.

Kроз стравичну пустош корачао ти си,

видео све јаде, срце да се стегне.

Борио се гордо, застајао ниси…

Са српских вратова уклањао стеге.

.

Сада ново доба нечаст сву уздиже,

у заборав шаље вечите бранике.

Али јоште храбри истине се држе,

чувајућ’ сећања на наше ратнике.

.

Са знамењем позним одоцнело време,

уз хуктај стварности грумен искре даје…

Само кад би могло прошло да се врати,

уз ореол Свети те јуначке славе.

.

Ти, Србији одан… Лаж светлост не трује,

од безумља јачи, стаменитост борбе.

Оштрицу од правде нову витез кује,

безгласје надјача са пером слободе!

.

Вавек хвала Теби, у миру и рату…

За вечност достојан, частан си и хитар…

Одан Отаџбини, саборцима – Брату!

Шљаштећа си нада, Обилићу сличан!