Тешко је волети испод моста

где реке непрестано хуче.

Потрчимо у житна поља

и држимо се за руке.

.

У полеглој житарици

влатак на млеко мирише.

Угледа јагличицу у јамици

капи се његове разлише.

.

Зазвони звончић, радосно кличе:

„Цвет, ивањски, јави се да ниче!

радујмо се цвћу, за срећу, за срећу…!

.В.Т:„Летњи обичаји“

Фото: Ивањско цвеће; Википедија

Широм отворених срца и очију
Гледам кроз прозор на снену улицу
Чекам да пројаше моја коњаница
На моћном белом Пегазу Крилану
Нећу трепнути да ми не промакне

Моја душо – где иде она а где идем ја?
Путеви нам се правоугло секу
Када бисте знали њену чаролију
Знали бисте снагу невезаности моје
И созерцали тишину вриштуће боли

И њен и мој пут су велики путеви
Већи од сто других што капије имају
Забацујем разум потражујем милост
Ходим жедан кроз прашуме и пустоши
Али усправан као мач осмице – правде

Тајинство путева само Бог разуме
Он је и скројио све светске кривине
Расушених очију гледим у облаке
Гуку саможивог отрова порађам из срца
Зашто не видим циљ а чисти су видици?

Да ли хоћу да јој видим лице насмејано?
Или хоћу да јој видим леђа исправљена?
Испред мене зацвили бремено безпуће
Видим да сам ушао кроз капију без врата
Полетно и слободно одох кроз светове

Ти, што руке рашириш и земљу загрлиш!

Ти, што око отвориш и воде помилујеш!

Ти, што шапатом са травама разговараш!

Ти, што са птицама срцем запеваш!

Ти, дугом, под небеским сводом очаран,

Пламом Светим си окупан!

под сладом девет велова тајни

ломи се срце жељом и страхом

долазиш дрхтајем у немир трајни

тело да поспеш звезданим прахом

.

низ бок ти клизи просуто јуче

капи врелине свуд где си била

ломна нам душа дуго јауче

сред недосега које си скрила

.

у сумрак кренеш у знано твоје

тама окива уморне груди

на трен смо били само нас двоје

.

мисао да смо обоје луди

обала смисла болно далеко

овде нас чека непознат неко

Ајде казуј горо мила

Гдје си мога драгог скрила

Да му видаш ране љуте

Врати га у моје скуте

Да то срце од Хајдука

Дотакне и моја рука

Вилинским сам плетом

Јелек срмом окитила

Девет стријела жар зажарила

Медовину приправила

Да му вратим снагу,силу

Трагове му срцем тражим

Џаба звјерке чувају га

И вјетрови што их шаљеш

Да ми путе отежају

Мој је завјет моја судба

Суђелице тако кажу

А и звјезде ме не лажу

Помрчину растјерују

Љубав,ватру у крвца ми доливају

Наћи ћу га горо мила

Да си га у њедра скрила

Хајдуке ћеш друге видат

Твоји су од памтивјека

Овог пусти горо сестро

Огњиште нас наше чека

Ватру јутрос заложила

Бијела платна припремила

И погачу умјесила

Рујна вина наточила

Дукатима њедра окитила

Ајде казуј горо мила.

Ибар

Теци, теци,

Ужурбана вир водо.

Песма те чува.

*

 Кишна београдска елегија

Влажна је стаза

у брдима, грудима.

Меланхолија.

*

 Ибарска Ада

Живот дуг није.

Време ишчашено је!

Памти тренутке.

*

Ибарска Ада 2

Време као да је

Из свог зглоба изашло!

Имамо ли га?

*

 У допуни сна

Одживљавам век

подешавајући меру.

Остадох у месту

*

Љиљан у цвату

Љиљан

и собу и вазу велику

малим учини.

Са плавог Истера у сутон
Полећу ждрали бели
Бели полећу ждрали
Са Истера плавог у зорје
Вилан Бели Ждрал

У сутон вечерњи певасмо
На светим водама Истера

На светим водама Истера
Певасмо песме умилне

Певасмо песме умилне
У славу светих предака

У славу светих предака
У сутон вечерњи певасмо

кроз пусто поље горак укус се шири
ноћ мирише на страх у свету сени
покривен снежним велом испод капута
у хладној души греје пупољак свели

на уморним очима поцепан сан
љуља снагу леда што тишином влада
све даље од радости, љубави скривене
нестаје под сводом губи се без трага

ћутање боли у тмини нема спора
сакрива живот од њега лаг-лагано
сенке су џелати и не маре за страх
дуги су ови сати и кратки у исти мах.

Зар не знаш, брате, све што ти је свето

Зар су ти векови збрисали памет

И крвнику у руке пружаш длето

Да од светиња ти исклеше авет

.

Зар не знаш, брате, сунце где се рађа

Са својих хумки преци где ти гледе

Кад злу продајеш поколења млађа

Зар место Бога ђавола да следе

.

Зар не знаш, брате, ко ти је огњиште

Кô птичје гнездо рушио без стида

Како је с тобом јецало згариште

Кад су ти сву част украли из вида

.

Зар не знаш, брате, чија ће ти рука

Пружити кору хлеба, чија лажи

Кога не боли твоја велика мука

А ко у твом јаду свој ће да тражи

На кругове поделише

то паклено трајалиште

што истраја за векове

па човека мртвог духа

не радује чистилиште.

.

Тамо кужним ритмом смртним,

у првоме поклон прими

па се онда надаш рају,

ал0  се споро ближиш крају.

.

Девети нам сатре наду

јер нам увек покушаји

сва надања обмањују,

јер се брзо изјалови

па се смртно измигољи

и подвуче гробну сенку

без окриља у долину.

.

Тад растока смрдно гмиже

да подави освануле

нема куда осим назад

у исконско родоскрвње.

.

Заборави да невреме

ратоборно ослушкује,

врпољи се у нечасти

сачувао ветар дувни

који сможди времно царство.

у беспућу вековечном.
.
Д.П: Збирка- Дубоки корени