Где си недодирљиви?
.
У хладно зимско вече
Док мраз леди ваздух,
Док снег све боји у бело,
Док топлота дома греје тела.
.
Где си недодирљиви?
.
У тихо зимско вече
Док моје мисли лутају простором,
Док моје очи траже сјај звезда на вечерњем небу,
Док моја душа тражи уточиште.
.
Где си недодирљиви?
.
У празно зимско вече
Док моје срце откуцава минуте
Док моје тело тражи додир топао и нежан
Док моје руке траже нечији стисак.
.
Где си недодирљиви?
.
У ово неуспело зимско вече
Док узалуд чекам звук,
док узалуд чекам реч,
док узалуд чекам додир.
.
Докле ћеш остати недодирљив?
Хладно и пусто зимско вече, 03..

 ДТ: “Латице булке“

Лампе стидљиве упрте

У зидове звери,

Себи ветар дају

Јаче и јаче, све јаче прже

И гле чуда!

Засја шишарка мала!

Скрха окове своје!

Илузија неста

Небо промену боји

Звезде се истумбаше

Звер рикну од боли

Ако ме неко у међувремену не тужи,
нека ова књига послужи:

.
Омиљеној професорки енглеског,
када ми песме преводи,
да истакне, да су посвећене широкој слободи,
коју пропагирају овакви изроди!

.
Будућој, најлепшој председници Србије,
да ме указом помилује,
ако ме због неморала,
као сабрата Вијона, пошаљу на вешала!

.
Верној колегиници,
тропске дестинације када ради,
да има чиме да се хлади,
уместо лепезе,
може и ова књига без везе!

.
Подно Копаоника, моме другару,
да у листове ове књиге завија цигару,
а када му нестане дувана опет,
нека овим песмама залаже шпорет!

.
Мојим родитељима,
у вечери зимске, када играју карте,
Да подмећу ову књигу док пишу…
Док пишу резултат…
Размишљајући о мом резултату,
И каква је уклета судбина,
Декласираног њиховог – дисидента сина!

Ја сам зачула глас утешни,
Говорио је : “Дођи ту,
Крај остави свој глухи, грешни
И Русију заувек, сву.
Спраћу крв ц твојих руку вити,
Извући стид из срца твог
И под именом новим скрити
Бол од увреда и од злог.“
.
Ал, равнодушна и спокојна
Рукама сам покрила слух
Да не би та реч недостојна
Оскрнавила тужни дух.

Слушај како поноћ бије у мојим недрима

Док од страха да одлазиш блед сам као јесен

Чуј у мени лађа тоне с напетим једрима

А хтео сам да свуд пловим сновима занесен

..

Гледај како плаче месец у мојим очима

Онај исти што с нама је у бестиду сјао

Види – гори пут ми твоја још на длановима

А већ сасвим у очај сам безимени пао

.

Загорчале мајске трешње на мојим уснама

А још јуче на њима си тражила нирвану

Окуси сад ту даљину што стоји у нама

Речи што се не изусте у празном дивану

..

Удахни ме као мирис кише у прашини

Кад се нога успомена само блату враћа

И све има воњ трулежи у нашој тишини

А некад смо мирисали попут медног саћа

..

Додирни ме само слутњом да негде постојим

Безумношћу нашом вођен и са жељом јаком

Пипни око себе само још свуд с тобом стојим

Као зрак и тамна мрља у дубоком мраку

..

Све осети само чулом које жена има

Да ли вреди да за мене ветар тугом бојиш

Или сунце да ми нудиш када стегне зима

И преда мном увек чулна у осмеху стојиш

Мисао самохрана

лелуја по соби,

избјеглица

одива из Куча,

од племенитог рода

Ивана Црнојевића.

.

Путује мисао уточишту,

живом слову на папиру,

у том слову је молитва предака,

у том слову се расплиће

вијенац несанице.

.

Хоће ли живо слово поднивити

пјесму потомака?

Хоће ли бол престати да се таласа

на радост Часног Крста?!

.

Збирка – “Ужарена лаванда“

златопрсно над бедрима небоступно

разврељено у недрима сведодирно

распрсзенит у мислима недоступно

камен течни у венама водовирно

.

сањаш скоком непомично сверастворно

свет се дели у јутрења непорочна

из тамнине када кренеш белозорно

и распеш се у раздане свепроточна

.

капља светла на обали медног бока

хор свитаца док пијани кожу жаре

свлак сам себи нествар два ми невид ока

.

змија што под срцем трује неимаре

грабим по празнини свеобличне сене

рајску омајаност дивље стакленжене

Већ будуће праскозорје једно
Свиће у тишини века.
*
И жубори тишина
Звезданих јата у зорје
*
У тишини се од века
Лепота душе отвара,
За оне далеке, гле,
Што ће једном доћи!
*
Спаси ме од света,
Мајко Премила!
*
Озарење
Нека су благословени,
И блажени, сви они
Преци моји, у свим
Световима, који су,
Суштаству мојему,
Макар једну искру
Божанске Светлости
Даривали!

Просула бих семе по пољанама да роди,

зрневље благодати земљи принела…

Да плодна буде, да живот се згоди,

ватреној катани славу бих прела.

Само да ти верујеш у мене…

.

Док громовима неправду пржиш…

Oд јутра до мрака с преслицом уз себе,

могла бих небом за те’ да кружим…

Штитећи немоћне, обожавајући тебе!

Само да ти верујеш у мене…

.

Могла бих с праменовима жито д’ укрстим,

од Сунчане вуне огртач светли.

Д’ дотакну пламен нежни ми прсти,

да кружим над храстом… И летим, летим!

Само да ти верујеш у мене…

.

Могла бих росом вуну да сперем,

божанства будућа да одгојим.

Старим умећем д’ научим преље,

и да те волим, довека волим!

Само да ти верујеш у мене…

.

И за тебе бих ирис убрала,

громни Перуне, ал љубав као откос…

С болом сакупи хиљаде митова,

у један пласт што jе под Сунцем ост’о.

Да ли веруjеш у мене?!

.

Ал неће вретено ни да се врти,

нит сјајни плашт на твоја прса д’ остане.

Силне се ране у мени јаве, уморни прсти…

И златно руно тад прах постане.

Јер ти не верујеш у мене!

Са руксаком малим
а тешким за леђа
корачао човек
преко многих међа
.
Кренуо је мален
осврт’о се није
нити се бринуо
шта се иза крије
.
Да ли има змија
с јабуком у руци,
да ли ће га негде
растргнути вуци
.
Корачао брижан
истеран из раја
пламеним га мачем
изгнаше из краја
.
У коме је било
рајског блага, сјаја
Но Сотона пподло
грозна дела спаја
.
То је било само
горко искушење
због јабуке рајске
на вечито време
.
И сада смо опет
на истоме путу
с торбом на леђима
уз судбину смутну
.
Све до рајског часа
ако буде места
и нових огласа
јер сви хоће кутак
.
Малени у рају
у задњем тренутку
задњем
издисају.

Д.П: “Небеска звона“