Сиђи, миле, путићем у реку

да те видим још једном у веку.

Сиђи, миле, доле до потока,

да ти кажем траву од урока;

да ти кажем како трава вене,

што ти љубиш другу место мене.

.

Сакупио Ника Никола Стојић:

“Драгачевске приче и предања“

Један брег на Голупцу, између Горње Краварице и Котраже, зове се Станојев врх. Приповеда се да су, убивши неког Тучина, од Никшића побегли браћа Павловићи: Станоје, Мијат и Данило. На Голупцу су се привремено настанили у земуници.

.

Брег на коме се та земуница налазила – Станојев је врх.

.

Од Станоја су – Станојевићи, од Мијата – Мијатовићи, а од Данила –Даниловићи у Горњој Краварици.

.

Р.М.М: “Јеличке легенде“

Спојитељ светова

Кључ има – прилика је

Из смрти у живот опет ући.

*

Додир Руке

Бригу вешто топи

-срцем.

*

Сјај је Звездин лик

уметност њена

телепатију буди.

*

Луна време броји

чистоти хрли

-ток радости ствара.

*

Одано и срцем

срце Пас воли

-репом се осмехује

.

К.П: Књига – “Љубав у кодовима“

Опорог укуса, слабашних трава

зањиха стабла ветар луди

и буди небо, над крошњом што спава,

дрско им стабљике посекоше људи.

.

Низ поље равно, оштрица сева

и руши стабла различка плавог.

Можда је то због људског гнева,

а можда и нема разлога правог!

.

Круни се с чашица, полена прах.

Засипа поље горких трава.

Нићи ће поново, није га страх,

прекрити поље с безброј глава.

.

… И онда опет оштрицу чека

и помрачење, над цветом Сунца

та травка и ливада мека,

кад јој лепота стигне до врхунца.

.

Нежно бих латицу да такнем

док вену, у подне, стабљике трава,

па нечујно, пољем да замакнем,

у тихи сутон, стазом мрава.

.

Песма из циклуса “ Откоси“ у збирци

 – “ Србијо, вољена копљем и песмом“.

Илустрацију у оловци радио Миливој Мирић

Знам да си сред страве и ужаса био

и видео крв из многобројних рана,

у студеној зори плам огњишта снио

док те је будила бука ратна – знана.

.

Горки тешки плач под ребрима носио,

јецај сиротица због пакла и таме,

за спас свог народа Богу се молио

док је шаржер један красио ти раме.

.

Пред тобом у трену нестаје све живо

и црвеном бојом прекрију се поља,

где је младост, радост о којој си сниво

док се прах барута лепи за кап зноја..

.

Преминула нада да ће бити боље,

триста мука ти је прешло преко главе,

а мисли ко студен стежу, све је горе,

спознао си чемер и невоље праве.

.

Осећам ти тугу из дубине душе,

оивичен камен стрмених врлeти,

дах који се губи, завесе што гуше,

а опет ти рука к обарачу лети…

.

Јер бранити мораш, залуд потапања

у дубокој води, свег прљавог муља,

ако л’ станеш на трен, биће чин страдања,

Tи, стражар свих српских утврђења – кула.

.

Жега, ни кап воде. Зиме без топлине,

ком реч говорити, коме се јадати,

кадa свако од вас носи своје бреме,

један другом неће ни грам бола дати.

.

Иза дом још чека, испред род што пати,

фијучу зрневља, грме ратне мине…

Напред, само напред… Не, не можеш стати,

јер невин не може, не сме да погине.

.

Спасоносног дана нема на видику,

крај се у безнађу не може чекати,

стежеш у капуту пожутелу слику…

Напред, само напред… Жар – птица у ватри!

Велико царство цара Навуходоносора

Војна сила драго камење свила пуно злата

Испуњен освајачки сан у гену ношен

Мирно спи Навуходоносор једне ноћи

Било је то друге године његовог царовања

.

Усни цар сан чудак ум моћни узнемири

Сан је био невидан свим дворским жрецима

Сетише се младог трооког сужња Данила

Разуме-оца свих тамних утвара и снова

Који дуго дуго лежаше у царској тамници

.

Сањао си узвишени царе лик велик и страшан

Главе златне груди од сребра стомака од бакра

Ногу од гвожђа стопала од глине и гвожђа

И видео си у сну и камен који лик разбија

Царство из глине и гвожђа биће царство Божије

Сањао си царе сушту истину до пошљетка

.

***

Отекли су пророк Данило и цар Навуходонор

Духреком која носи чисте али и храбре у Ириј

Распукла се глава лика – моћно златно царство

Потом се разлило сребро из Прасребрног језера…

У царству Творца постоји много језера свих боја

Отекли су пророк и цар извире пето пророштво…

Кријеш се

Иза осмијеха и

Бисера ноћи

Лукаво њишући куковима

Као да нећеш

Прилазиш постељи на прстима

Смјело газећи хладни поток

Што је прожуборио

У мојим грудима.

Кријеш се

Као дивља мачка

Извијаш гола леђа

И забацујеш косу

Скривајући очи

.

Кријеш се

Иза осмјеха мјесеца

И дугим ногама

Газиш обећану ноћ.

.

И као да нећеш

Из мјесечеве сјенке

Прикрадаш се као дивља мачка

Намјерно газиш

Сјенке прошлости

Из моје главе

Разбацане по патосу

.

Кријеш се..

-Боли ме кичма од савијања

чука од навијања

.

и нога од ходања

и рука од водања

.

и кожа од растезања

боли, без зезања

.

Боли ме колено од чучања

и стомак од ручања

.

и уво од чуљења

и око од буљења

.

и грло од хркања

и језик од сркања!

.

Има л’ неко да ме слуша

Родитељи, где ће вам душа?

Па зар, у толиком болу

још морам у школу?

-Мораш!

.

-Боли ме: и креда од писања

и сунђер од брисања

.

и клупа и столица

и књига и полица

.

живци од живцирања

боле, без фолирања…!

Спавајте рудари безбрижно и мирно.

Анђели вам уз главу певушили!

На небу је плаво,чисто и прозирно

кад сте се већ у црној земљи угушили.

.

Спокојни будите ту где спокој влада,

где не избија угаљ из свих пора.

Боли нас љуто кад се прерано страда

због парчета хлеба са седам кора.

.

Спавајте мирно,мученици наши.

Ваша је жртва света и тек ће да се памти!

Херојством ће се тешити сирочићи ваши.

Они ће бити луча која ће за вас да пламти.

.

Снивајте све што сте за живота хтели.

Ваш је због других прерано замр’зо!

Храбро у опасност само ви сте смели.

Бог вас је узео милостиво брзо.

Љубим те у оба твоја шарена крила,

лепото Божија,

однеси гласе у дворе небеске,

да сестре моје хаљине припреме,

ускоро враћам се,

тамо где сам одувек била.